Почетна / Колумне / Суморна НАТО комбинаторика

Суморна НАТО комбинаторика

Пише Драгомир Анђелковић

Да ли је на помолу убрзано уврштавање Републике Српске и БиХ у НАТО строј, и ко је за то крив?

Наш народ каже „док се двојица свађају, трећи се користи“. А поготово је незгодно када су завађени релевантни српски политички фактори, док се тиме користи – НАТО. Нажалост, баш то се, на веома очит, али у Србији недовољно запажен начин, сада дешава у Републици Српској. Штавише, стање је можда и горе, по принципу – Срби не само што се свађају већ и вуку НАТО за рукав, како би ујка Сем стао баш на њихову страну!

 

ГЕНЕЗА ПРОБЛЕМА У Српској ће следеће 2014. године бити одржани парламентарни и председнички избори. Није јасно ко ће победити. На претходним изборима Додик и његова странка били су неоспорни фаворити. Сада су ствари компликованије. Корупција, системски криминал, економско безнађе – озбиљно оптерећују РС и генеришу незадовољство народа усмерено ка власти. Додик то донекле компензује наглашеном патриотском реториком и представљањем себе као гаранта опстанка Српске. У томе му на руку иду и неки амерички чиниоци, који неретко исказују нескривене симпатије према опозицији, што логично намеће питање коју је цену она спремна да плати за подршку странаца за преузимање власти.

Разуме се, не значи да је кључна опозициона партија у РС – Српска демократска странка – уистину приправна да буде кооперативнија у односу на жеље Брисела и Вашингтона које се односе на подизање нивоа компетенција БиХ на штету права РС. Такође, не може се априори одбацити могућност да Додик и његов Савез независних социјалдемократа (СНСД) пристану на извесне уступке у том смеру ради очувања власти. С друге стране, тако ствари стоје и са корупцијом и осталим бременом које власт пребацује народу на леђа. Додик се у вези са тим није „прославио“, али није ни СДС док је био на власти, па не делују уверљиво његове заклетве да ће од РС, по поштењу оних који воде земљу, направити нешто налик Сингапуру.

Све то наводим да буде јасно да су у РС ствари далеко од црно– белих и тешко је категорички рећи ко је у тамошњем политичком филму, ако не „позитивац“, онда бар већи „негативац“. У том контексту, остаје нам да до даљњег бројимо грешке са могућим националним последицама, две најзначајније, а опонентске српске странке. СДС је у том погледу дуго предњачио, макар пасивно исказујући разумевање за западно прекомерно мешање у унутрашњу политику РС, па и позиве на некакву наранџасту револуцију. Уз то је ишла и спремност на сарадњу са политичарима, какав је, на пример, Драган Чавић, за кога се стиче утисак да је у потпуности марионета Брисела и Вашингтона. Међутим, у протеклом врло кратком периоду, Додик је повукао низ, чини се, штетних потеза, којима је, из лично-партијских побуда, угрозио интересе РС, па и српске ствари у целини. Тиме је, нажалост, надокнадио „мањак“ негативних поена, те тако можда и надмашио СДС.

 

[restrictedarea]

РУШЕЊЕ СПАСОНОСНЕ БАРИЈЕРЕ После прошлих избора СНСД и СДС су – на начин који није баш својствен Србима – поступили национално одговорно. Створили су неку врсту парцијалног савеза, у вези са заједничким деловањем, на нивоу БиХ кључне владајуће и опозиционе странке у оквирима РС. Тако су у извршне органе државне заједнице ушли представници обе српске партије, са примарним циљем да удруженим снагама штите интересе РС, макар се и свађали. Но, сада када су се приближили нови избори, пошто је проценио да СДС са позиција полу власти-полу опозиције, на њима има веће шансе, Додик је решио да раскине битни државотворни аранжман. Под изговором да не раде добро, затражио је смену Мирка Шаровића – министра у Савету министара БиХ и потпредседника СДС – и осталих кадрова те партије у структурама БиХ.

Речено је само по себи лоше, али није нагоре. Да би поменуто постигао, Додику је неопходна сагласност хрватских и муслиманских партнера у БХ власти. Са Хрватима, чије захтеве за трећим ентитетом подржава, није му проблем да брзо изнађе заједнички језик. Међутим, муслимани за сваку услугу траже компензацију. А каква је она, видели смо ових дана. Прeдсeдник Српске и СНСД-а у Сaрajeву се сaстao сa лидeримa Социјалдемократске партије БиХ и Сaвeзa зa бoљу будућнoст БиХ, Злaткoм Лaгумџиjoм и Фaхрудинoм Рaдoнчићeм, и напречац договорио решења за спорна питaњa у вези са пoдeлом вojнe и држaвнe имoвинe.

Питaња вojнe имoвинe рeшaвaћe сe, како је наглашено, у складу са ранијим начелним договорима, односно у пaкeту сa oстaлoм имoвинoм БиХ. Другим речима, оно што је потребно оружаним снагама те државне заједнице биће укњижено на Министарство одбране БиХ а остатак имовине на ентитете, односно кантоне и општине. То су БХ муслимански политичари, без обзира на, формално гледано, много веће захтеве, одавно тражили. Сада су добили компромис којим су, иако по правилу терају мак на конац, врло задовољни, те су,заузврат, спремни да изађу у сусрет Додику у вези са сменом кадрова СДС-а. И шта је ту проблем са становишта суштинских интереса РС и српског народа? Зашто је компромис лош?

 

ОПАКА СТЕПЕНИЦА Ствар је у томе – кренимо од, за нијансу, мање битног – што је заједничка војска (макар и нефункционална и добрим делом састављена од релативно хомогених српских, хрватских и муслиманских јединица) натурена РС. Дејтонским мировним аранжманом предвиђено је да сваки конститутивни део БиХ има своје оружане снаге. Зашто би Срби сада заокруживали оно што је од њих изнуђено? Боље је да то буде недоречено и конфузно, када већ мора да (до даљњег) постоји.

Стигли смо тако и до онога што је од круцијалног значаја: овим потезима лидера РС коначно се расшчишћава пут за улазак БиХ у НАТО. Она није могла да ступи у тај пакт док не реши питање војне имовине. БиХ је далеко, много даље од Србије, још пре пар година одмакла на траси тзв. атлантских интеграција, да би изненада цео процес био закочен од стране Бањалуке. Она је могла, ускраћујући сагласност у заједничким органима, да спречи приближавање НАТО-у и раније. Но, Додик то није чинио, очито не желећи да се замера Бриселу и Вашингтону. Онда је, пре неколико година, начинио заокрет. Упоредо са успостављањем стратешких веза са Москвом, блокирао је даље кретање БиХ атлантском магистралом.

Ту, вероватно, треба тражити кључ англосаксонског непријатељства према њему које је кулминирало у првој половини ове године. С друге стране, Додик је тиме, као и чврстим опирањем централизцији БиХ, заслужио значајне симпатије српске патриотске јавности и са источне стране Дрине. Сада, одједном, првак РС одустаје од софистициране анти-НАТО политике. Штавише, и сам наглашава да се описаним споразумом решава важно питање за БиХ, односно стварају се предуслови за активирање МАП-а. Да појасним, то је последња степеница на путу те, као и сваке друге државе, у НАТО.

 

ОД ЛОШЕГ ДО ГОРЕГ Све у свему, изгледа да су ствари много горе чак и од онога како изгледа на први поглед. А деловало је, подсетимо се, да је Додик пристао на решавање проблема око имовине војске БиХ да би добио муслиманску подршку за смењивање кадрова СДС-а у органима државне заједнице. Међутим, он је учинио и много више од тога. Склонио је барикаде са ауто-пута који БиХ води у НАТО. То већ нема локалну, само унутрашњу БиХ димензију, већ је, готово сигурно, плод договора са Вашингтоном и Бриселом. Додик, вероватно, тако отклања опасност од њихове интервенције против њега у контексту предстојећих избора, што би реално могло да ослаби позиције СНСД-а и доведе на власт опозицију. То је, са партијског и личног становишта, рационалан рачун, али он је, несумњиво, штетан када се ради о српским интересима. А они би морали да буду на првом месту свим политичарима који претендују на статус државника.

Да парафразирам чувене речи првог секретара НАТО-а (Хејстингса Исмеја) из средине прошлог века, у контексту балканске политике. Оне би,отприлике, гласиле – Атлантски пакт на Балкану служи томе да ту задржи као доминантни фактор Англосаксонце, што даље држи Русе, а Србе одржи у стању државно-политичке подељености и покорности. Па, зар је за нас онда добро да омогућимо ширење и учвршћивање НАТО-а у нашем региону? Ваљда нам је циљ да купујемо време и до даљњег избегавамо његово отворено непријатељство, те да тако чекамо прилику да се укаже реална шанса да отпочнемо процес еманципације од западних хегемона и после тога изналажења модалитета за, колико је то могуће, исправљање неправди које су нам учињене. Није нам ваљда у интересу да их цементирамо, а то радимо уласком српских земаља у целини, или бар неких њихових делова, у НАТО.

Сада Додик, да би олакшао останак на власти, купује карту за РС и БиХ у НАТО. То је за нашу нацију јако лоше. Но, зато пружа одличну шансу опозиционом СДС-у да реагује, и на тим основама нападне СНСД и тако добије важне поене за долазак на власт. Међутим, СДС то не чини. Председник те странке, Младен Босић, напада Додика за мање битне ствари, а тако важне игнорише. Шта то значи? Па, да је и СДС направио атлантски дил са Вашингтоном и Бриселом, те да не сме да игра на анти-НАТО карту. Вероватно су то предводници те партије урадили и пре Додика, као део пакета уступака за подршку да дођу на власт, а сада им је лидер СНСД-а само преотео НАТО карту.

 

ТАМНА ЈЕ НОЋ Додика то не оправдава, али донекле објашњава његово понашање и оцрњује његове опоненте. Рекох да их је својим, по наше интересе негативним потезима, можда и надмашио. Ипак, изгледа да их је само сустигао у пакленој игри надметања у додворавању западним центрима моћи како би се, на рачун националних интереса, стекла предност у односу на конкуренте на политичкој сцени. А ту игру, и те како често, гледамо и у Србији. Ни овде ситуација није ништа боља. Ко зна, можда је чак и НАТО комбинаторика део целовите стратегије у којој, уз Брисел и Вашингтон, учествују и политичке елите са обе стране Дрине. Прво у НАТО, не дај боже, буде увучена РС, а онда нам се поручи да је боље да будемо обједињени и у оквиру тог пакта, него да српски народ буде располућен челичним међама атлантског блока!

Стање на српској политичкој сцени, како на истоку, тако и на западу, да подвучем то, није црно-бело, али, изгледа, да додам: превладавају тамне боје. Притисла нас је велика непријатељска сила, али данас, када она полако слаби, ми не користимо настале пукотине да се полако извлачимо из опасне замке, већ их, изгледа, продубљујемо. Наши политичари, ако не сви, онда бар већина њих, ради својих интереса, спремни су да жртвују и највеће националне приоритете!

Остаје нам нада да је Запад толико труо да ће се његова моћ, пре него што нас до краја прогута НАТО анаконда, довољно урушити да и наши политичари нађу рачун и храброст да се томе ефикасно супротставе. А за сада, једина делотворна кочница НАТО интеграцијама јесте српско јавно мњење. Њега се наша политичка каста плаши и вероватно само зато тактизира око уласка у НАТО.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *