Почетна / Други пишу / Петар ИСКЕНДЕРОВ: Антибриселски протести на простору ЕУ – пример за Србију

Петар ИСКЕНДЕРОВ: Антибриселски протести на простору ЕУ – пример за Србију

Док премијер Србије Ивица Дачић подвргава понижавајућој критици све оне који сумњају у неопходност што скоријег ступања земље у ЕУ – пошто је, јели, географски она далеко од Русије – у самој ЕУ се одигравају догађаји потпуно супротног усмерења.

Масовни догађаји који су се одиграли у Мађарској, у оквиру Дана независности претходне недеље, први пут су у новијој историји земље били пропраћени веома израженим паролама против политике ЕУ и “иностраног капитала”. Узимајући у обзир степен популарности садашње владе премијера Виктора Орбана и њене несумњиве економске успехе, конфликт између Будимпеште и Брисела ће нарастати, увлачећи у своју орбиту и друге државе Централне и Источне Европе.

На јесен 2014. године у Мађарској се очекују парламентарни избори и – опозиција левог центра је већ пожурила да оптужи Орбана и његове сараднике за покушај да искористе историјски датум ради предизборних циљева. Сличне тврдње имају и извесну заснованост. У свести народа Централне и Источне Европе, историјска прошлост и турбулентна садашњост су толико испреплетени да се сваки иоле значајнији датум користи у политичке и националистичке сврхе. Таквих датума је у историји саме Мађарске, више него довољно. То је и формирано у XIвеку пространо Краљевство Светог Иштвана, које је између осталог укључивало и садашње територије Словачке, Хрватске и Трансилваније, као и судбоносни за средњевековну мађарску државу, пораз од Турака 1526. године у бици код Мохача. Ту је и Први светски рат који је лишио тадашњу Мађарску као део Хабзбуршке монархије, две трећине територије и становништва, а на крају и крвави догађај из 1956. године, који су се одиграли већ током чланства земље у социјалистичком блоку који је предводио СССР. Међутим, истине ради треба истаћи да је баш Виктор Орбан мање од других истакнутих мађарских политичара наклоњен политичкој коњуктури у оцењивању гореуказаних историјских чињеница. Његова политичка каријера 1989. године је почела са оштрим критикама Совјетског Савеза и одбране самосталног пута државности Мађарске.

Истина, антибриселски  одзиви у тадашњој Мађарској која је тежила што бржем ступању у ЕУ и НАТО, нису се баш могли јако чути. Из једног простог разлога – није се имало шта посебно критиковати. У модерном облику данашње ЕУ одмах после порођајних Мастрихтских мука, уместо ЕУРА је функционисао неартикулисани ЕКУ (нешто слично преносивој рубљи из периода СЕВ), а као главно достигнуће евроинтеграција видела се могућност безвизног путовања по Европи (у том смислу и по земљама бившег Иштвановог краљевства). После ступања Мађарске у ЕУ 2004. године (истина, уз очување мађарске форинте) постало је закономерним успехом свих мађарских влада у претходних 15 година, од периода такозване “транзиције”.

Но, само после неколико година еуфорије, у Мађарској и њеним суседима у региону, почела је да расте забринутост и нови замајац националистичких осећања. Испоставило се да ЕУ не само да није способна да пружи нови подстицај друштвено-економској сфери, него је у које-чему лишила источноевропске земље достигнућа која су стекли у социјалистичкој епохи – значајних индустријских капацитета и традиционално развијене пољопривредне производње, уобичајених тржишта. Од Мађара, Чеха, Пољака, Словака (а од 2007. године и Румуна и Бугара) тражило се да практично одустану од национално орјентисане привреде, трговине и спољно-политичке независности, као и културно-историјских традиција. А од 1999. године придодали су и захтев да се “стегне каиш” ради спасавања “прекредитираних” Грка или немачких бургера или бриселских бирократа.

Међу многим здраво мислећим политичарима у земљама Централне и Источне Европе, они су успели да избегну саблазни на таласу евроскептицизма, да крену “назад у СССР” и почели су да разрађују својеврстан “трећи пут”. Ради се о покушају да се усвоје одређени аспекти социјално-економског и политичког курса, који су реализовале многе успешне земље изван ЕУ и еврозоне – у југоисточној Азији, Латинској Америци, па и у самој Турској. Чак и Орбанови бриселски и вашингтонски критичари из ЕУ и ММФ, морају да признају да је земља под руководством његове владе “изашла из рецесије добивши смањену инфлацију и смањење незапослености”.[1]

Полумилионски митинг Орбанових присталица који је одржан 23. октобра у Будимпешти постао је масовна подршка узетом курсу – у коме историјске паралеле и одређена доза национализма само поткрепљују захтеве за очувањем националне самосталности у решавању социјално-економских и политичких проблема.[2] У свом говору, Виктор Орбан је индикативно осудио и комунистичке године тоталитаризма и крваво гушење устанка 1956. године и савремену експанзију иностраног капитала и политику ЕУ, позвавши да се за почетак сачува национална валута. Наравно, није заборавио ни опозицију, која по речима премијера “лаже и ради у интересу странаца”. “Пред нама је тешка борба, нама је потребан сваки човек, и млади и стари, од универзитетског професора до месара” – изјавио је Орбан у стилу средњевековних војсковођа.[3]

А о томе да се политика његовог кабинета заснива на реалној оцени ситуације, говори и објективна позиција коју је заузела земља по питању свог учешћа у пројекту Nabucco.У пролеће 2012. године Виктор Орбан се заложио за излазак Мађарске из тог пројекта, који предвиђа изградњу скупих и нерентабилних гасовода – у чију ефикасност не верују ни многи стручњаци од ауторитета. За разлику од тог пројекта, руски пројекат “Јужни ток” има реалну сировинску базу и неопходно финансирање. Савет директора ОАО “Газпром” је на својој седници већ 29. октобра усвојио повећање инвестиционог програма за 2013. годину и усвојио 705 милијарди рубаља до 1,026 трилиона рубаља – између осталог и у оквиру реализације пројекта “Јужни ток”.[4]

Уколико се влада Мађарске у овом тренутку супротстави тежњама руководстава ЕУ, ММФ-а и других међународних институција на претераној контроли над различитим аспектима живота у земљи, тада ће се и у осталим источноевропским земљама појавити не мање озбиљне претензије према Бриселу. Конкретно, у својеврстан “антибриселски фронт” се могу укључити Бугарска и Румунија, које је Брисел више пута одбио да прикључи “Шенгенској зони”. Па ево, овог месеца је Европска комисија под притиском Немачке, Холандије и Француске поновила свој позив Софији и Букурешту, да се не теше илузијама. Ако су раније европски чиновници говорили замагљено о питањима криминала, недостатку демократских политичких институција, слабој контроли националних граница, то се сада главни проблем за обе земље конкретизовао – у питању је проблем са Циганима. По мишљењу Брисела, владе Букурешта и Софије не теже социјалној интеграцији локалних Цигана на друштвени живот, иако је за те циљеве већ издвојена “милијарда еура”.

На рачун те милијарде, Бриселу је пожурио да одговори Министар иностраних послова Румуније Титус Корлецјан. На специјално због тога организованој конференцији за штампу у Букурешту, он је сличне тврдње назвао “бајкама” које немају везе са стварношћу. Поред тога, по речима румунског министра, на просторима ЕУ живи око 15 милиона Цигана који нису румунски држављани и о којима реално нико не брине. А захтеви се дају само Букурешту и Софији.[5]

Бугарска такође види политичке мотиве у одуговлачењу власти ЕУ да се Балканске земље прикључе Шенгенском споразуму. Према речима председника земље Росена Плевнелијева и Софија и Букурешт су “технички спремни” да раде у смеру који интересује ЕУ. “Овде се не ради о специфичној политици ове или оне земље, овде се ради о питању Европске Уније. Када је земља попут Бугарске са своје стране деловала потпуно одговорно, инвестирајући стотине милиона на обезбеђење граница, онда она у потпуности треба да рачуна на европску солидарност” – истакао је председник Бугарске.[6]

Што је истина, истина је – у данашњој ЕУ од солидарности нема ни трага. И потпуно је могуће да у месецима који су пред нама, будемо говорили супротно – о антибриселској солидарности држава Централне и Источне Европе и њиховим могућим сарадницима изван региона. И у том савезу могло би се наћи место и за Србију. Следећи “географску” логику премијера Дачића, тај савез је нешто ближи Србији него Брисел.



[1] AFP231253 GMTOCT13

[2] РИА НОВОСТИ 23/10/13 22:06 23.10.2013 22:07

[3] AFP 231758 GMT OCT 13

[5] ИТАР-ТАСС 15.10.2013 18:57

[6] ИТАР-ТАСС 15.10.2013 14:10

„Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *