Почетна / Култура / Свети Георгије поново убива аждаху

Свети Георгије поново убива аждаху

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Успела обнова знаменитог дела нашег драматичара Душана Ковачевића о почетку Првог светског рата и жртвама у мачванском крају

Уочи почетка обележавања Првога светскога рата на сцени Атељеа 212 обновљена је представа драме Душана Ковачевића „Свети Георгије убива аждаху“, коју је 1986. године режијски поставио Љубомир Муци Драшкић. Отад је, уз извесне промене у глумачкој подели, које су обављене 1992, 1999 и 2005, ова представа изведена 191 пут. Душан Ковачевић о својој драми каже: „Ово је пре свега прича о једном од најстрашнијих периода у српској историји. То је драма о почетку Првог светског рата, у коме ће страдати једна трећина највиталнијег становништва наше земље… У тој драми је исписано све оно што сам ја радио и што сам знао и чега сам се сећао током детињства и ране младости у крају у коме сам одрастао. . Заправо то је посвета људима из Мачве, крају испод Срема. У тај комад сам унео све што је било битно за историју тих година почетком 20. века, када се очекивало да ће једно време и једно доба донети нешто сасвим ново и нешто боље, не слутећи да ће после Првог светског рата доћи још један страшан рат и све оно што нас је сачекало током 90-их година.“

И заиста, у овој драми Душан Ковачевић био је свој на своме. На основу истините животне грађе у једном замаху написао је овај комад, који говори не само о страдању народа Мачве већ у првом налету аустрогарске војске одмах по избијању рата него и о међусобним неспоразумима, трзавицама и сукобима међу сељанима у једном мачванском месту у којем су остали инвалиди, са тек залеченим ранама задобијеним у два претходна балканска рата, изузети из спискова војних обвезника. Један од њих, како каже Душан Ковачевић, брат његовога деде, иако инвалид, одведен је на Цер. Тамо се сусрео са својим ривалом у љубави и убио га, да би њега због тога ликвидирао један српски официр. Све то је и приказано у овој драми.

[restrictedarea]

Било је изузетно задовољство гледати обновљену представу драме „Свети Георгије убива аждаху“ и призивати сећања на стару. Наравно, непотребна су било каква поређења, нису чак ни умесна, јер је реализација обнове ове представе са новом поделом коју су веома прецизно обавили Ивана Димић, Александар Груден, и Бранимир Брстина, финализована са успехом. Глумачка екипа у којој је више чланова који су, истина у другим улогама, суделовали у првом извођењу, са пажњом је реконструисала мизансцен који је поставио Љубомир Муци Драшкић. Бојан Жировић, у улози Ђорђа Џандара, успео је да изгради један сложени лик и да, нарочито мимиком, али и одмереним ставом, који је ретко прерастао у афективно понашање и срџбу, изрази своју муку (и бруку) због жене која га вара. Његов супарник, Маринко Маџгаљ, као Гаврило Вуковић, умео је да изрази надмоћ иако је глумио човека без руке. Нијансираном глумом и добро одабраним ставом и покретима карактеристичним за остарелог човека, Милан Цаци Михаиловић тумачио је Алексу Вуковића. Гордан Кичић, као Рајко Певац, изградио је једну особену фигуру довитљивог обешењака, док је Владислав Михаиловић изнашао прави тон и став да би приказао лик учитеља Мићуна, поборника социјалистичких идеја. Ненад Ћирић сугестивно је тумачио необично импулсивног Нинка Белотића. Младен Андрејевић одиграо је са одлично одабраним комичним појединостима улогу Жоје Рибара. Изливима незадовољства властитим животом, али и због обесправљености жена у патријархалном и заосталом друштву, Софија Јуричан, у улози Катарине, пленила је пажњу гледалаца. Дара Џокић, некадашња Катарина, сада њена тетка Савка умела је да се тактично понаша у деликатним ситуацијама. Ненад Јездић, као поручник Тасић, наступио је са енергичним војничким ставом, али је штета што је имао проблема са гласом, те није био у могућности да до краја буде оваплоћење строгости и борбености. И остали чланови глумачког ансамбла, чак и они који су се појавили у мањим епизодама, умели су да пронађу одговарајући израз и стил. Речју, ово је једна успела обнова у већини најважнијих појединости! Зато се овај репертоарски потез Атељеа 212 може само поздравити и подржати као увод у обележавање стогодишњице избијања Првог светског рата. Важно је што управо овај текст Душана Ковачевића убедљиво доказује да Србија није изазвала, нити почела тај крвави војни сукоб, који је у суштини био завршница агресивне политике коју је Аустроугарска систематски и упорно водила према Београду и свему што је српско. Довољно је само указати на дискриминаторски царински рат који је Беч повео 1906. године против Србије, рат који ће потрајати све до 1911, када је Аустроугарска признала да је поражена. У међувремену, године 1908, Хабзбуршка монархија бесправно је анектирала Босну и Херцеговину у којој су Срби третирани као народ нижег реда. Зато је обнова Ковачевићеве драме „Свети Георгије убива аждаху“ уочи обележавања крвавог ратног пира који је почео вољом Беча, а не Србије, како се то сада без основа подмеће, дошла у прави час.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *