Почетна / Друштво / Пријатељство пуно понижења

Пријатељство пуно понижења

Пише Никола Врзић

Чиме ће све Србија платити Хрватској за наставак свог пута у Европску унију? Пошто ће се, је л’, одлуке о будућности Србије доносити (и) у Сабору Хрватске

Неко је ових дана из парка поред Сенћанског гробља у Суботици украо споменик „Птица сломљених крила“. Имамо основа за сумњу да је споменик украо лопов. И сада би тај лопов могао да угрози наш пут у Европску унију, јер такав је ово пут…

Ствар је у томе што је споменик птици сломљених крила подигнут „у знак сећања на цивиле различитих националности који су погубљени 1944. и 1945. године“ – с тим што нам није јасно зашто се сећање не протеже и на 1941, 1942. и 1943, ако је већ споменик намењен цивилима различитих националности. Али није то сад тема. – па је овај случај крађе, и пре него што је мотив за крађу установљен, добио и своју политичку последицу. Министарство спољних послова Мађарске, наиме, саопштило је – припретило – да би крађа споменика у Суботици „могла да наруши односе Србије и Мађарске. (…) Влада Мађарске је и даље спремна на наставак започетог процеса помирења, али ово кривично дело у Суботици даје разлога за забринутост и у погледу овог процеса.“ А истовремено је Влада Мађарске указала – наложила – Влади Србије да „што пре“ стави ван снаге уредбу којом су Мађари из Чуруга, Мошорина и Жабља проглашени колективно кривима на крају Другог светског рата: „Стављање ван снаге ове уредбе од стране Владе Србије недвосмислено би означавало политичке намере кабинета у Београду.“

 

КОНТИНУИТЕТ ЈЕДНЕ ПОЛИТИКЕ Кабинет у Београду је на увредљиво саопштење кабинета у Будимпешти одговорио стоички, то јест, није изрекао ни реч. Зашто? Зато што зна да би (запрећено) нарушавање односа Србије и Мађарске угрозило европски пут Србије, а пошто европски пут Србије нема алтернативу и само је луд човек против њега, нема нам друге него да покажемо моралну чврстину и карактер једног џака за ударање и лечење туђих фрустрација (не)скривених претензија, и наставимо да ћутке трпимо ударце док на њих потпуно не огугламо.

И то нас доводи до недавне посете председника Хрватске Иве Јосиповића Београду, удараца које смо потом добили из Загреба (о Вуковару да и не говоримо) и тог новоуспостављеног српско-хрватског пријатељства пуног (нашег) понижења у коме ћемо морати да уживамо све док у Берлину, Бриселу, Загребу, Будимпешти, Љубљани… не одлуче да је доста.

Ако, дакле, Мађари не пропуштају прилику да и од безначајног догађаја, какав је крађа једног споменика, направе међудржавни проблем који ће искористити да од Србије изнуде оно што им је у интересу – споменута рехабилитација представља увод у захтеве за реституцију, а колику ће нам уз то аутономију Војводине до краја затражити, остаје тек да видимо – шта тек можемо да очекујемо од Хрвата? Јер су нам Хрвати, ако је судити по броју српских душа које имају на својој души, још и већи пријатељи од Мађара. А утолико је већи и списак спорних питања која оптерећују односе две земље. Другим речима, шта се све од Хрвата нећемо усудити да затражимо, а шта ћемо им заузврат дати уочи сваког отварања, и сваког затварања баш сваког од 35 преговарачких поглавља током преговора о уласку у ЕУ, када се о томе буде расправљало у њиховом Сабору? У складу, је л’, са политиком нултог сукобљавања са суседима коју је формулисао бивши председник Србије Борис Тадић, а успешно је, после нешто почетног несналажења које нас је радовало зато што је давало варљиву наду да ћемо сопствене интересе почети да стављамо испред туђих, наставља и његов наследник Томислав Николић. „Србија није непријатељ никоме, па ни Хрватској. Србија би желела да буде пријатељ свима, па и Хрватској… Мислим да је стање међудржавних односа боље него што је икада било, зато што је и искреније него што је икада било“, рекао је у недавном интервјуу загребачком „Јутарњем листу“. „Србија жели најбоље могуће односе са својим суседом Хрватском… Србија врло искрено и отворено подржава што брже учлањење нама суседне Хрватске у ту заједницу европских народа,“ говорио је и Борис Тадић. А за њим Николић, једнако пун разумевања: „Србија није инсистирала на препрекама зато што је Хрватска била на важном путу уласка у ЕУ и нисмо желели ни на који начин отежати јој изношењем својих захтева и угрозити њен пут ка ЕУ.“ Узгред буди речено, Тадић је после својих хвалоспева српско-хрватским односима доспео и до Вуковара на поклоњење, а Николић засад само до Доњег Таванкута, тако да ће до свог коначног просветљења, и преласка Дунава у Славонију, Барању и Западни Срем у цивилу, још морати да причека…

 

[restrictedarea]

БРИСЕЛСКА ЧВРСТИНА А како ће нам се сва ова попустљивост вратити, показала нам је жалосна прошлонедељна епизода са хрватским захтевом да им омогућимо да цигарете у Србију и даље извозе по повлашћеној, нижој царинској стопи. Као што је познато, овај је хрватски захтев подржала и Европска комисија и ми смо му наравно попустили, а да заузврат, да макар ублажимо штету коју ћемо сами себи нанети, нисмо добили ништа осим што нам је, изгледа, дозвољено да затражимо да нам се повећа квота за извоз шећера у ЕУ. С тим што „не кажем да ћемо успети, али постоји оптимизам“, како то рече овдашњи министар трговине Расим Љајић.

Зашто је тако, прецизну је дијагнозу пре неколико дана у „Вечерњим новостима“ дао историчар и функционер СНС-а Радош Љушић. Проблем је, само, што је ту дијагнозу дао потпуно помирен с болешћу која нас је савладала: „Хрватска изграђује државу, чланица је Европске уније, осећа сигурност и зна да иза ње неко чврсто стоји. Могу од нас стално да траже више него од било кога другог. Ми, с друге стране, због приближавања Бриселу не можемо да заузмемо чврст став према Хрватима.“

И сам увод у прошлонедељну посету хрватског председника Иве Јосиповића Београду потврдио је Љушићеве речи, и рекао нам је да смо у овом нашем пријатељском односу ми онај подређени, пасивни партнер који се много и не пита осим када сам пита шта још може да учини. Признао је то, авај, сам председник Србије: „Што се мене тиче, позив или прихватање позива било је потпуно отворено и то сам више пута јавно рекао. Очекивао сам само када ће председник Јосиповић одлучити да више не буде љут зато што су медији и понеки људи у Србији погрешно тумачили моје изјаве, и господин Јосиповић је ту проналазио разлоге да се не сусретнемо.“

У сваком случају, Јосиповић је у међувремену, откад се наљутио на Николића, од Николића добио довољно разлога да се одљути, па је Николићу пружио прилику да му покаже колико је гостољубив. И показао је. Речима самог Јосиповића, „предсједник Николић био је врло срдачан домаћин“, а „дојмљиво је било видјети како су кроз цијели Београд“ – као 5. августа 1995. кроз цијели Книн – „биле постављене стотине хрватских заставица, уз велике на неколико мјеста. Нити једна није скинута, ни оштећена…“ За разлику од ћириличних табли у Вуковару, но, као сваки срдачан домаћин, наш председник није превише инсистирао на том, иначе крајње симболичном, негирању права Србима да као Срби живе у неовисној Хрватској, и задовољио се лаконским Јосиповићевим објашњењем да „сукобе око ћирилице види као манифестацију генерално поремећених међунационалних односа“.

Овај однос пријатељског (само)понижавања можда је и најочигледнији када се погледа однос двојице председника према питању које понајвише тишти оног другог пријатеља. Хрвати као свој приоритет у расплитању српско-хрватског чвора виде питање несталих особа; Срби, узајамне тужбе за геноцид, при чему је скандалозна већ и сама чињеница да је Хрватска против Србије подигла такву тужбу. Не само због злочина у Другом светском рату, не ни (само) зато што председник Јосиповић на недопустив начин прекраја историју тог рата и наших страдања, и то у сред Јасеновца у коме се усудио да изјави да се „хрватски народ насупрот злочиначке усташке идеологије већински определио за антифашизам“ док сам Јасеновац „подсећа да смо овде међу нашим људима имали оне који су спремни на злочин“, при чему данашња, његова Хрватска тим нашим људима, некадашњим усташама и домобранима, исплаћује државне пензије, а њен актуелни председник, правник по професији, учествује у писању тужбе против Србије. Већ је та тужба Хрватске против Србије за геноцид скандалозна и због очигледних бројки, резултата пописа по коме је 1991. године живело 582 хиљаде Срба (уз 106 хиљада Југословена, међу којима су бар неки били Срби) а до 2011. их је преостало свега 196 хиљада…

 

ЛИСТА ЗАХТЕВА Но вратимо се нашим понижењима, за која не треба да кривимо Хрвате, који штите свој интерес, већ нас саме. На хрватски приоритет, решавање судбине 1.689 несталих особа, Томислав Николић одговара предусретљиво и безмало па усхићен што му се пружа прилика да Загребу испуни жељу: „Заиста сам отворен за тему о несталим особама, јер се повремено у јавности спомиње прича да и у Србији има неких гробница, још увек неоткривених, где су покопани хрватски грађани. Волео бих да ми се укаже на те локације и прекопаћемо сваки центиметар како би анатему скинули са својих леђа.“

Притом, да би ствар била сасвим јасна, није овде реч (само) о племенитој жељи да се разреши судбина несталих и донесе утеха, или макар умирење, њиховим породицама. Као и сваки политички захтев, и овај има своју позадину; а она се састоји у подразумевајућем захтеву за приступом архивама наших служби безбедности јер, забога, како другачије пронаћи те масовне гробнице? О томе, на крају крајева, и Јосиповић говори сасвим отворено: „Вјерујемо да би се у војним архивима бивше ЈНА могло наћи података корисних за рјешавање њихових судбина, нарочито ако су гробнице измјештане. Предсједник Николић обећао је да ће преврнути небо и земљу, посебице када је ријеч о посмртним остацима пресељенима у Србију… Ако бисмо успјели ријешити судбину већег броја несталих особа, то би представљало врло снажну политичку поруку.“

Али оно што овај Николићев ентузијазам чини заиста беспризорним јесте реакција његовог хрватског колеге на први српски приоритет, повлачење тужби за геноцид. Јосиповић је једноставно и хладнокрвно поручио да се то питање њега не тиче, иако његова функција са повлачењем хрватске тужбе нема ништа мање везе него што је има Николић са ископавањем лешева… „Одлука о судбини тужбе против Србије у надлежности је владе. Подржат ћу владу, што год одлучила,“ поручио је Јосиповић свом срдачном домаћину. А на Јосиповића се надовезала потпредседница Владе Хрватске и министарка њихових вањских послова Весна Пусић, рекавши са подједнаком мирноћом да за то повлачење тужбе „нису испуњени услови које је Хрватска поставила Србији. Док се не створе услови да се проблем реши на неки други начин, Хрватска се припрема да реши случај у Хагу.“

И овај је двоструки шамар остао без одговора, но ко ће да их броји, и шамаре и пропуштене одговоре…

Што нам, поученим овим болним искуствима неузвраћене а тако сурове љубави наших западних пријатеља, не оставља превише наде у повољан (по Србију) исход решавања преосталих оптерећујућих питања. О повратку избеглих Срба и њихових станарских и других права Иво Јосиповић је уосталом већ рекао шта је имао да каже још пре две године – „Хрватска има пројекат повратка и стамбеног збрињавања избеглица. Он је, ја бих рекао, углавном из економских разлога био нешто успорен, мислим да ће се сада ствари доста убрзати.“ – и од тада се ама баш ништа није променило, осим што се приликом прошлонедељне Јосиповићеве посете Скупштини Србије са њим састао и Миодраг Линда, председник Коалиције удружења избјеглица у Републици Србији и посланик са листе СНС-а, и задовољно констатовао да је „хрватски председник показао разумевање за наше захтеве“, и баш да видимо шта ће од тог разумевања на крају проистећи.

С друге стране, ни све вуковарско насиље над ћирилицом није охрабрило Србију да гласно укаже на апсурдност хрватског захтева за враћањем хрватског културног блага донетог у Србију током рата, јер гро је тог блага заправо благо Српске православне цркве.

А ту је и питање разграничења на Дунаву. Гранична линија још није повучена пошто Србија – сходно међународном праву, иначе – тражи да та линија иде средином тока реке, док Хрватска хоће мало да се прошири науштрб Србије и захтева да граница прати границе катастарских општина, на основу чега би добила око седам хиљада хектара више. Сад, што се Хрватска у свом граничном спору са Словенијом позивала на одредбе међународног права када се повлачила меја у Пиранском заливу, а сада у граничном спору са Србијом тражи оно што јој више одговара, спада у ред лицемерног политичког опортунизма у борби за интересе своје земље, на коме ћемо моћи само да јој позавидимо када нас у евроинтеграцијама буде блокирала као што је њу блокирала Словенија. Не зато што нам се много жури у Европску унију или зато што смо уверени да ћемо тамо икада и стићи, већ зато што се овај наш пут у ЕУ претвара у пад у све дубље српско понижење.

Да ли ћемо, у том слободном паду који нема алтернативу, успети да пронађемо границу нашег достојанства?

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Pa Srbija je pod ovim rukovodstvom Nikolića , Dačića, Vučića i ostalih klimavaca samo hrvatska kolonija. Predsjednik Josipovi je došao u Srbiju da naredi da se kupuju hrvatske cigarete kao i pre, naši klimavci odmah prihvatili. Naredio daljnje uništavanje srpskih tajkuna a dodvoravanje hrvatskom Todoriću naši klkimavci odmah prihvatili. Postavio pitanje još većih prava rvata u Tavankutu i Srbiji naši klimavci odmah prihvatili a za Srbe u Krajini i zabranu ćirilice u Vukovaru ni reči nisu pomenuli to je za klimavca nebitno.




    0



    0
  2. Drzavnicko drzanje predstavnika vlasti,podrazumeva diskretne gestove,recimo,pokazati gostu pravac kretanja…to znaci,gledati gosta u oci,diskretno pokazati rukom,DISKRETNO…itd,itd.
    Na ovoj slici vidimo suprotno…podanicki gest predsednika Srbije…pred srpskom elitnom gardom,kojoj sam nekada pripadao,a hvala Bogu i danas,makar mentalno…pred ovim malim muzicarem iz austro-ugarske tvorevine,Ivom…Predsednik Srbije gleda u zemlju,ili zmuri…a ruku je ispruzio da ne moze vise,i okrenuo dlan prema nebesima…kao da nesto trazi,a ne pokazuje?!

    Apstrahujmo sve na slici,osim Predsednika…zamislimo spomenik njegov,u ovoj pozi…
    TO JE POZA,KOJU NAM NAMECU,NA „EVROPSKOM“ PUTU.
    Evropskom ili ROPSKOM,sve jedno,jer Srbi za taj zapad nikada nece biti postovan clan,nikada nece biti clan od poverenja…a uvek ce biti neko ko je blizak Rusiji,njihovoj kulturi,pa i politici.

    Dakle,EU sama po sebi i za katolike,ima razloge postojanja,ali za Srbe,to je drustvo gde Srbi nisu dobro dosli,posteno receno.
    A vlast nam govori suprotno…da jesmo dobro dosli?Zasto???

    Ovi „savetnici“ u Vladi,su samo adjutanti okupacije,nikakvi za Srbiju,korisni ljudi.Tu su sebe radi,a ne Srbije radi.
    A vlast je uporna da nam objasni suprotno…do zadnjeg Srbina?




    0



    0
  3. NEMA VECEG SLUGE OD PRODANOG SRBINA-JANJICARA…GDE CE VAM DUSE-POGANE……..




    0



    0
  4. Pukao si cika Tomo..




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *