Почетна / Друштво / Петница и засићене српске „мозговне“ вијуге

Петница и засићене српске „мозговне“ вијуге

Пише Филип Вукајловић

Да ли „петничари“ своју будућност са будућношћу свог народа не везују и да ли лоши студенти одређују како треба школовати и васпитавати нашу децу?

У последње време, а нарочито у току скоре „драматичне“ реконструкције српске владе, и после тога, често су се у медијима појављивале афирмативне информације о Истраживачкој станици Петница (у даљем тексту ИСП). За Петницу и тзв. „петничаре“ почео сам да се интересујем отприлике у пролеће ове године, кад ми је до руке дошао њихов „Годишњак број 27 за 2011. и 2012. годину“ у коме је дат преглед активности и најзначајнијих догађаја.

 

„ПЕТНИЧАРИ” ПИШУ Прегледајући тада са интересовањем поменуту публикацију, наиђох у њој на извештај са једног доста необичног догађаја који се десио августа 2011. године у Петници. Наиме, странице 22 и 23 „Годишњака“ су посвећене, за ове просторе, неуобичајеном ритуалу. Ево шта о томе пишу сами „петничари“ (прилог нема потписаног аутора):

„У свеже ископане темеље новог објекта петничких лабораторија, полазници и сарадници Станице су, без присуства политичара, 13. августа 2011. године, уз скромну свечаност, поставили временску капсулу. Прохромски цилиндар (хм… кинески термос, да будемо поштени) напуњен је симболима времена, порукама, жељама и надама петничких сарадника и радника и дубоко уроњен у армиранобетонске зидове будуће зграде…“

Иако су ми атмосфера и патос овакавих секташких ритуала одувек били страни, бејах спреман да га у првом тренутку припишем „младости-лудости“ већине учесника. Кад, не лези враже, трунчицу даље, учесници овог наизглед бесмисленог обреда, већином искусни „петничари“ и њихови учитељи, написаше:

„Традиција временских капсула није типична за ово поднебље где се о будућности и сопственој пролазности ваистину и не размишља, јер су сви сензори и ‚мозговне‘ вијуге засићени митовима прошлости. Ипак, догађај у Петници нашао је своје место у многим медијима а вест је лепо примљена и међу ‚петничарима‘ у егзилу.“

С обзиром да се градња ИСП финансирала новцем грађана Републике Србије, питам се да ли је овај скуп, који те своје финансијере доживљава као неуке, незагледане у будућност и са сензорима и  вијугама засићеним митовима прошлости, баш „без присуства политичара“ прошао? Већински православни српски народ, главни финансијер ових петничарских радова,  држи се вековима установљене традиције кад своје послове изградње чином освећења хоће да обележи. Ако већ „петничарски“ политичари презиру и не уважавају ову традицију и примењују своје секташке обреде (истина, још увек без пригодних кецељица) велика је дрскост кад себи дозвољавају да, уз овакве ритуале,  убацују тешке и увредљиве квалификације на рачун људи који ће стране кредите за ову градњу годинама враћати. Осим ако „петничари“ своју будућност са будућношћу свог народа баш не везују. Ту бих и могао да их разумем. Јер, стварно је нелогично своју драгоцену будућност везивати за тако заостао, митовима прошлости оптерећен, народ. Ипак,  запитајмо се,  колико је прихватљиво јавно ружити оне који подигоше кредит и уложише га да би обезбедили врхунске услове живота и рада, само у будућност загледаним садашњим и будућим „петничарима“ од којих ће многи, највероватније, одлепршати широм кугле земаљске?  Или ће их, у овој новој у Европу загледаној ИСП, данашњи учитељи подучавати да само о својој, светлој и светој, будућности брину?

 

ПРИВАТНА ПРЋИЈА ГРУПЕ ГРАЂАНА Поменута „отвореност“ писаца покренула ме је да петничарски „Годишњак број 27“ пажљиво прегледам. Свашта тамо нађох, па чак и веома поучан прилог старог „петничара“ Лазара Крстића, из времена кад реконструкција српске Владе још ни помињана није била. Мисли, изложене тада у тексту „Како бити сиромашан али секси“ (Годишњак ИСП број 27, страна 50-51) биле су, вероватно, најбоља препорука њиховог Лазе за „нашу нову реконструисану главату владу“:

„Пролазио сам пре неколико недеља опасно близу Берлина. Кад год ме пут нанесе тамо, превари ме нека неухватљива еуфорична носталгија. То је моћно сећање на неколико продужених тренутака из прошле деценије у којима се моје тадашње младалачко бунтовништво укрстило са плодним тлем окружења да створи веру у неко сасвим другачије, изванредно сутра. Поред Берлина, још ме једино за Петницу везују таква сећања – на тренутке у којима ми се пред очима, сасвим неочекивано, исплела читава једна неслућена животна прича. Случајност или … ?“

Овај еуфорично-сомнамбулни почетак са плодним „тлем“ наводим да бих вас заинтересовао да Лазарев текст прочитате до краја. Видећете да му је већ тада „свака за РТС дневник била“. И нигде у тексту не нађох носталгију за Србијом. Препоручујем вам овај текст као поучно штиво о томе колико „мали Лазар Крстић“ ‚дубински‘ мисли и захвата проблеме.

Много тога ми се разјаснило кад сам међу члановима Савета Истраживачке станице „Петница“ наишао на Соњу Лихт и свеприсутног Зорана Петровића. Било ми је доста и признајем да тада уводник, сталног (од оснивања 1982. године) и, вероватно, доживотног директора ИСП Вигора Мајића, нисам ни читао. Није ми било право кад сазнадох да се новац од кредита, наводно намењен науци, најпре усмеравао и давао за изградњу Петнице, која је тада била приватна прћија једне групе грађана под фирмом „независне и самосталне организације која се бави развојем научне културе, научне писмености, образовања и културе“. Све ми је постало кристално јасно кад сам, прегледајући портал ИСП, видео који су све страни амбасадори посећивали Станицу последњих година.

 

[restrictedarea]

ПОЛЕМИКА И „ПЕТНИЧАРЕЊЕ“ На неко време сам потиснуо свој интерес за „петничарске“ перипетије да бих јој се опет вратио почетком јула месеца ове године, после штрајка научника због петнаестодневног кашњења исплате једне зараде, организованог са отпорашко-жутом иконографијом и уз учешће неких истакнутих „петничарских“ кадрова. Тада сам објавио и, електронском поштом, већини научника природних наука  у Београду послао текст „Отпор повлашћених“ у којем сам, поред отворене критике неодговорности и незаинтересованости за судбину свога народа формално најобразованијег дела тог народа, поменуо и неразумно задуживање и траћење кредитног новца не пропустивши да поменем и Петницу. Написах следеће:

„Даље ћу набројати неколико важних ствари о којима су српски научници последњих година ћутали и сматрали да их се не тичу. Процените колико су били у праву. Пре свега, и на првом месту, ту спадају велики злочини претходног/последњег  министра науке Божидара Ђелића. И није најстрашније то што се такав човек, вољом можда још горих од њега, нашао на месту научног министра и ту се понашао као најобичнија неваспитано-осиона бита… коме је једини циљ био да, наводно за науку, подигне кредит чија ће отплата земљу Србију коштати најмање триста милиона евра. Много је срамотнија чињеница да је 99.999 одсто свих српских научника (укључујући и САНУ) ћутке подржало овакву лудост, иако је скоро четири петине тог новца требало да се баци (и највећма је бачено) на земљано-бетонске радове. Колико је научника јавно устало против више од тридесет милиона евра предвиђених за идиотски Центар  за промоцију науке схваћеног као играоница за децу и доконе мајке и очеве, који води бивша Ђелићева секретарица из министарства финасија Ђинђићеве владе (правник по струци)? Колико се нас побунило против улагања преко шест милиона евра да би у новосаграђеном Природњачком музеју у Свилајнцу могле да се шепуре макете Србији тако важних диносауруса? Лично, за свог радног века (42 године) не памтим тако сингуларан догађај као што је улагање шест милиона евра у опрему за природне науке Србије у једној години. Ко се то побунио против свих градњи, доградњи и уградњи које се пред нама спроводе без икаквог уздржавања и срамоте? Или је већина само из прикрајка очекивала своје мрвице са те обилате лоповске трпезе. Ко се то побунио због тога што се новац кредита, наводно намењеног науци, најпре даје за изградњу Петнице, која је тада била у приватном власништву групе грађана? Од миља названи „петничари“ добише више пара него највећи српски научни институт у Винчи! Сада деца која ће се можда некад бавити науком имају много боље услове рада него активни научници. Нису ли им у томе помагали чланови Савета Истраживачке станице „Петница“ Соња Лихт и свеприсутни/незаменљиви академик Зоран Петровић (члан многих комисија, савета, заједница и друштава којекаквог пријатељства)? Да не набрајам и све остале грађевинске подухвате који су спровођени под контролом монструм – Јединице за управљање пројектима, која је попуњена (као и Центар за промоцију науке) „жутим да жући бити не могу“ Ђелићевим кадровима. Не може се, господо и колеге, бити чланом изабраника/одличника овог народа и бити апсолутно индолентан према последицама неодговорних, или чак криминалних, одлука његових државних чиновника.

На овај доста оштар и за многе непријатан текст, добих само једну реакцију од само једног „петничара“. Одговорио ми је Филип Андрић електронском поруком од 4.07.2013:

Господине Вукајловићу,

 

Као бивши полазник и садашњи сарадник Истраживачке станице Петница, могу да кажем само једно. За време Милошевићевог мрака, Петница је била светло нормале, Европе,  једна оаза за младе заљубљенике у науку. Да сте икада били укључени како било у живот Петнице, не бисте овакве ствари изговарали.

Толико од мене…

Поздрав,

Филип (Андрић)

 

Читајући ову поруку, схватио сам да „петничарење“ није само дечја забава са помало учења и игре него да то може да прерасте и у озбиљну болест. Мене пак, за разлику од младог Андрића, време последње Милошевићеве и Шешељеве владе подсећа на борбу за светло Слободе, тако трагично отете Србима пучем 2000. године у којем је, нажалост, и много заведеног народа, на своју несрећу, учествовало. Само „полуписмена полуинтелигенција“, преовлађујућа данас у територијално и духовно осакаћеној Србији, не осећа огромну тежину окупационог мрака којим су притиснуте све српске земље и народ српски на Балкану.

 

ЛОГИЧНА ПИТАЊА Учестала појава текстова о недовољној бризи државе за ову наводно „важну образовну институцију“ подсећала ме је и потом да своје истраживање о разлозима за тако привилегован положај једне приватно вођене установе, која дрско захтева пуну државну потпору скоро до потпуне материјалне обезбеђености за рад и програме, у најбољем случају, од неиспитане користи за државу, нисам ни приближно окончао. Грмела је и опозиција, а богами, и позиција, из најтежих министарских калибара. Министар Михајловићева је добила чак задатак од свог председника странке да се посебно позабави Петницом. Да ли захваљујући овом младом члану многих невладиних организација, економисти и енергетичару-политичару, која са науком ама баш никада никакве везе  није имала, или неком озбиљнијем из других центара видљиве и невидљиве моћи, тек Влада Србије у току лета одлучи да Петницу помогне са приближно 250.000,00 (двеста педесет хиљада) евра.  Свако разуман, пре него што одвоји толике паре, требало би да се запита коме даје новац, зашто даје тај новац, какве користи конкретно од тога има држава, да ли данас у науци и просвети Србије има пречих потреба од Петнице и „петничара“. Па, у „петничаре“ су претходне владе уложиле енормних десет милиона евра кредитних пара у последње две и по године, без икаквог промишљања или јасног плана од чега ће се све то даље издржавати (види портал: http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Ministarstvo-za-tri-godine-Petnici-80-miliona-iz-budzeta.lt.html, на коме је 8.08.2013. објављено да „инвестиција Владе Србије износи десет милиона евра и то седам милиона евра за објекте, а три милиона евра за опрему“). Често се у ранијим изјавама вртела и друга цифра од 7,3 милиона евра. Ипак, знајући сва друга пробијања у градњи и набавкама повлашћених у коришћењу овог девизног кредита, склон сам да поверујем у ову, недавно објављену, повећану суму од  десет милиона евра.

Сигуран сам да ни садашња Влада није разматрала ни једно од горепоменутих логичних питања. Јер да јесте, ИСП додатни новац не би ни добила. Влада је, уместо тога, требало да предузме хитне кораке да обустави међународни кредит који је, наводно, био подигнут за унапређење науке, а који је до сада углавном потрошен на земљано-бетонске радове. Све је то рађено у организацији кадрова социјалистичке интернационале (ДС) и кандидата за чланство у истој (СПС) у Цветковићевој и Дач-Вуч-ићевим владама Србије. И још је под њиховом контролом.  Неумерено разбацивање кредитног новца на прављење музеја/макета диносауруса, центара за промоцију којечега и куповање опреме за чији погон и одржавање се затим испостави да нема средстава, док се у исто време научницима смањују веома истањене плате због очевидне пропасти српске економије, представља злочин за који ће они који су му допринели веома брзо морати да положе рачуне. Да би свој део кривице у тој кредитној лудости бар мало умањила, садашња Влада Србије би, уместо галаме о својој „тешкој“ борби против  корупције, хитно требало да се позабави детаљном истрагом како су (коме) дељене и како су трошене ове кредитне паре. Шта би ту све Миљко и Вучко могли да открију? Само кад би хтели, само кад би смели „капиталце“ да дирну? Сигуран сам да је већину тога средио и закувао Божидар Ђелић. Надам се да ће то  ускоро бити и доказано.

Сада је време за логично питање на овим просторима: ко су људи који су тако гласно наметнули потребу инвестирања у нешто што Србији у овом тренутку најмање треба?

Пре тога бих да још нешто истерамо на чистину. Мислим да је петничарско образовање и васпитање младих нешто у шта Србија никако није требало толико кредитног новца да уложи ни недавно, а не треба ни у скорој будућности. До овог закључка сам дошао пошто сам се подробније упознао са многим детаљима петничарског образовно-туристичког и најскоријег кредитног галиматијаса и са некима од најистакнутијих и најгласнијих промотора ИСП.  Знам и колико пречих потреба чека да буде решено у науци и просвети Србије.

 

САМО ИНДОКТРИНАЦИЈА….  Не поричем да држава на неки начин треба да води бригу о талентованим ђацима и да их, за своје добро, прати и усмерава. Верујем да у Петници раде и многи добри и посвећени људи/предавачи који с љубављу преносе своје знање средњошколцима, који су најчешћи посетиоци Станице. Не поричем да је кроз ИСП прошло много добре деце и свестан сам да је већини њих било ту много лепше него на часовима редовне наставе у обичним школама. Многи су се и у позиву научника касније нашли и снашли и распршили по свим континентима (као и многи непетничари, уосталом). Није ни чудо, јер кажу да је за минулих тридесет година кроз Петницу прошло скоро 50.000 младих људи и добрих ђака. Но, све је то веома слично пријатним и незаборавним боравцима младих учесника жељних забаве и љубави на „изградњи земље“ под будним оком финасијера и организатора већ заборављених омладинских радних акција. Само се индоктринација сада променила.

Али, они који о природи науке и научног рада знају мало више, знају и то да је за бављење науком потребно добро „загрејати столицу“ и билдовати „мишић“ у глави, који се најтеже увећава. Припрема за научни позив подразумева „разбијање“ главе (понекад до бола)  уз често мукотрпно и једнолично решавање многих задатака/проблема  из математике, физике и хемије, који су у основи свих  научно-техничких дисциплина данашњице. Како Американци то воле да кажу „постоји само један начин на који се може мачка у руке ухватити.“

У делу посвећеном организацији и управљању стоји:

„Истраживачка станица Петница је назависна непрофитна организација регистрована као удружење грађана са око 140 равноправних оснивача. Осниваче Станице именује Савет Станице искључиво из редова радника и сарадника ИС Петница који су провели најмање десет година у ИС Петница као радници или стручни сарадници… (први пут сазнадох да се „оснивачи“ могу овако именовати и није баш јасно ко Савет именује и поставља – примедба моја). Највише управно и контролно тело Станице је Савет ИС Петница. Савет има 22 члана из редова искусних научних и јавних радника и стручњака из различитих области који су дуги низ година учествовали у активностима ИС Петница. Савет усваја програме и извештаје о раду, принципе и правила организовања образовних активности, одлучује о значајнијим инвестицијама и доноси друге одлуке о стратешким питањима рада и развоја Станице.“

 

ГРУБА ОБМАНА Чланове Савета, поред већ поменутог пара (којима никад не бих препустио своје унуке на васпитање и образовање) можете наћи у „Годишњаку број 27“ (страна 97). Најинтересантнија, и за анализу најзахвалнија, јесте личност члана Савета – директора ИСП са тридесетогодишњим искуством,  Вигора Мајића. Пре преласка на анализу ове несвакидашње личности веома поучне биографије, рекао бих да сам тек  пре неколико година случајно сазнао да ИСП није под државном ингеренцијом, него да њоме, по свом знању и нахођењу, управљају приватна лица. Зар вам ово не личи на чисту Остап Бендерову комбинацију „идеје наше, бензин ваш“? Ваљда то још само у Србији пали. Мислио сам тада да је бар Мајић педагошко-научна величина. И све би њему прошло као по лоју да се не појави недавно његов интервју у београдској „Политици“ од 28. септембра 2013. године, у којем он, тек што у његову Станицу Срби уложише скоро десет милиона евра, кука да му фали пара и да држава треба да му обезбеди „стабилна средства за рад“. Подели нам Мајић тада и друге лекције о томе шта све недостатак средстава може да произведе код његових „петничара“ и шире (иначе, они воле да државне паре, које им је Ђелић, никога не питајући, скренуо, јавно називају донацијом Европске банке те тако и своје полазнике и јавност грубо обмањују):

„Уколико Петница не обезбеди макар минимална стабилна средства за рад неминовно ће изгубити иновативност, храброст, креативну снагу. Људи сведени на борбу за голу егзистенцију губе енергију имагинације, креативну снагу и жељу за променама и постају цемент за ауторитарну, круту и конзервативну друштвену организацију. Друштво беде није друштво развоја. Ма колико били упорни, иновативни и блиски савременим процесима у свету, ако реално окружење, дакле земља и простор у којем живимо, не пређе ускоро из фазе стагнације и сиромашења у фазу развоја и динамичне реорганизације, неће само Петница окоштати и зачаурити се, већ ће се то десити и другим, малобројним преосталим жариштима стваралаштва и иновације у науци, уметности, образовању. Можда је Петница превише смела идеја за Србију каква јесте и можда смо сви ми који смо у њеном развоју учествовали били превелики оптимисти. Но, ја и даље задржавам одређену дозу оптимизма. Имам право и на такву лудост.“

Што нам Мајић све ово не рече  пре него што се потроши наших десет милиона евра?

Имао  је он још мудрих предлога и порука, као што су мисли о  образовном систему:„…Наш образовни систем је изузетно неефикасан и анахрон, организован по моделима старим око два века и веома мало има додира са оним што се у Европи и свету назива ‚модерна школа‘,  о томе да је школи одузета свака слобода и аутономија које су школе природно имале до деведесетих година“… па све до продубљених мисли о академским титулама: „То што се титуле релативизују веома је добра ствар. Научне титуле су јадан остатак средњовековних доживотних титула и у корумпираном и осиромашеном друштву као што је наше сасвим је нормално што се и са титулама почело трговати, буквално на пијаци…“

Ту сам први пут решио да проверим  „чеговић“ је тај Вигор Мајић. И не погреших. У биографији му пише да је студирао два факултета, географију и медицину, на факултетима Београдског универзитета. Не пише да је иједан од њих и завршио, па ја „контам“ да није, мада неку диплому можда и поседује. У горњи закључак скоро да уопште не сумњам јер Вигору у биографији још пише и да је „објавио више десетина стручних и научних радова, студија и анализа у земљи и свету у областима научног образовања, рада са талентима, савремених наставних технологија, али и других области, укључујући екологију, рачунарство и историју, а посебно је цењен као стручњак за научно образовање.“ Одох на Web of Knowledge, где се лако одмах излистају доприноси сваког од научника, штампани у неком светском часопису иоле вредном помена. Пошто је Мајић ретко презиме, тамо пронађох само неколико радова једног Мајића из Хрватске који је у операцији „Олуја“ учествовао и о њој писао. Изгледа да је тај Мајић медицину завршио, па закључих да то сигурно није рад овог „нашег“ или, прецизније речено, овдашњег Мајића.

Знам да би сада другосрбијанци скочили да бране свог Вигора Мајића и причали би како ни Стив Џобс, а ни Бил Гејтс нису факултете завршили, а колико далеко су догурали. Но, они су, напустивши факултете, одмах на рад прионули, и то на не баш тако удобним местима и столицама. Наш Вигор, рођен 1957. године у Опатији, пише у својој биографији: „Од средине па до краја осамдесетих био сам председник Извршног одбора Републичког фонда за науку. Био сам прилично млад, али сам се трудио да то честито и поштено обављам, тако да сам ту створио један широк круг пријатеља.“ Није знао Вигор где да дође, баш у фонд где се паре деле. И на образовање српског национа у Петници  бацио се од 1982. године, ни сам не баш много образован и раду предан. Што каже за пријатеље, Вигору верујем. О његовом поштењу бих да судим тек кад се провери како су се трошиле ове најновије народне кредитне паре и који су и чији  „пријатељи“ у томе учествовали.

Рекли бисте да је то све. Е, није! Био је Мајић и заменик министра просвете Гаше Кнежевића у Ђинђићевој влади. Па, зар Србија није земља чуда?

ПОТПУНИ ПРОМАШАЈ Кад се ових неколико чињеница сабере и мало промисли, онда све у овом последњем разговору Мајића за „Политику“ стаје на своје место. Пре коначног закључивања овог излагања неких данашњих проблема српског образовања и науке, упознао бих читаоце са мени омиљеним мислима познатог руског физичара новијег доба, покојног Аркадија Бенедиктовича Мигдала, које се тичу лажних научника  (а и просветитеља). О лажној науци Мигдал пише:

„Код лажне науке постоје одређене, стабилне и скоро непроменљиве црте. Једна од њих је нетрпељивост према чињеницама које оповргавају њене тврдње. Овоме треба додати и претенциозност и празни патос. Лажни научник не воли да ‚ситничари‘. Он решава искључиво глобалне проблеме и то такве, који не остављају ‚камен на камену‘ од свега постојећег знања. Као по правилу, код ових ‚стручњака‘ радова скромније важности није ни било. Он не сумња у своју величину. Проблем му је да само убеди ‚тупе‘ специјалисте колико је он у праву. Скоро увек обећава огромне практичне и материјалне користи од својих ‚открића‘ и  то тамо где их не може бити. И на крају, скоро без изузетка, његова некултура и непрофесионализам су очигледни сваком озбиљном специјалисти.“

Зар ишта боље може да поткрепи ове Мигдалове речи од извода из садржаја Мајићевог петничког инвестиционог пројекта у делу који се односи на очекивану корист за локалну заједницу, где стоји:

Истраживачка станица Петница постаје водећи европски центар за професионални ваншколски образовни рад са младима у области науке и технологије (и по ширини програма и по обухвату/броју учесника). Тако ће сигурно да још интензивније доприноси промоцији Ваљева ван граница Србије.

Петница постаје водећи домаћи центар специфичног образовно-научног туризма. Са обимом рада који у последњих десет година у просеку достиже 20.000 ноћења годишње и новим капацитетима који ће реално достићи 30.000 ноћења, Истраживачка станица Петница свакако улази у све озбиљне туристичке мапе Србије.

Изградњом научног парка значајно се повећава атрактивност Ваљева у погледу екскурзионог туризма са реалним шансама да се у наредне четири године достигне и престигне цифра од 100.000 посетилаца. Научни парк би био први такве врсте у Србији али и у читавом региону. Овде се може очекивати појава потпуно нових категорија посетилаца којима и други садржаји у Ваљеву и околини стоје на располагању.

Уколико се Петничка пећина буде уредила за организоване посете и уколико се Спортски центар Петница оспособи за продужење сезоне са периода јуни-септембар на период април-новембар, отварају се реалне шансе за привлачење још квалитетнијих категорија екскурзионог и организованог ученичког и студентског туризма (екскурзије из иностранства, профитабилни једнодневни и вишедневни пакет-аранжмани типа „наука-природа-историја-спорт“).

Годишњи екстерни приход од 1.5-2.5 милиона евра од чега нити један динар не оптерећује буџет Града Ваљева, док највећи део средстава ипак остаје у Ваљеву.

Педесет запослених од чега најмање 25 високостручних кадрова Истраживачка станица Петница је и у протеклих близу тридесет година била атрактивна за долазак младих стручњака из других средина.

Да ли је ико овај инвестициони план прочитао у Министарству просвете, пре него што је одобрио да се толике народне паре тако неодговорно потроше?

Да не бих остао недоречен, предлажем садашњем Министраству просвете, науке и технолошког развоја да што хитније преузме од удружења грађана „оснивача“ и њиховог Савета потпуну контролу над ИСП, као и да предузме кораке за реорганизацију и припрему нових осмишљених програма рада и коришћења скупе опреме за коју су утрошене огромне паре. Предлажем да се одмах темељно провери начин на који је Јединица за управљање пројектима улупала толики новац за релативно мало грађевинских радова обављених у Петници. Јер, ово је сигурно за Србију потпуно промашена инвестиција и треба хитно спасавати оно што се спасити може.

Аутор је научни саветник Института „Винча“  

[/restrictedarea]

17 коментара

  1. И још да се надовежем на Ваш коментар, они су узурпирали добар део Црквеног имања наше Свете православне Цкве и Храма Светог Архангела Михаила,а други се потапа у Ровнима који је такође подигнут у славу Архангела и чије је Кубе лично доградио Владика Николај Велимировић. Да ли је то случајно?




    0



    0
    • Одличан текст. Са мало речи приказао је размишљање неких припадника наше „златне“ омладине.Кад оно баш умишљени и надобудни клинци. И наравно мисле да свет почиње баш од њих. САмо заборављају да има нас који памтимо малко дуже. Знамо да су Србљи и у ранијим временима остављали доказе своје градитељске делатности. Само су их стављали на видно место. То се звало ктиторски натпис и могао је свако да га види и прочита. Нису закопавали трице и кучине под земљу.Кецељица одсуствује вероватно због тога да би се виделе кратке панталонице и коленца.Али дух што га кецељица представља приметан је још како.Петница се изгледа изродила у расадник интелектуалних јањичара.А „вечити“ Мајић је, то се заборавља, био један од Гашиних помоћника.




      0



      0
      • Нажалост Раде, Соња и њој слични су одлично обавили посао. Наша омладина је већ инфицирана и није схватила поруку текста. Прочитајте наслов и поднаслов. Писац жели да каже да треба да се добри студенти прену и да преузму ствар у своје руке, а не да беже из земље док лоши пишу и спроводе законе и економски суноврат земље. Џабе сво истраживање ако служи само да народу замаје очи док се са стране краде.И не хулите на Бога, није он крив већ они који се не држе моралних закона. Не кради, не лажи….А шта је интернет? Једна илузија која нема везе са реалним животом.Када вам убудуће затреба љубав, понесите један у кревет.




        0



        0
    • Kenjam vam se u vašu svetu pravoslavnu crkvu!




      0



      0
  2. Po vama je onda i korišćenje računara sektaški ritual?!




    0



    0
  3. Protracila sam 5 minuta svog zivota citajuci ovaj tekst. Pritom ne volim da se neki subjektivni, zadrti pravoslavac, ‘patriota’ izjasnjava u ime svih nas. Promasili ste smisao pravoslavlja, religiju pretvarate u ikone, idole, zaostala shvatanja i nepotrebne rituale i obicaje. Uzasava me strah srpskog naroda od svega novog i neobicnog. Najsrecniji bi bili kada bi bili zakljucani i ususkani, odseceni od ostatka sveta. Mi mladi zelimo da budemo deo sveta za razliku od vas, i zbog toga nismo manje Srbi. I cemu razbacivanje recju ‘sekta’? Otvorite malo recnik. I oci. I um.




    0



    0
  4. Svi pričaju o tome kako nauka i kultura u državi stagnira jer se nema dovoljno para. A ja pitam: Kako to da se dešava da i bez para neki ljudi imaju interese za nauku/kulturu i njom/njima se veoma aktivno bave. Ne znam da li to neko može da primeti, ali celo društvo je u stanju kulturne i naučne degradacije. Pitajte nekoga ko je bio Ptolomej, po kome se Amerika zove Amerika, ili slična pitanja iz opšte kulture, a da ne zalazimo u posebne sfere nauke/kulture, nadjite dvoje slučajnih prolaznika i bićete srećni. Dovoljno je samo da podsetim na onaj genijalni čin naše filharmonije, kada su se zahvalili ljudima koji izlaze u kafiće u ulici Strahinjića bana, što ne dolaze na koncerte filharmonije, koju su dotični sa ushićenjem i aplauzom pozdravili.

    Toliko




    0



    0
  5. Lepo, neko je narucio tekst, smeta im Krstic. Tekst nije potpisam za razliku od mog, gospodo polovicne informacije Vam ne sluze nacast. Smeta Vam sto neko nasu decu uci da razmisljaju i prilaze problemima na drugaciji nacin. Mnogo dece koja su bili u Petnici je ostalo ovde ali nije im pruzena sansa i pored svojih neospornih sposobnosti pokazu koliko znaju i mogu. Nazalost mnogo ih je vise koji su videci da ih zbog njihove pameti sklanjaju otislo napolje i tamo maltene svi do jednoga daleko dogurali. Sluzite se poluistinama, Srpska pravoslavna crkva na koju se pozivate vec dugo saradjuje sa Petnicom pitajte, proverite, u Petnici ima i arheologa i istoricara. Gospodin Majic je samo jedan od retkih ljudi koji se vec dugo trudi da vanseriska deca na koju se svi stalno pozivaju steknu nek anova znanja i iskustva na najbolji nacin koji je mogao u odnosu na ono sto je imao kao osnovu za takav rad. Ne izvlacite pasuse iz celine to se u ovoj zemlji vec godinama sistemsko radi. Hvala




    0



    0
  6. Kao ponosni polaznik seminara računarstva u Petnici, mogu samo da kažem da je ovaj tekst jedna gomila gluposti i zlonamernih naklapanja koja nemaju veze sa stvarnošću.
    Prvo, polaganje vremenske kapsule obično i jeste svečanost, a to što se kod nas retko praktikuje, to je već druga priča.
    I u Srbiji postoje arheolozi koji iskopavaju i ispituju materijalne istorijske izvore, a negde su se pametni ljudi dosetili da namerno sakupe materijal koji će arheolozima za par vekova biti od značaja i da ga zakopaju tako da ostane savršeno očuvan, dakle u kapsuli.
    Svečanost nije isto što i ritual, a takve kvalifikacije tipa „sektaški ritual“ ništa ne znače. Šta je merilo sektaštva? Popovi koji jedno propovedaju, drugo misle, a treće rade? Pahommije? Kačavenda? Filaret?
    Meni ni oni, ni SPC nikada nisu bili nikakvo merilo, a pogotovo ne neko ko sektaštvom naziva nešto što uopšte nema nikakvih verskih aspekata.
    Inače, što se tiče vezivanja za prošlost, i tu su u pravu. Za većinu Srba, pripadnost takozvanom „nebeskom narodu“ i stvarne zasluge naših predaka služe samo kao opravdanje da oni sami ne čine ništa, osim da ispijaju rakiju i tove svoje nepomičnje zadnjice svinjetinom, a sve lične neuspehe da pravdaju nekakvom kosmičkom zaverom protiv srBskog naroda, a srbovanjem po internetu da zamene nešto što bi mogli korisno da urade za svoju zemlju.




    0



    0
  7. Pa da li je moguce da je iko napisao ovakav tekst? To samo govori o maloumnosti autora koj nije shvatio o cemu se govori u godisnjaku. Nisam isao u petnicu, nazalost ali moji mnogi drugovi jesu i to je fantasticna organizacija. Ovo o cemu oni govore je fenomenalno i pozitivno i produktivno u ovoj zemlji koja nema posla za takve ljude.




    0



    0
  8. Svi komentari na tekst“Petnica“,osim jednog,su sramotni,ne zreli i veoma zlonamerni.Nisam znala da srbi samo piju i tove zadnjice.Vi ste neki izvitopereni ljudi,čija moć rasuđivanja je na vrlo niskom nivou.Kakvi su vam vaši uzorni ameri,debeli,izopačeni-ubice.A,ti što si protraćila vreme čitajući tekst,prvo nauči voleti,sebe,svoje,jer ko ne voli sebe-svoje nemože voleti ni drugog.Verujem čoveku koji je pisao tekst.Jer,kako objasniti prisustvo g Lazara još za polaganja temelja.Znam,da je to još davno pripremljeno.Zdrava intuicija,zdrav razum,govore mi,tamo gde je Sonja Liht,ništa nije dobro za moju prelepu,najvredniju zemlju Srbiju.Vaši prijatelji ne znaju gde je Srbija,kažu da je u Siriji,vi hoćete da naš građanin zna,ko je Ptolomej,jer se po njemu zove Amerika.Znaš li,koliko je stara njena kaubojska istorija,koliko „slavna“civilizacija,a znaš li našu istinski slavnu istoriju velikih ljudi?Kada smo mi jeli zlatnim kašikama,oni su neartikulisano govorili.Ameriku su naselili zlikovci,ubice,kriminalci,došavši iz zemlje Engleske,u,kojoj se znalo za,spaljivanje veštica,javna pogubljenja na trgovima,dok su gledaoci prisutni,vrištali od zadovoljstva.To je sigurno zato što su tako kulturni,a mi glupi,živimo u mitovima.Znate li vi bilo šta o Grčkoj,o njenim mitovima,u kojima je njena veličina.Zemlja klasike,filozofije,astronomije.Ko je postavio matematičke zakone,ko je Arhimed,Aristotel,Diogen?Ko ima ILIJADU,ODISEJU?Vi iz petnice pod budnim okom Lihtove,sigurno ne znate ni ko je Nikola Tesla,uostalom,sve što su postigli mogu zahvaliti Srbima.Ono su najobičniji otimači tuđeg.Zašto čine zlo Siriji,Libiji,Egiptu,uteruju demokratiju.Zašto ubiše Sadama,Gadafija i druge,zašto nas bombardovaše,s kojim pravom?-pravom-jačeg.Šta nam sada rade,šta se njih tiče kako drugi žive.U,toj Petnici,nakupite malo više visoko obrazovnog znanja,onoliko koliko Sonja ima mržnje za Srbe,bićete najokoreliji zlikovci prema zemlji iz koje potičete.Zapamtite,proradiće genetika u vama,a možda vam ameri usade neku novu,pelcovani ste od ljubavi,možda je u vama čip mržnje,to vam je najlepši poklon,od vaših ljubljenih amerikanaca!Luna.




    0



    0
    • Kad vec pominjes Grke, Ptolomej je bio Rimljanin Grckog porekla, ziveo u Aleksandriji jedno 1500 god pre nego sto je otrkivena Amerika, koja je dobila ime po Amerigo Vespucci-ju koji je inace bio Italijan. Ali nebitno. Bitno je da si ti lepo demonstrirala upravo ono sto su momci i devojke iz petnice i hteli u caspoisu da objasne. Gledas u istoriju, hvalis se necim sto nisi ti uradila, vec neki tvoj daleki daleki predak. Cime si zasluzila da tvrdis da si bolja od bilo kog amerikanca, svedjanina, indijca ili kineza ? Time sto si rodjena u „svetoj“ zemlji ? Time sto nasa „sveta“ zemlja ima dugu istoriju ? Jel to znaci da svi treba da ljubimo noge svakom egipcaninu/kinezu kog sretnemo zato sto su im drzave nastale pre nase ? Srecom danasnja obrazovana omladina ne gleda tako na svet. Briga me iz koje si drzave, ko ti je bio otac, deda, pradeda, koje si veroispovesti i slicno. Zasluzi moje postovanje, i postovacu te. A sto se nase predivne zemlje tice, i njenog odnosa prema nauci, samo cu ti reci da sam vise novca dobio (kao podsticaj za dalje istrazivanje) od privatne americke kompanije(5000$) nego od drzave(0din). Stipendiju za skolovanje takodje dobijam od privatne firme (domace), a radim za svajcarsku firmu… I sve to u objasti informacionih tehnologija (koju nasa drzava trenutno gura kao granu znacajnu za razvoj Srbije). Mogu samo da zamislim kako se tek ponasaju prema istoricarima, matematicarima, fizicarima i ostalim granama nauke koje su „nebitne“ za razvoj nase drage „svete“ zemlje. Lep primer je i Nikola Tesla kog toliko hvalite. Da je ostao u Srbiji, i da mu u americi nisu pruzeni svi neophodni uslovi za rad, ko zna da li bi uspeo da napravi i pola od onoga sto je ovaj genije uradio… Cak i jednom takvom neverovatnom umu su potrebne finasije i uslovi za rad, koje u srbiji verovatno ne bi dobio…




      0



      0
    • Najjači komentar…Pogotovo dio sa Amerikom i Ptolomejem…hahahaha….




      0



      0
  9. Честитам Генерале!
    …догодине у Призрену!
    Принципов принцип је први принцип за српску политику.
    Поздрав из Српске Зоре!
    Заре игра




    0



    0
  10. Pomalo obrazovani gospodine-švajcarac,spominjući Ptolomeja,odgovorila sam na Milošev komentar,nigde nisam rekla da je on Grk.Stvari koje ne znam o njima ne pišem.Dobrih ljudi ima svud u svetu,kao i loših.Mladi gospodine,negde se nismo razumeli.A,što se tiče Tesle,umro je kao siromah,nije bolje ni živeo,mnogi su,pošteni ameri hteli pokrasti patente.Iz tvijih reči provejava neka ogorčenost na svoju zemlju.Tamo si dobio priliku ovde nisi,mnogi nisu,ali nisu tako zajedljivi.Luna.




    0



    0
  11. Seme zla je posejano. Svi vi ipak vodite poreklo od crvenih spermatozoida. Sta se to nama sprema pa moramo da nesto tako vazno ,,ritualno,, zakopavamo u vremenskoj kapsuli. Pa mi zivimo u vremenu napretka i tehnoligije zar nije moglo da se sacuva u nekom drugacijem obliku. Mozda neko sebe smatra istorijski vrednimjim….?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *