Реквијем за БЕМУС

Пише Смиљка Исаковић

Ни фанфара, како смо навикли, ни свечаног говора, ни коктела после. Штедња, или фундаментална небрига за публику и будућност фестивала?

Отварање БЕМУС-а у Београду је увек представљало свечани друштвени догађај, па је и ове године верна београдска публика скоро испунила велику дворану Центра „Сава“ 12. октобра, очекујући славље. Међутим, ражалошћени организатори (прочитати текст у прошлом броју „Печата“) изабрали су за свечану прилику погребни Реквијем Ђузепеа Вердија (Мису за мртве) а и све остало било је скромно, сиротињски. Ни фанфара, како смо навикли, ни свечаног говора, ни коктела после. Штедња, или фундаментална небрига за публику и будућност фестивала? И није само жал за младос’, када се подсетимо како је то било некад. О tempora, o mores.

И КАШАЉ ЈЕ СТАО… Вердијев Реквијем извео је велики ансамбл састављен од хора и оркестра РТС, хорова „Обилић-Бранко Крсмановић“ и „Колегијум музикум“, под управом нашег вечитог ударника, диригента Бојана Суђића. Солисти су дошли из Естоније (сопран Ајле Асоњи) Холандије (тенор Марсел Рејанс) Хрватске (бас Луциано Батинић) а наше горе лист била је одлична Наташа Јовић-Тривић, мецосопран. Оно на чему је ПР БЕМУС-а стално инсистирао, количина хорова, бројка три, било је и најимпресивније: хористи су одлично спремљени, синхронизовани са оркестром и солистима, са врло прецизном интонацијом, што нимало није лако у разуђеној акустици Центра „Сава“. Солисти су били стандардно добри, иако понекад надгласани хором и оркестром, Симфонијски оркестар РТС појачан студентима ФМУ – максимално и квалитетно ангажован, са одличним дувачима, а маестро Суђић у елементу. На појединим аријама (Лакримоза) чак је и кашаљ у сали престао – толико о моћи добре музике. Да је Тијанић свратио случајно у СЦ, сигурно не би планирао распуштање симфонијског оркестра као прву меру штедње на РТС! Реквијем је изведен као део светског обележавања 200-годишњице рођења великог композитора Ђузепеа Вердија (1813-1901) уз сарадњу Италијанског културног центра. Без страних културних центара, било би још лошије у нашој култури, што се не би могло рећи за српске културне центре у иностранству.

После скромног отварања и недељног одмора, а у прилог пракси да недељом на БЕМУС-у нема концерата, јер ако се Створитељ одмарао недељом, може и Југоконцерт, прави фестивал је почео са пијанистом Александром Шандоровим, чији раскошни пијанизам већ дуго нисмо чули у Београду. На великој сцени Коларца 14. октобра извео је нестандардни програм, сходно свом посебном сензибилитету. Иако Шандоров уме да свира и паучинасто лаког Скарлатија, ово је био „тешки“ програм: Брамсов Интермецо и Варијације на Хендлову тему, Сонате Прокофјева и Хинастере и, као посластица, Петрушка Игора Стравинског. На жалост, тежина програма и физички приступ клавиру као да су одвукли пажњу пијанисте од суптилнијих боја и сенчења. Он сам каже у интервјуу да „није битно какав је клавир, битно је да издржи концерт до краја“. Е, па клавир на Коларцу је издржао. А публика?

ДВЕ ГЛАВЕ – ЈЕДНА ПОРОДИЦА Исидора Жебељан је тако млада (1967) а већ је академик по два основа – у музици и у уметности саморекламе. Када она и њени било шта ураде, медији брује повазда. Српска премијера њене опере Две главе и девојка најављује се од летос, све док БЕМУС није одлучио да је прикаже у оквиру фестивала, 15. октобра у Југословенском драмском позоршту. Либрето је, по индијској легенди коју је својевремено обрадио Томас Ман, написао композиторкин муж, обоиста Борислав Чичовачки, „професионални књижевник“, како је сам себе најавио на конференцији за новинаре, ма шта то значило. Ман, па Чичовачки – наш, а светски. Иначе, Југоконцерт и БЕМУС извели су три од укупно четири опере породичне мануфактуре Исидоре Жебељан, која је, понављамо, уједно и члан УО Југоконцерта. Од четири вокална солиста (сопрани Ајле Асоњи и Анета Илић и сасвим пристојни баритони Пјотр Прохера и Ајван Ладлоу) најбоља је била наша Анета Илић која је изнела оперу, духовито и шармантно, уз све муке због амузикалног нотног материјала. Никола Ђуричко као наратор гајио је стил „Гаравог сокака“, а акробата Петер Грос и видео-радник Лилеван су били икебана. Изванредне музичаре оркестра „Жебељан“ водио је Премил Петровић, омиљени диригент Југоконцерта. Много буке, много амбиције, најмање музике. Програм је био раскошан, са комплетним текстом, па се црно на бело могла пратити гомила говорних бесмислица. Зато бучних породичних навијача није недостајало, као ни РТС-а, да сними оно што неће доживети ни другу репризу. Од свега је највећи хепенинг био на улазу у позориште, где је публика прегледана скенерима због присуства председника Хрватске Иве Јосиповића на представи.