Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Печат недеље

Печат недеље

ЦЕНЗУРА  НА  САЈМУ КЊИГА – „ПРОСТОРИ СЛОБОДЕ“, THE BALKAN WAY

Пише Стефан Каргановић

Већ четири године узастопно холандска невладина организација Историјски пројекат Сребреница има штанд на Сајму књига у Београду. Ова би година била пета, да 5. октобра 2013. (на знаменити дан демократског просветљења) нисмо примили писмо којим смо обавештени да нам је ове, 2013. године, учешће на Сајму књига – забрањено. Перфидна збрка очитовала се кроз чињеницу да је репресивно писмо носило потпис Мирјане Лукић, руководиоца пројекта „Београдског сајма,“ а текст је био писан по мери и поруџбини установе потпуно различитог карактера – Одбора „Сајма књига.“ Тај Одбор је, како се испоставило, политички прирепак Скупштине града Београда и у вези са овим сајмом он о свему одлучује, те самим тим сноси моралну одговорност за формулисање и спровођење званичне политике Сајма књига. У тој кафкијанској шеми, руководство „Београдског сајма“ само извршава административне налоге, а предусретљива госпођа Лукић, која је принуђена да потписује писма упућена излагачима, слагала се са садржајем или не, само је – колатерална штета.
Ако вам још увек није јасно ко је шта у овом балканском кабуки позоришту, то и јесте сврха вешто смишљене конфузије – да вам ништа не буде јасно. Испред Скупштине града, за годишњу манифестацију по којој је Београд надалеко чувен – Сајам књига – задужен је апаратчик ДС-а, Жељко Ожеговић, на челу петочланог „Одбора“. Г. Ожеговић није личност из књижевног света. Из политичког, да. То је, ваљда, у европској Србији довољно да одлучујете ко је у свету књижевности и издаваштва подобан, а ко не.
Ох да, у овој причи се појављује још једна симпатична личност, вероватно неизбежна у сваком репресивном контексту. Погодили сте: Наташа Кандић. Ова стипендисткиња западних хуманиста и душебрижника, оснивач сопственог „Фонда за хуманитарно право,“ поднела је врло тешко петицију против њене иницијативе за РЕКОМ, политички усмерену ревизију новије историје, коју су на нашем штанду на Сајму књига 2012. године грађани потписивали са великим еланом и у импресивним броју. Узбудила се до те мере да је телефонирала управи Сајма да лично изрази крајње незадовољство…
Овогодишње писмо Одбора, под руководством апаратчика Ожеговића, са потписом недужне госпође Лукић, упућено Историјском пројекту Сребреница, рефлектује бес идеолошких истомишљеника који се, изгледа, годину дана накупљао чекајући следећу згодну прилику да се искали. Изговор Одбора да смо нашим наступом прошле године „увредили верска, национална и остала права грађана“, па да нам се зато ове године забрањује учешће на Сајму, делује крајње неубедљиво. Стотине грађана са великим ентузијазмом потписивало је нашу петицију против иницијативе госпође Кандић и нико од њих нам се није жалио да им кршимо неко право. Напротив, били су пресрећни што им је Историјски пројекат Сребреница омогућио да се као грађани путем петиције обрате својој Влади и изразе став по једном питању од великог друштвеног значаја. То што је шокирало балканског апаратчика, г. Ожеговића и његов Одбор – јавно потписивање петиције – у цивилизованим земљама не сматра се нарушавањем него, напротив, афирмацијом права грађана. Бар тако пише у првом амандману Устава Сједињених Америчких Држава, чији провинцијални Оци, оснивачи лекције из демократије, вероватно нису учили у истој кумровачкој школи где су дипломирали госпођа Кандић и г. Ожеговић.
Наравно, да Историјски пројекат Сребреница није креативан, тешко да би издржао петогодишњи мегдан са опскурантистима из Сребреничког лобија и њиховим отвореним и скривеним симпатизерима. Када смо примили писмо од Одбора, г. Ожеговића, одмах смо му аргументовано одговорили, али без стварног очекивања да ће кафкијански цензори, који се крију иза сукње госпође Лукић, бити довољно мушкарци да се упусте у непосредан дијалог са нама. И заиста, до данас никакав суштински одговор нисмо добили. Истини за вољу, нисмо га без даха ни очекивали па смо зато смислили боље решење. У својству члана Удружења издавача Републике Српске, Историјски пројекат Сребреница има право да своја издања излаже на њиховом штанду у хали 2 на Сајму књига. Сав труд госпође Кандић и г. Ожеговића показао се узалудним.
Сада морају или да нас и ове године трпе на Сајму књига или да дођу да нас физички истерају. Њихов избор, нама одговарају обе варијанте. За Историјски пројекат Сребреница, на овогодишњем Сајму под звучном паролом „Простори слободе“, ово је као и обично – win-win ситуација.
Ако уз обавезан шкргут зуба морају да нас истрпе, ми смо победили. Ако дођу са обезбеђењем да нас насилно уклоне са свог „простора слободе“ и да међународној и домаћој публици покажу пуни опсег свога барбарлука и лицемерја – они су изгубили.

Зукорлићева претња

Муамер Зукорлић, главни муфтија Исламске заједнице у Србији, отворено је припретио рушењем Србије. Његова је претња, барем засад, остала без одговора надлежних државних органа.
„Николићу,“ поручио је Зукорлић, „нећу ти рушити Србију ако ме не натераш.“ И додао загонетно: „Николић нам је дао нека обећања, и ја га подсећам да је време да их полако, једно по једно, испуњава… Ево, видите онај председник бивши, који је сад на привременом раду у иностранству, нема га нигде. Зашто је пао? Зато што је хтео изневерити. Два пута је биран захваљујући бошњачким гласовима у Санџаку, и онда је обећања која је дао, изневерио.“

Лоза од речи Милана Јелића  

Некада су виноградари сматрани људима који су, стрпљиво обрађујући свој врт, славећи прошле и поздрављајући нове бербе, саучествовали у промисли вишњег. Отуда су приче о стрпљивим и умним виноградарима нашле своје место у старим списима и народним причама. Но, мало је прича самих виноградара. Мој пут, аутобиографско дело виноградара Милијана Јелића, представљено на свечаности „У част лозе од Ваљева“ ново је ишчитавање света из кога смо потекли, а на који смо у ужурбаном ходу кроз савремени тренутак заборавили. Топле приче о Богу, разумевању света, стварању, домовини, родном крају и  пријатељству, ову малу, али надасве необичну књигу свраставају у ред оних које нас затекну пред питањем: да ли смо и у ком тренутку заборавили на све те једноставне, али пресудне истине?

Видић би у рат за Косово

Чувени тренер Манчестер јунајтеда Алекса Фергусон открио је у својој тек објављеној аутобиографији да је српски фудбалер Немања Видић, кога је управо Фергусон изабрао за капитена екипе, својевремено био спреман да иде у рат за Косово:
„Видић је хладна, непопустљива природа. Он је поносни Србин. Једном ми је 2009. године пришао и рекао да би могао да му стигне позив. Питао сам га који позив. Рекао ми је: ‚Косово. Желим да идем. То је моја дужност.‘ У очима му се видело да је спреман на то“, написао је Фергусон у књизи о свом животу.
Захваљујући чувеном шкотском стручњаку, сада можемо да упоредимо како на косметско питање гледа један од најуспешнијих Срба данашњице – Видић – а како бројни душебрижници који нас одувек убеђују да је „Косово изгубљено“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *