Почетна / Репортаже / Тапија српства и православља

Тапија српства и православља

Пише Наташа Јовановић

Нема случајности у чињеници да је Бели храм изникао у Немањиној престоној Подгорици, стоној Рибници, да су га градиле руке најбољих мајстора из Моравске Србије, и да је, као такав, ту да покаже нераскидиву везу између Црне Горе и Моравске Србије, Немањића и Лазара

Велики број верника, гостију из земље и иностранства, те представника институција окупио се прошле недеље у Подгорици да, присутвујући освећењу Саборног Храма, посведочи догађај, који по значају не заостаје за највећим православним свечаностима. Какав је смисао, и какву поруку је послао овај свеправославни догађај?

ОД ВЛАДИВОСТОКА ДО СРЕДОЗЕМЉА Да ли је промисао хтела или не, али тек свеправославно молитвено сабрање у Подгорици, у дану освећења Храма Христовог Васрсења и прославе Миланског едикта, учинило је да ово парче Црне Горе постане центром хришћанства. И не само то. На особени начин, овај догађај посведочио је још једну димензију: ону цивилизацијско-православну чија ће се овоземаљска животност проверавати кроз будућа времена и будуће генерације. Последњи пут, оволико православних патријарха на једном месту, пре обележавања Миланског едикта у Србији и Црној Гори, окупила је годишњица Крштења Русије и пре тога, Сабор одржан у Москви 1948. Они који су пратили сва ова сабрања, и чије сећање сеже даље у прошлост, слажу се у једном, да ниједан догађај у последњих 150 година није претекао свеправославни молитвени скуп у Храму Христовог Васкрења у Подгорици. Трећи по реду саграђени православни храм у Европи, који је, по раскоши и значају, стао поред Храма Христа Спаса у Москви и Храма Светог Саве у Београду, за један дан трајања прославе и освећења, био је најправославније парче земље у целој васељени. На том парчету хиландарске земље, у Момишићима, на коме је изникао Саборни храм, свету литургију служила су осморица поглавара православних цркава на челу са патријарсима:васељенским Вартоломејом, московским Кирилом и српским Иринејем, архиепископима, епископима, презвитерима и ђаконима православне цркве.

Иако су у целој, помпезно најављеној прослави Миланског едикта многи препознали свехришћанско мирење и екуменско приближавање конфесија, свако онај ко је присуствовао литургијском молитвеном сабрању није могао а да не осети духовну снагу православне цивилизације. Оне која се протеже од Владивостока до топлог Средоземља.  У том духу је и руски патријарх Кирил изјавио: „Чувајте православну веру, у њој је наше спасење. Саборни храм у Подгорици је симбол вере народа Црне Горе. Храм није могуће подићи декретом власти, већ се он зида тамо где постоји народна воља. Овај храм је споменик који ће бити видљив и за неколико стотина година у будућности. Овај храм је симбол ваше вере и вере ваше генерације и овај храм је симбол помоћи која долази са неба у најтежим могућим моментима ваше историје. Овај храм није само споменик вере постојеће него је храм и споменик изазову овог времена“.

 

[restrictedarea]

И НЕМАЊА И ЛАЗАР На јединство православља у Црној Гори и поштовање канона, позвао је васељенски патријарх Вартоломеј, наглашавајући да нико нема власт да ствара нове православне цркве на овом простору.

„Црква није удружење и суд не одређује њено постојање и статус, већ ју је Христос основао. Њом само могу да управљају његови апостоли и њихови наследници, а не било ко, ко око себе окупи своје присталице и ту организацију назове црквом“, поручио је патријарх Вартоломеј.

Овим Храмом, како је истакао митрополит Амфилохије, Подгорица је по први пут постала град, попут других светских престоница. Без њега, он је био паланка, без очињег вида, без путоказа, без средишта и одредишта. И не само то. „Градећи храм“, истакао је митрополит, „ми у себи и свим људима будимо вјеру у непобједивост добра, истине и живота, ослобађајући се љубоморе, безнађа и болести од којег болује савремено човјечанство.“

После освећења и одржане литургије, у порти Храма, у знак сећања на Христов долазак у Јерусалим, патријарси су засадили младице маслине. А у знак мира, узајамног праштања и мирбожења људи и народа, бели голубови су се винули у небо. Како је приметио присутни свештеник митрополије, задивљен бројем верника који су дошли да присуствују овом чину: „Све то следује по одлуци Источних патријарха из 1848. да народ Божји чува благочешће.“

И заиста, народ окупљен у Подгорици, пристигао из свих српских земаља, остао је задивљен пред величанственошћу храма, по чијој порти су, као по јерусалемској земљи, прошетали највећи православни јерарси. Трепет вороњежских звона, који се први пут чуо са храма, у ноћи пред освећење, као глас безвремености, опоменуо је да нема случајности у чињеници да је Бели храм изникао у Немањиној престоној Подгорици, стоној Рибници, да су га градиле руке најбољих мајстора из Моравске Србије, потомака градитеља Љубостиње и Каленићa, и да је,као такав, ту да покаже нераскидиву везу између Црне Горе и Моравске Србије, Немањића и Лазара.

„Ово је  Расткова земља. Нека сада храм чува сећање на нашу славну историју. Није залуд народ одвајао сваку, тешком муком стечену пару, да подигне храм, да нам буде тапија и првославља и српства овде“, каже једна, ваљда у име свих оних стотину присутних монахиња, пристиглих на овај скуп из наших светиња.

Истина – у мондијалистичким временима заборављених истина, ево још једне поруке коју шаље Бели Храм.

И заиста, као да су неимари свих епоха узели учешће у изградњи ове велелепне грађевине, мерећи јединицама времена и значаја онога света, сва прегнућа православља од Јована Владимира до Симеона Мироточивог.  С толико пажње и богатства мотива урезаних у мегалите, позлатом која се протеже на хиљаде квадрата  унутрашњости храма, каменим блоковима који су нетакнути стављени на фасаду, овај храм је, слажу се стручњаци, прво овакво грађевинско чудо, настало после 800 година, када су руковођени задужбинаром Стефаном Немањићем, неимари сазидали Студеницу.

БИБЛИЈСКО ЧИТАЊЕ СТРАДАЊА Чувени су се каменоресци из Бијелих Вода и Крушевца Цара Лазара слегали за ових 20 година  око овог парчета земље, да би својим, и умећем вајара, те на десетине живописаца које има наша Црква од Србије до Белорусије, и уз помоћ мајстора из Кијева, Љвова и Екатеринбурга, зидањем светиње проказали снагу православља. Њиме, како је у својој посланици рекао митрополит Амфилохије, пред нашим очима васкрсавају и постају опипљиви, кроз клесарске записе у камену, споља и изнутра, златом опточене хиљаде догађаја и ликова библијских- старозаветних и новозаветних и оних из двехиљадугодишње историје Црне Горе. На стубовима, вратима, луковима, каменим плочама уклесани су библијски, али и мотиви из историје Црне Горе, од ободског слова до грбова властеле. Храм је библијско читање страдања и васкрсења, посртања и победе истинске вере православне. Уклесане фреске сведоче да је борба непрестана. Витлејемска пећина кроз коју се улази у Храм осликана је мозаиком Христовог Васкресења, својим у камену исклесаним ћирилометодијевским ликом. Васкрсава ли то неко Ћирилово писмо, убијано и прогањано данас више него икада раније у нашој историји? Није ли и овај детаљ, сакривен у раскоши боја и слика, опомена, борба, чување, сећање на нас саме – читавом вертикалом од Ћирила до нас и од нас до оних после нас? Симболи у храму су јаки и тешки и нису сви оком видљиви. Тако је подгорички дискос из четвртог века, који се чува у Санкт Петербургу, уклесан са северне стране, у зидове храма, Часни Константинов крст између Храма Вазнесења и Храма Васкрсења, уз њега на главном кубету стоји крст Светог Јована Владимира….На њима, и чињеници да су у овај храм и остале наше светиње узидане молитве, лежи објашњење зашто Милешева, Грачаница и Дечани трају кроз векове, смутње и ратове. И претрајавају. Као тапије, сведочанство нашег постојања.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *