Проф. др Бранислав Ђорђевић /Први део/ Постали смо Елдорадо за белосветске мешетаре

Разговарала Мара Кнежевић Керн 

Са каквим последицама ће Србија да се суочи због недопустивог отуђења најквалитетнијих водних потенцијала, и колико ће нас скупо коштати непромишљене одлуке о стварању електрана обновљиве енергије?

Чињеница да су енергетска стратегија, као и стратегија развоја водопривредне инфраструктуре, најважнији стратешки плански документи једне земље, после Просторног плана државе, који се у целом свету сматра ‚кровним‘ стратешким планским документом, потакла је стручну јавност да узме учешће на недавно одржаној јавној расправи о нацрту Стратегије развоја енергетике и заштите природне средине за период до 2025. године са пројекцијама до 2030. О самој стратегији, њеним мањкавостима, последицама с којима ће се Србија суочити због отуђења најквалитетнијих водних потенцијала, те о чињеници да многа планирана постројења на сунце, ветар, биогорива, па и бројне мале хидроелектране – нису обновљиви извори енергије и не заслужују да буду субвенционирани, разговарамо са једним од излагача у поменутој расправи проф. др Браниславом Ђорђевићем, редовним чланом Академије инжењерских наука Србије.

Према његовом мишљењу, Србија је постала Елдорадо за белосветске мешетаре који нуде бесмислене пројекте, у очекивању да нас касније туже и на арбитражама (које смо увек губили због трапавости наших неуких ‚уговарача‘) добију велика обештећења. „Споменућу врхунац, па и безобразлука када је министар владе у оставци О. Дулић потписао предуговор за грађење СЕ од 1000 мегавата (!), на 3000 хектара зиратног земљишта, које је идеално за винограде, воћњаке, или за култивисане високопродуктивне шуме. Треба знати да то нико у свету не ради, а та сулуда, за Србију развојно погибељна СЕ била би за 10 пута већа од СЕ која се тек припрема у Емиратима, али – у пустињи. За мене је невероватно да је и ново министарство не само потврдило тај ‚риплијевски‘ предуговор већ је и водало тог ‚инвеститора‘ по Србији ‚да бира локације‘. Очито је да је то био само маневар, да би се могао упутити држави одштетни захтев за наводну штету од 160 милиона евра! Јер, човек ‚није ништа нашао што му се свиђа‘. На нашу срећу!, каже  у разговору за „Печат“ др Ђорђевић.

 

Колико често се дешава да челни људи у држави, препуштајући странцима наше природне потенцијале, забораве  да је реч о стратешким ресурсима?

Претходна влада је непромишљено и развојно неодговорно значајан део искориствих водних потенцијала на великим рекама (Средња Дрина, Велика Морава, Ибар) уступила странцима, са њиховим већинским управљачким учешћем. Такве одлуке су супротне Уставу који у члану 87 дефинише: ‘’природна богатства, као добра за која је законом одређано да су од општег интереса, у државној су својини“. За то је меродаван Закон о водама, који у чл. 5 дефинише да су „воде добро од општег интереса и у државној су својини“, „воде и водно земљиште у јавној својини су јавно водно добро“, „јавно водно добро је неотуђиво“. Сасвим јасна дефиниција која показује да се не може отуђивати јавно водно добро од општег интереса.  Отуђивање највреднијих водних потенцијала је трагичан развојни промашај, јер су на тим рекама, планским документима највишег  значаја (Просторни план Републике Србије) били предвиђени велики интегрални системи коришћења, уређења и заштите вода, који су се третирали као највећи развојни пројекти Србије. У таквој ситуацији  последице по Србију су веома велике и вишеструке: (а) странци те пројекте третирају само као једнонаменске, искључиво као хидроенергетске системе, избацујући из њих све остале садржаје неопходне за друге важне видове коришћења, уређења и заштите вода (снабдевање водом насеља и привреде, наводњавање, заштиту од поплава, заштиту вода, итд.); (б) Србија губи могућност да те неспорно обновљиве енергетске потенцијале урачуна у свој салдо обновљивих енергија, како би испунила своју обавезу да до 2020. године достигне 27 посто обновљивих енергија у бруто финалној потрошњи електричне енергије; (в) чини се недопустива, стратешки највећа грешка, да се дозвољава да стране компаније саме организују израду не само пројеката (дајући им за њих једино интересантан једнонаменски карактер) већ и студија утицаја на окружење, из којих избацују све мере заштите окружења које нису у непосредној функцији производње енергије. Студије утицаја на окружење система у целом свету обављају искључиво домаће надлежне институције и оне имају неприкосновену важност за концепцију пројекта мера заштите

То ће имати озбиљне последице, јер се пропушта сасвим реална могућност да се одговарајућим мерама сви ти системи складно уклопе у социјално, еколошко и друго окружење. Такав приступ коришћењу водних потенцијала са  већинским управљачким правима, датим странцима,  недопустив је и треба покренути  све правне механизме да се такве одлуке измене и прилагоде и домаћем законодавству и развојним интересима Србије. Такви пројекти се морају третирати као интегрални развојни пројекти и морају се реализовати на начин који је у складу са Уставом и законима, тако да управљање системима и њихов даљи фазни развој остане у рукама надлежних институција Србије.

[restrictedarea]

Велику пажњу изазвало је ваше излагање о заблуди при третману обновљивих извора енергије. Посебно забрињавајућа учинила се тврдња да су ’наводно обновљиви и чисти извори енергије’ веома неповољни и опасни управо у еколошком погледу.

Друга велика хипотека са којом су се невољно суочили обрађивачи Стратегије је да су били приморани да у њу уграде већ донете одлуке Министарства о некритички форсираном коришћењу наводно обновљивих извора енергије. Те одлуке су донете у претходном периоду, и економски , али и еколошки су врло неповољне. Под великим притиском разних домаћих и страних лобија, још у време претходне владе, прихваћене су нереално високе бенефициране тарифе за разне видове наводно обновљивих и ‚чистих‘ енергија. Држава је прихватила обавезу да ЕПС мора да преузима ту енергију по високим бенефицираним ценама, вишеструко већим од цена које плаћају крајњи потрошачи, а поизвођачи немају апсолутно никакву обавезу ни гаранцију, ни по количини енергије, ни по динамици испоручивања.

Користите израз ‚наводно обновљиве и наводно чисте енергије’. Да ли то значи да су критеријуми спорни?

То и јесте највећи методолошки проблем Стратегије. Сасвим некритички се сва постројења на ветар, сунце, биомасе, па и све мале хидроелектране – третирају као обновљиви и еколошки чисти извори енергије док се њихова наводне могућа производња  увећава у односу на реалну. То је довело до стратешки опасног прецењивања расположивих обновљивих енергетских потенцијала, што је и Одбор за енергетику Академије инжењерских наука Србије оценио као велики проблем Стратегије. Заборавља се једна неумољива, веома јасна чињеница. Обновљивим се могу сматрати само они извори енергије на ветар, сунце, биомасе – код којих је количина примарне енергије која је утрошена на њихову израду (рачунајући од енергије утрошене за производњу свих утрошених матаријала) мања од количине енергије коју ће та постројења произвести током релативно кратког периода коришћења. У случају соларних електрана у губитке енергије мора се урачунати и изгубљена енергија биомасе, која би се добила да се на том простору налази шума, воћњак, виноград, који сваке године даје енергетски принос врло корисне биоенергије. У случају постројења на биогорива морају се урачунати и све енергије које се морају утрошити на сакупљање и транспорт биомаса до електране или места прераде. Када се то све урачуна, многа планирана постројења на сунце, ветар, биогорива, па чак и бројне мале хидроелектране – нису обновљиви извори енергије и не заслужују да буду субвенционирани са бенифицираним ценама.

Присталице тих извора кажу да су то еколошки чисти извори, па да стога заслужују субвенције у складу са Кјото протоколом о смањењу емисије ’гасова стаклене баште’ и климатских промена које они изазивају.

То је једна од фарси и великих обмана на светском нивоу. Тачно је да су та постројења чисти извори у смислу емисије ‚гасова стаклене баште’ (ГХГ) непосредно тамо где се налазе, али је забрињавајуће да се хотимице заташкава неумољива чињеница да је при производњи материјала за израду таквих постројења у атмосферу емитована велика количина ГХГ, али негде у Трепчи, Бору, Беочину, или у Мозамбику и Кини. Несрећној планети Земљи је свеједно одакле долазе ти гасови. Пошто сви  материјали уграђени у електране имају и своје ’специфично оптерећење’, колико је за њих емитовано ГХГ, може се лако израчунати да је врло често количина ’уштеђене емисије’ ГХГ знатно мања од количина које су већ емитоване диљем света у процесу производње материјала за њену израду.  Ето, то је та фарса: многи од тих уређаја нису ни еколошки чисти, па је бесмислено да имају било какве бенефиције што се тиче цена. Да не говоримо о томе да се на девастираном простору ‚без биљчице‘, на великим просторима испод и око колектора СЕ, не производи кисеоник и не ’упија’ угљен-диоксид (судбоносно важно за планету Земљу!)  а то би се дешавало да није извршен драстичан атак на екосистем. Из тог угла треба гледати и ону несрећну СЕ што смо странцима дозволили да граде усред националног парка Фрушка гора, на ливадама и на простору посечене шуме. То не би смели да раде код себе. А тек ћемо бити сведоци ‚бежаније‘ која ће захватити несрећне животиње када прораде ветрогенератори који производе вибрације и инфразвук, који их јако узнемирава. Надам се да сте читали упозоравајући чланак ‚Ла Манча‘ поново против ветрењача, у коме се говори о великом отпору у Шпанији таквим електранама, када су схватили да и краве дају знатно мање млека јер их избезумљује инфразвук ветрогенератора, а сироте, немају где да побегну.

Противник сте масовног приступа изградњи малих хидроелектрана у Србији. Зашто?

Веће и средње хидроелектране нису спорне, јер се адекватним планирањем могу складно уклопити у окружење, тако да чак и побољшавају неке компоненте екосистема. Међутим, мене као хидроенергетичара, али и као одличног познаваоца еколошких законитости (предавао сам и предмет ‚Еколошки инжењеринг‘) јако брине што се постројења са наводно обновљивим изворима енергије не вреднују адекватно са енергетског, економског, еколошког и социјалног становишта. То је посебно изражено када су у питању водни потенцијали малих водотока, на којима се, без иоле озбиљнијих таквих анализа, неконтролисано издају дозволе за градњу малих хидроелектрана (МХЕ).

[/restrictedarea]