Почетна / Документи / СУМРАК ХАШКОГ ТРИБУНАЛА

СУМРАК ХАШКОГ ТРИБУНАЛА

EКСКЛУЗИВНО ЗА „Печат“ пише Енди Вилкоксон

Како „процурели“ телеграми Стејт департмента разоткривају лицемерје Међународног трибунала за бившу Југославију појашњава анализа из пера Ендија Вилкоксона, сарадника „Историјског пројекта Сребреница“ из Сједињених Америчких Држава; објављујемо превод овог текста у којем је разматрањем  депеша „Викиликса“ које се односе на Хашки трибунал аутор потврдио  аргументе који се уклапају у постојећу слику о овој контроверзној и, у сваком погледу, нерегуларној установи

На  церемонији којом је обележена двадесетогодишњица оснивања МКСЈ, председник  Трибунала Теодор Мерон говорио је о „непроцењивом доприносу Трибунала глобалним напорима у борби против некажњивости решености међународне заједнице да не буде изузећа за било ког појединца, макар то био политичар високог ранга, на високом положају или војни лидер.“

Упркос узвишеној реторици о „рату против  некажњивости“, НАТО лидери су, очигледно, уживали у благодетима управо те  некажњивости.

Године 1999. НАТО авиони напали су цивилне циљеве у Србији, укључујући студије Радио Телевизије Србије у Београду, када је 16 цивила погинуло, као и путнички воз који је прелазио мост у Грделици, када је погинуло 14 цивила.  МКСЈ није оптужио никога из НАТО за те злочине.

 

„ЦИГЛУ ПО ЦИГЛУ” МКСЈ, међутим, јесте оптужио и осудио генерала  Драгомира Милошевића за гранатирање ТВ Сарајево и циљање у трамваје и аутобусе у Сарајеву. Логично је, онда, да ако је ратни злочин напасти ТВ станицу у Сарајеву, онда је ратни злочин напасти ТВ станицу у Београду. Ако је ратни злочин гађати у трамваје у Босни, онда је ратни злочин гађати међуградски воз у Србији. Дупли стандарди, примењени овде, више су него очигледни.

НАТО вође знају да не могу бити кажњени. На питање новинара да ли је био забринут могућношћу да Трибунал  подигне оптужницу и против НАТО официра за бомбардовање цивилних циљева у Југославији, Лестер Мансон, директор за комуникације Одбора за међународне односе Посланичког дома САД  је рекао: „Вероватније је да доживите рушење зграде УН, циглу по циглу, и бацање њених остатака у Атлантик него да НАТО официри буду изведени пред Трибунал УН .“

МКСЈ се представља као независна установа УН, али је очигледно ко повлачи његове конце.

У интервјуу за Би-Би-Си радио, бивши заменик државног секретара САД Ричард Холбрук је рекао: „Када ме је председник Клинтон позвао да се вратим у Вашингтон како бих преузео преговоре о Босни, схватио сам да је Трибунал за ратне злочине моћно и важно оружје, алат. Користили смо га како бисмо два тражена ратна злочинца, Караџића и Младића, држали изван дејтонског мировног процеса, а затим смо га користили као оправдање за све што је дошло касније.“

Трибунал је подређен НАТО у толикој мери да га Холбрук назива „оружјем, алатом“ и признаје да га је „користио као оправдање за све.“ Свест о томе је разлог што су НАТО лидери толико сигурни да могу да рачунају на изузеће које ће им пружити МКСЈ.

 

НАТО – ДАРОДАВАЦ  За време НАТО бомбардовања 1999, портпарол НАТО Џејми Шеј хвалио се да су управо НАТО чланице  обезбедиле средства за Трибунал, јер оне су биле већински финансијери. Према Шеју, без НАТО земаља не би било никаквог Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију зато што су НАТО земље главне међу онима које су основале овај трибунал, које га финансирају и које свакодневно подржавају његове активности.

Телеграми Стејт департмента који су процурели до Викиликс сајта, не пружају доказе да влада САД непосредно издаје наређења Трибуналу, али упућују на то да запослени знају са које стране ветар дува и на тај начин и поступају.

Телеграми указују на то да, када Трибуналу затребају паре за исплату запослених и финансирање операција, руке се пружају ка џепу амбасаде САД у Хагу.

Телеграм из 2004. године говори да је „главни тужилац и секретар за Међународни трибунал за ратне злочине за бившу Југославију(МКСЈ) захтевао од амбасадора за питања ратних злочина Пјера Проспера да се заложи у седишту УН за помоћ у решавању растуће финансијске и кадровске кризе.“

Јасно је да је „значајни дуг земаља чланица организацији приморао седиште УН да замрзне  запошљавање у МКСЈ“ и да је током састанка са званичницима САД „Жан Даниел Руч, политички саветник Дел Понте, навео да је током посете Руској УН мисији постало јасно да постоји тек незнатна могућност за плаћање њиховог дуга.“

Врло је занимљива чињеница да је наводно „независном“ УН Трибуналу потребна влада САД као посредник за комуникацију са УН.

Трибунал протежира амерички интерес зато што добија новац и подршку од њих. Наравно да неће подићи оптужницу ни против кога из НАТО да не би изгубио помоћ владе САД.

 

[restrictedarea]

ОТКРИВАЊЕ ПОВЕРЉИВОГ  Телеграм показује да су запослени у МКСЈ откривали поверљиве информације америчкој амбасади. Карла дел  Понте је открила Американцима садржај тајног списка сведока Слободана Милошевића.  Неовлашћено откривање поверљивог материјала МКСЈ је прекршај члана 77(АII)  МКСЈ правилника, али она је то, ипак, урадила.

Тим Мекфаден, бивши дугогодишњи шеф УН притворске јединице МКСЈ, отишао је у америчку амбасаду и изложио појединости о здрављу Слободана Милошевића, менталном стању, детаље из свакодневног живота, чак и приватне детаље о односу са супругом и о садржају њихових разговора.

Телеграми такође показују да судије МКСЈ мотивишу  новац и лични интереси. Према једном од телеграма, „новоизабрани председник Међународног трибунала за ратне злочине за бившу Југославију, судија Патрик Робинсон, недавно је информисао секретара МКСЈ Ханса Холтуиса да га неће препоручити генералном секретару да га поново изабере за трећи четворогодишњи мандат. Холтуис је обавештен о овој одлуци 17. новембра, првог дана Робинсоновог мандата и мање од два месеца пре истека Холтуисовог. Ова одлука долази тачно у моменту када судије лобирају за увећање пензијских бенефиција. Мислимо да је до ове одлуке дошло делимично и зато што председник сматра да Холтуисов допринос лобирању за увећање пензија није био адекватан.“

Тешко је схватити зашто су судије мишљења да заслужују више новца када, према телеграмима, они ни пресуде не пишу самостално или лично.

 

„ОСАМНАЕСТОГОДИШЊИ ЋАТА” Када је Жалбено веће МКСЈ донело пресуду у случају Радислава Крстића, оптуженог за геноцид, службеници америчке амбасаде у Хагу су известили да „постоји опште мишљење међу судијама да је Жалбено веће првобитно одлучило да докази у предмету Крстићу нису адекватни закључку да је оптужени главни чинилац у геноциду, али да из „политичких“ разлога није хтело да не констатује да масакри око Сребренице представљају геноцид. Резултат, како је рекао један од тужилаца, изгледао је као да је пресуду написао „осамнаестогодишњи ћата“ на основу одлуке коју су донели професори и дипломате. Заправо, судски чиновник који је учествовао у писању нацрта, потврдио је званичницима да је Веће писцима дало само нацрт пресуде са општим смерницама, закључак, суштину, одлуку, а чиновницима је остављено да сами формулишу начин како ће до тога доћи.“

Уместо да се доказима дође до чињеница и закључака, у Крстићевој жалбеној пресуди десило се потпуно супротно. Људима који су писали пресуду дати су унапред закључци које је требало да донесу,  а онда су добили налог „да сами смисле како да дођу дођу до тога.“ Али је можда најупечатљивије, у вези са овим телеграмом, признање да су политичари утицали на квалификовање Сребренице као „геноцида.“

Када је Насер Орић ослобођен одлуком МКСЈ, шеф  Канцеларије за везу Тужилаштва Дејан Михов потврдио је службеницима америчке амбасаде да је постало веома очигледно да су одлуке Већа биле руковођене политиком.

Прошлог месеца судија Хархоф је смењен после слања циркуларног писма у коме тврди да је судија Мерон  утицао на одлуке својих  колега, због притиска војног естаблишмента  из појединих доминантних земаља.

Очигледно је да је политика пресудан фактор у раду МКСЈ. Телеграми откривају да је влада САД лобирала да се Мерон постави у Трибунал. Мерон је описан у телеграмима Стејт департмента као „главна подршка у Трибуналу напорима владе САД.“

 

ПОЛИТИЧКО УСЛОВЉАВАЊЕ Стејт департмент и МКСЈ су испреплетани међусобно. Када је Мерон тражио да се Карла дел Понте отпусти као главни тужилац Трибунала, обратио се амбасади САД.

Према телеграму „Мерон је објаснио да је Дел Понте првенствено медијска личност коју интересује само остављање наслеђа иза себе. Нема представу о томе како се руководи и нема никакав увид у рад  својих службеника.“ Описао је „невероватан немир у Тужилаштву, наглашавајући да се службеник Тужилаштва  састао са њим да се консултује и повери му читав низ брига око лоше управе и страховање да се неће постићи жељени и постављени циљеви. Мерон је доставио поверљиви меморандум о овом разговору извештавајући да, по службениковом мишљењу, актуелни тужилац није компетентна особа у смислу руковођења и да јој недостаје посвећеност потребна за испуњење стратегије да би се дошло до обећане реализације циљева.“

Све у вези са Међународним трибуналом је политички условљено. Телеграм из 2007. године показује да је Француска захтевала да место главног тужиоца МКСЈ буде додељено Сержу Брамерцу, из чисто политичких разлога.

Према телеграму, Француска подржава Сержа Брамерца, као наследника Карле дел Понте на месту главног тужиоца МКСЈ, у уверењу да ће Брамерц заузврат одустати од свог мандата у Међународној истражној комисији УН (МИК), што су Французи окарактерисали као пропали пројекат. Салин Гринет, службеник УН за блискоисточне послове, објаснила је 10. маја да је Брамерц условљавао продужавање својих дужности у МИК гаранцијом – најкасније до 15. јуна – да ће му бити обезбеђен наредни одговарајући посао.

Очигледно је да је главни тужилац МКСЈ овај посао добио на основу политичке трампе. То је посебно забрињавајуће зато што тужилаштво има моћ да прикрије доказе ратних злочина, а то извесно и ради.

Судије, наводно, не могу да осуде НАТО званичнике за ратне злочине зато што Канцеларија тужиоца није поднела оптужницу –  иако су оптужили Србе за потпуно исте злочине, за које НАТО нису.

Трибунал се хвали да „њихови поступци дају жртвама и сведоцима прилику да се чују и да говоре о својој патњи.  До данашњег дана, преко 3500 сведока је испричало своје приче на суду. Овим су допринели стварању базе података за документовање историје.“

Жртва којој није било дозвољено да допринесе документовању историје, говорећи о својој патњи, била је госпођа Анђелина Пикулић, Српкиња  из Пофалића, која је била заточена у логору Силос у Тарчину од маја 1992. до јануара 1996.

 

СЛУЧАЈ ГОСПОЂЕ ПИКУЛИЋ За време боравка у логору, била је подвргнута нељудском третману тамничара а присуствовала је и мучењу других српских затвореника, силовањима и убиствима која су починили муслимански војници и полиција. Затвореници су држани у нехуманим условима а она је провела више од три године у сталном страху од силовања и од тога да ће бити убијена.

Услови заточеништва били су подједнако страшни као и услови за муслиманске затворенике у српским логорима (Омарска). Разлика је у томе што Тужилаштво никада није покушало да дигне оптужницу ни против једног босанско-муслиманског званичника за оно што је почињено над српским затвореницима у логору Силос.

Када је госпођа Пикулић дошла да сведочи на суђењу Караџићу, Судско веће ју је принудило да изјаву преиначи и одстрани све што се односи на заточеништво у логору Силос, будући да је Тужилаштво тражило да њено сведочење буде одбијено на основу тога што се „тринаест од осамнаест пасуса изјаве госпође Пикулић односи на злочине почињене против Срба.“

У одлуци „Веће сматра да од дванаест преосталих пасуса изјаве сведока, десет садржи само доказе о злочинима наводно почињеним над босанским Србима, што је ирелевантно за суђење и оптужницу и као такви биће изузети као доказни материјал.“

Госпођа Пикулић је протестовала због одлуке Већа,  рекавши:„Ти пасуси се тичу мог боравка у логору Силос, што значи да не могу да изнесем ништа о патњи коју сам прошла тамо.“

Судија Морисон је објаснио да је „реалност ситуације у којој се налазимо таква да ово није прикладно јавно место, форум и, у складу са тиме, ограничења постоје. То није због недостатка саосећања према сведоку, него због експедитивности процеса.“

СЕЛЕКТИВНО НАСЛЕЂЕ ЗА ПОКОЉЕЊА Има истине у аргументима да муслимански злочини не оправдавају српске злочине и да суђење Караџићу није најбоље место за српске жртве муслиманских злочина, да испричају своју причу. Али, стварност јесте да сведоци, као госпођа Пикулић, немају другог места и начина да изложе своје доживљаје зато што Тужилаштво не подиже оптужнице против оних чије су мучење морали да поднесу.

Муслиманске жртве из логора које су држали Срби, као што су Омарска и Кератерм, могу доћи у Трибунал да њихове приче буду забележене за будућа поколења, али жртве као госпођа Пикулић то не могу.

Не само да су тужиоци МКСЈ пропустили да оптуже њене тамничаре за оно што су јој урадили, као и осталим затвореницима у логору Силос, него су се потрудили и да њену изјаву преправе тако да било какво помињање злочина и патње неће бити забележено нигде у архивима Трибунала.

За Тужилаштво, поступак се није убрзао трошењем времена на подношење захтева за изузеће њеног доказног материјала, а није се убрзао ни за судије јер су морали да троше време на писање одлуке о прихватању захтева Тужилаштва. Та процедура заправо је пролонгирала  поступак.

Судије су сасвим спремне и способне да игноришу све што им се чини ирелевантним. Једина сврха редиговања доказа јесте да буду изостављени и да не уђу у званични записник.

Високоумна реторика МКСЈ о борби против  некажњивости и о давању права гласа жртвама злочина је ујдурма. МКСЈ пружа изузеће од оптужби НАТО и реч даје само оним жртвама које хоће да чује.

Прави циљ Трибунала је да оправда политику САД и НАТО у бившој Југославији. Судије и тужиоци знају да њихова плата зависи од тога хоће ли учинити своје САД и НАТО доброчинитеље срећним и зато службеници Трибунала одржавају тако близак однос са америчком амбасадом у Хагу.

Непоправљива правосудна катастрофа

/  Пише Стефан Каргановић /

Посматран са одговорног професионалног становишта, Хашки трибунал је непоправљива правосудна катастрофа. Често истицана оцена, да је Трибунал, на неки начин, продужетак суда који је 1946. у Нирнбергу судио нацистичким ратним злочинцима, неуспели је покушај спасавања урушене репутације МКТБЈ и уопште не стоји.

Нирнбершки суд је свакако био обележен низом формалних и процесних мањкавости. Али између Хага и Нирнберга ипак постоји једна крупна и непремостива разлика. Мада су, из политичких разлога, из нирнбершких оптужница биле изостављене многе тачке које би се и победничким силама могле ставити на терет (као масовно бомбардовање градова и  цивилних објеката) оптужени су углавном одговарали за реално почињене злочине.

Злочини за које се одговара у Хагу не само да се импутирају углавном у складу са политичким потребама  наручиоца  „правде“ и финансијера ове установе већ се најчешће користе докази исфабриковани специјално за сценарио „судског процеса“.

У последње време Хашки трибунал је мета низа озбиљних критика и оспоравања, споља и изнутра. Да поменемо само недавна откровења из „процурелог“ писма данског судије Фредерика Хархофа о пијачном начину како се, иза затворених врата, подељени у интересне клике,  судије међу собом погађају какве ће пресуде донети. Пре неки дан обелодањен је и пикантан детаљ о сенилности судије Мехмета Гинеја, верног следбеника председника суда Мерона, који је у неколико кључних предмета, где се Мерон заложио за одређени исход, Гинеј одиграо улогу језичка на ваги. Најзад, да понижење буде комплетно, у пресуди бившем либеријском председнику Чарлсу Тејлору, Специјални суд за Сијера Леоне, који би требало да ради по принципима сличним онима у Хагу, изгледа је председнику Мерону и хашким колегама отказао солидарност. Аргументовано доводећи  у питање теорију „специфичне усмерености“ чија је примена одиграла значајну улогу у ослобађајућим пресудама хрватским генералима и Момчилу Перишићу, судије афричког суда су оспориле постојање таквог концепта у међународном праву, јуриспруденцији МКТБЈ и националном правосуђу. Као посебан – и врло специфичан –  шамар Мерону, судије из Сијера Леоне су утврдиле да он и већа којима је председавао нису адекватно анализирали ни сопствене раније пресуде када су импровизовали овај основ за политички опортуно ослобађање наведених оптуженика.

Анализа процурелих депеша „Викиликса“ које се односе на Хашки трибунал, из пера сарадника „Историјског пројекта Сребреница“ из Сједињених Америчких Држава, Андија Вилкоксона, уклапа се савршено у постојећу општу слику о овој контроверзној и, у сваком погледу, нерегуларној установи. Препоручујемо је објективном суду читалаца који желе да имају чињенице при руци следећи пут када неко покуша да их ућутка омиљеном флоскулом поборника дискредитоване сребреничке приче „Тако пише у пресудама Хашког трибунала!“ Можда пише, само што на берзи хартија од вредности те пресуде сада више не вреде ни колико папир на коме су написане.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Pre svega,zahvalnost,duboko poštovanje gospodinu,M.Vučeliću,za uvodni članak,13g.bespuća,a posebno,hvala,za govor našeg počivšeg Patrijarha Pavla,od 3 okt.2004.Takav se čovek više ne rađa.Imao je meru i težinu,u svakoj reči,u samom svom stavu.Bio je najdragocenije,što smo imali.Da imalo znamo poštovati,poneli bi se drugačije.Ovde treba govoriti o Haškom,prevarantskom,zločinačkom sudu,svi znamo da je to NATO-sud.Novac,laž,,sve što čine oni,pripisuju malim i nemoćnim.Njihovo zlo,uništilo je naše najbolje ljude.Sledeći svoju misao,vratiću se na drugo.Zašto je g.Irinej pozvao srbe s Kosova da izađu na izbore?Crkva treba i mora po cenu svega da štiti svoj narod.Dosta nas Nikolić ponižava,cela ova vlada,zašto i Patrijarh?Jasno je mnogima,da se bitka vodi,oko prodaje lukeBeograd,TELEKOMA,EPSA,gradnje grada na vodi,velike su pare u igri.Zašto žele blatiti g doktora Koštunicu,nikada ga ne mogu dosegnuti,iznad njih je u svakom pogledu.Žele uništiti njegov ustav,jer im je brana za uništenje Srbije.Ali,lažni car,Šćepan mali nezna šta je država,osnovne ljudske vrednosti,ispeo se na visinu,koja ne odgovara malim skučenim vidicima.Zašto se SANU ne okrene Koštunici,ne stavi u službu svog naroda,zašto spava?Umešali su se za vreme Slobe,pretrpeli kritike od neljudi i sada neće,greh na njihovu dušu,jer im je to sveta dužnost.Oni,crkva i doktor Koštunica,jedino bi mogli pokrenuti sve na dužnost prema otađbini.Još jednom,hvala Pečatu,što postoji,hvala za prostor da mogu reći ono što me muči!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *