Почетна / Друштво / Сребреница и Олуја као да се нису ни догодили

Сребреница и Олуја као да се нису ни догодили

Пише Филип Родић

Два најважнија догађаја у ратовима у Хрватској и Босни, улазак српских снага у Сребреницу и хрватска операција Олуја, добили су тако мало пажње у објављеним документима америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) да се намеће питање да ли су они Вашингтону били толико небитни, или су важни документи намерно изостављени

Супротно очекиваном, у колекцији са више од 300 тајних докумената везаних за администрацију америчког председника Била Клинтона и ратове у бившој Југославији, које је америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) објавила почетком месеца, догађаји везани за Сребреницу и Олују скоро да су потпуно изостављени и као да уопште нису били тема разговора на састанцима америчког политичког, војног и обавештајног врха. Пажљивом читаоцу ових врло занимљивих извештаја мора да упадне у очи да за раздобље од пре 6. јула (када је започета офанзива српских снага на муслиманску енклаву) до 11. јула (када су снаге босанских Срба преузеле потпуну контролу над Сребреницом) није објављен ни један једини документ.

 

МУК О СРЕБРЕНИЦИ Први састанак америчког Националног савета за безбедност којем је присуствовала и тадашња амбасадорка при УН Мадлен Олбрајт трајао је, према документима, свега пола сата и одржан је у 11 сати 11. јула, када је Сребреница увелико била у српским рукама. Други, једночасовни састанак, одржан је сутрадан. Како се наводи у извештају с ових састанака, закључено је да је „неопходно поново оспособити УНПРОФОР да извршава своју хуманитарну и заштитничку мисију“ и да се мора „зауставити тренд успешних српских војних акција које су обележиле претходни месец“, јер би неуспех у овоме могао довести до напада на друге енклаве и поновног „гушења“ Сарајева, што би на крају убрзало колапс мисије УНПРОФОР-а и представљало би пораз за УН, НАТО и америчке савезнике. На састанцима нису изнети никакви детаљи у вези са ситуацијом у Сребреници и око ње, али се предложило да се од власти у Сарајеву затражи да омогуће пребацивање муслиманских избеглица у Тузлу како не би остале „иза српских линија“. Наредни састанак Националног савета одржан је 14. јула, али ни тада није разматрана ситуација у Сребреници, него се разговарало о француском предлогу да се после ове операције српских снага ојача гарнизон УНПРОФОР-а у Горажду, што би, с америчког гледишта, захтевало „значајну употребу ваздушне силе“ коју су САД спремне да пруже.

[restrictedarea]

На каснијим састанцима ситуација у Сребреници није разматрана, а ЦИА је 18. јула саставила анализу узрока колапса муслиманских снага у енклави. До слома је дошло, како је процењено, „због лоше опремљености, недостатка ефикасног командног ланца и претераног ослањања на то да ће УНПРОФОР и НАТО спречити српски напад на енклаву“. Наводи се и да су се муслиманске снаге у Сребреници држале „герилске тактике“ и да су им „примарни циљ били напади на оближња српска места“, а не одбрана, те да су, „када су се суочили са супериорном војском босанских Срба, многи браниоци изабрали бекство у брда како би се докопали пријатељске територије“. Посебно је занимљиво да ЦИА указује на проблеме у команди, јер је „читаво вођство 28. дивизије АБиХ погинуло у обарању хеликоптера почетком маја, највероватније укључујући и Насера Орића, војног лидера Сребренице од 1992.“ Одсуство Орића, додаје се, озбиљно је отежало муслиманске напоре да успоставе координирану одбрану. Изненађујуће је да Вашингтон није знао каква је у том тренутку Орићева судбина,а њега је Хашки трибунал 2008. ослободио оптужби за ратне злочине над Србима. Жртве масакра у Сребреници помињу се, према овим документима, тек у анализи посвећеној масовним гробницама у Босни и Хрватској од 6. октобра 1995.

 

БЉЕСАК И ОЛУЈА Иако је данас добро познато да су амерички обавештајци и инструктори учествовали у организовању Бљеска и Олује, у објављеним документима се не види очигледна повезаност Вашингтона са хрватским војним операцијама, него се, напротив, стално изражава бојазан да ће Загреб напасти Републику Српску Крајину и покушати да војним, а не дипломатским путем, реши сукоб са Србима у Хрватској. Као и у случају Сребренице, и овим догађајима посвећено је изненађујуће мало пажње. Чудна је коинциденција да је ЦИА баш 1. маја 1995, када је операција Бљесак била у јеку, начинила анализу под насловом „Територије под контролом хрватских Срба – географска перспектива“, док је  акција први пут споменута тек на састанку Националног савета за безбедност 4. маја. На састанку је договорено да САД треба да изврше притисак на председника Хрватске Фрању Туђмана који није схватио да се Вашингтон не слаже са његовим потезима, и на крајишке Србе да обуставе војна дејства и покажу уздржаност, и да Хрватска треба да демилитаризује освојену територију и омогући повратак српским цивилима. Уколико Загреб пристане на ово, Вашингтон ће подржати присуство хрватске полиције у Западној Славонији и уклањање свих војних снага РСК. Национални савет за безбедност је на састанку 15. маја „изразио фрустрацију због тога што Загреб наставља са војним акцијама у зонама раздвајања, што ризикује да испровоцира српски одговор и ескалацију сукоба“. Олбрајтова је пренела да хрватске акције изазивају све већу фрустрацију и у Савету безбедности УН.

Утисак да није постојала координација са Хрватском и да Вашингтон није тачно знао какве су намере Загреба може се стећи и из анализе ЦИА од 21. јула 1995, две недеље пред Олују, у којој се оцењује да би Хрвати могли покренути војну акцију против Крајине на јесен, али и раније уколико буду изазвани српским провокацијама или жестоким борбама у региону Бихаћа и у Посавини. „Хрватска војска имаће значајан успех у остваривању својих циљева, али неће моћи потпуно да порази крајишке Србе, ако им босански Срби или Војска Југославије пруже озбиљнију подршку“, наводи се у анализи. Додаје се да би ВЈ у најмању руку пружила логистичку подршку, уз слање специјалних снага и добровољачких јединица, док би продужени сукоби у Хрватској вероватно довели до великог напада ВЈ на хрватски северни коридор и полуострво Превлака.

Да САД нису баш биле необавештене и да су имале идеју о томе које акције Загреб планира да предузме, указује, међутим, документ од 24. јула 1995. у којем се јасно наводи да је хрватска влада обавестила америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта да у зору 25. јула планира да покрене напад у региону Бихаћа. „Закључено је да би, због све лошије војне ситуације у Бихаћу, било неприкладно покушати да се Хрвати одврате од својих планова. Ипак, треба их упозорити да не треба ову прилику да искористе за напад на Книн, јер би то могло у сукоб да увуче и Србију.“

После Олује, међутим, у извештајима нема ни помена о овој акцији, осим у контексту „опасности“ коју представља усмеравање српских избеглица из Крајине на Косово. Тако се у извештају са састанка Националног савета за безбедност од 11. августа 1995. наводи да ће „ЦИА наставити да прати српске претње да се избеглице из Крајине пребаце у Војводину и на Косово и да те претње упоређује са акцијама“, а ако се покажу као истините Вашингтон треба да упозори Београд да то не ради. У анализи од 16. августа наводи се једино да је председник Србије Слободан Милошевић „и даље спреман да преговара, упркос српском поразу“ у Крајини и да би такав став могао да се промени само у случају озбиљнијег продора хрватске војске у Босну или напада на Источну Славонију, који је, како пише у извештају од 21. августа, мало вероватан, јер Хрвати схватају да би то довело до интервенције Србије. Да се нешто догодило у Крајини, указује још  неколико детаља из анализе ЦИА од 11. септембра 1995, о могућности хрватског напада на Источну Славонију и последицама таквог потеза под називом „Могућност да дође до етничког чишћења у сектору Исток“. У овом тексту пише да би, чак и када Загреб не би спроводио систематско протеривање или злостављање Срба  вероватно дошло до „масовног егзодуса“ због страха становништва да би се могла поновити „хрватска зверства“ из Крајине. „Извештаји о организованом хрватском паљењу српских кућа и могуће масовне гробнице у сектору Југ у најмању руку указују да су хрватске власти спремне да толеришу, ако не и да подржавају, кршења људских права од стране хрватске војске, што би се могло поновити и у сектору Исток“, наводи се у овој анализи и додаје да „злочини почињени над Хрватима током 1991. и 1992, посебно у Вуковару, повећавају могућност да се одметнуте хрватске снаге  упусте у ‘приватну освету’ против Срба које би затекле“. Према америчким аналитичарима, Срби би вероватно узвратили одмаздом над не-србима преосталим у Источној Славонији, али и над онима у региону Бањалуке и у Војводини. Даље се нешто детаљније говори о злочинима почињеним током операција Бљесак и Олуја. То је прво и последње помињање ових злочина у објављеним документима. Наводи се да је једна међународна организација за заштиту људских права 7. јула оптужила хрватске снаге за озбиљна кршења међународног хуманитарног права током и непосредно након офанзиве на Западну Славнију, да је тадашњи специјални известилац УН за људска права у бившој Југославији Тадеуш Мазовјецки 25. маја оптужио хрватске снаге за безразложно убијање српских цивила и уништавање српске имовине. Иако је пред хрватским снагама Западну Славонију напустило око 10.000 Срба, наводи се да кршења људских права и злочини нису били систематски, нити широко распрострањени. Додаје се да је августовски напад на Крајину изазвао егзодус између 150 и 200 хиљада Срба, што су британски и француски званичници јавно окарактерисали као етничко чишћење и да постоје наводи да су хрватске снаге намерно отварале ватру на колоне избеглица и у више наврата убијале заробљене цивиле и војнике.

Мерчепова улога у злочинима

ЦИА је 19. октобра 1995. објавила извештај на десет страна посвећен искључиво умешаности Томислава Мерчепа у зверства над Србима, у којем се наводи да се овај човек, чак и у кругу саме хрватске владе, сматра директно одговорним за озбиљна кршења људских права и злочине током рата, али да је хрватска власт, због страха од његових присталица, избегавала да истражи ове наводе или покуша да га уклони из јавног живота. Мерчеп је, према овом извештају, утицај стекао тако што је, по наредби ХДЗ-а, 1991. организовао прву јединицу од 2.000 добровољаца и исте године извршио или наредио бројне злочине, укључујући мучење, убијање и киднаповање хиљада Срба у Вуковару, на Пакрачкој пољани, у Госпићу и Загребу. Пакрачка пољана је предмет најозбиљнијих оптужби против Мерчепа, одакле је, према западноевропским изворима, у јесен 1991. протерано око 75.000 Срба, уништено више од 180 српских села, док се око 3.000 Срба води као нестало. У извештају се помиње и убиство породице Зец у Загребу, за које су наводно одговорни људи под директном Мерчеповом командом. Додаје се да су осумњичени за ова убиства ухапшени и да су признали злочин, али да током саслушања није био присутан истражни судија, што га је учинило правно неупотребљивим, па су осумњичени ослобођени. Наводи се и да су њихова признања накнадно уклоњена из полицијског досијеа, а све  указује на умешаност хрватских власти у заташкавање. Уместо да негира убиства Срба, Мерчеп је, пише ЦИА, инсистирао на томе да су бројке претеране или небитне, и бранио се говорећи да је све што је учинио било у циљу спасавања Хрватске, па се не ради о злочинима, него о „херојским делима“.

Масовне гробнице у бившој Југославији

У извештају обавештајних служби о масовним гробницама у бившој Југославији од 6.октобра 1995. наводи се да је у последњих неколико месеци откривен велики број масовних гробница са више хиљада жртава етничког чишћења које су спровели Срби и као примери се наводе једна гробница у близини Кључа, откривена у септембру у којој се налазе тела 540 муслиманских и хрватских цивила што су српске снаге убиле 1992, као и седам гробница откривених у јулу у близини Сребренице у којима би се могла налазити тела око 8.000 мушкараца несталих након српског уласка у енклаву.
Процењује се да ће број откривених масовних гробница расти док хрватске и муслиманске снаге буду претраживале територију коју су у недавним борбама преотеле босанским Србима, и да се у гробницама налазе тела жртава етничког чишћења Срба почињеног током 1992. и 1993. године. Према извештају, очекује се да буде откривено више од 300 масовних гробница са три до чак више од 5.000 тела, те да је у масовним гробницама у бившој Југославији, највећим делом у Босни, сахрањено између 20.000 и 35.000 људи. Највеће масовне гробнице у којима се наводно налази по неколико хиљада тела, налазе се у северозападној и североисточној Босни и плод су српских логора из 1992. Као највероватнији локалитети наводе се Љубија у близини Приједора где је у рудничким окнима могло бити сахрањено више стотина муслимана из околних места, околина Брчког где су закопане жртве из неколико логора, више локалитета у близини Омарске где се налазе тела неколико хиљада муслимана и Корићанска стена где је 21. августа 1991. наводно погубљено око 250 муслимана и где се налази и неколико хиљада тела бивших заточеника логора у Приједору. Као најчувеније локације масовних гробница изван Босне наводе се Овчара код Вуковара где је сахрањено око 170 хрватских војника заробљених у вуковарској болници и масовна гробница код Пакраца где су у новембру 1991. хрватске снаге погубиле велики број Срба, могуће и до неколико хиљада.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *