Партнери, једнаки и једнакији

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Недавна заједничка седница српске и словеначке владе указала је на болан диспаритет у српско-словеначким односима

Приликом недавне посете словеначке премијерке Аленке Братушек Београду, словеначки медији су на насловницама нотирали да је председница владе у Србији „прво посетила Словенце“, а тек потом је упутила јавни позив инвеститорима из Србије да уложе новац у Словенију. Паре би Словенији баш добро дошле. Коперникански обрт! Пре само неколико година су исти медији из љубљанске метрополе сложно трубили приликом сваког покушаја неке српске фирме да купи ишта у Словенији, уз подгревање уобичајене фразеологије на рачун „Срба кољача“, прљавог новца са Балкана, крвавих Милошевићевих тајкуна… Тада „српски новац“ није био добар чак ни за улазак у власништво „Љубљанске млекаре“, а камоли „Меркатора“, иако је „најбољи комшија“ већ увелико раширио  мреже широм Србије. Шта се сад променило? За необавештене – Братушкова је свратила у Србију усред копрцања да избегне банкрот државе и долазак „три јахача апокалипсе“ (бриселске Тројке) који би и Словенији (по рецепту Грчке и Кипра) увели неку врсту „принудне управе“, а да је враг однео шалу потврђује и чињеница да „Меркатор“ иде у руке (тек мало мање омраженим) хрватским тајкунима по цени кудикамо нижој од оне коју је својевремено био спреман да плати „тајкун Србин“.

 

ЗРНЦА И ИНВЕСТИЦИЈЕ Као што је пребројавање крвних зрнаца важно за склапање послова, тако је врху словеначке власти то важно и када се нађе ван матице. Већ се зна, од ере вечитог министра спољног (Димитрија Рупела) наовамо, да је прва ствар коју словеначки државници чине чим искораче из домовине –  састану се са представницима своје дијаспоре. Представници српске власти, бар што се Словеније тиче, демонстрирају обрнуту праксу. Па када је председник владе Србије новембра 2012. посетио Словенију, он није прво обишао Србе који живе у Словенији иако представљају најбројнију, мада непризнату „националну мањину“ са понижавајућим статусом „дођоша“ и „гастарбајтера“, сведених на увредљив назив „чефури“. Напротив, Дачић је по доласку у Љубљану отишао у „Хермес Софтлаб“, највећу српску инвестицију у Словенији и тамо је нагласио да му је „посебно задовољство што је један Србин купио фирму у Словенији која се бави високом технологијом“ јер „то показује да и ми на Балкану имамо своје вредности и предности у односу на неке друге“.

Што се тиче питања чефуризоване српске мањине, само је лист „Демократија“ (гласило Јаншине странке) пренео Дачићеву опаску да је „Србија заинтересована за положај Срба који живе у Словенији“ те да Србија поздравља одлуке словеначке владе „које се односе на решавање њихових питања“. Одлуке? Које одлуке?

[restrictedarea]

Нема их, а то је и био разлог што су представници непризнате српске мањине последње суботе августа протестовали у престоници са захтевом да се аутохтоној мањини – призна статус мањине. Безуспешно – игнорише их и влада Аленке Братушек, као и њени претходници и с лева и с десна.

Поред тога, званични подаци Банке Словеније показују да је међу свим државама Србија друга (а до 2008. је била прва!) по инвестицијама из Словеније. Инвестиција је до краја прошле године било око 1.331 милијарда евра, односно 24 одсто свих страних инвестиција у Србији. У Србији послује 1.300 словеначких предузећа која запошљавају 35.000 људи. У супротном смеру, међутим, „сарадња“ није ишла никако. Ток капитала из Србије у Словенију ојачао је тек последњих година, али упркос томе, ниво инвестиција је „тежак“ свега 84,8 милона евра. Диспаритет напросто боде очи. Највеће и најпознатије инвестиције из Србије у Словенији су биле и остале две – куповина фабрике „Фруктал“ и погона „Хермес Софтлаб“. Јесу од 2008. године улагања из Србије нарасла четири пута, али су још увек шестнаест пута мања од словеначких инвестиција (и профита) у Србији.

Укратко, трговински биланс је поразан по Србију – робна размена  јесте престигла милијарду евра, али и ту словеначка привреда извози два пута више у Србију него што из ње увезе. Поређења ради, прошле године је словеначка привреда извезла у Србију робу вредну 654 милиона евра, а из Србије је пут Словеније отишла роба у вредности 363 милиона евра… Упркос поразној свеукупној слици коју је, да је хтео, могао да сагледа и председник српске владе током боравка у Словенији – бар по питању права која не уживају његови сународници, и он је, попут осталих српских званичника у први план лансирао потенцијалне инвестиције из Србије, у складу са максимом да је Србији привреда „на првом месту“. За разлику од њега, словеначка премијерка је, захваљујући привилегованим словеначким инвестицијама у Србији, могла себи да приушти луксуз да своје време и пажњу током дводневног боравка у Београду поклони малобројној словеначкој мањини у Србији.

Но, представници словеначких власти на сличан начин поступају приликом посета и другим државама у којима има Словенаца. Тако домаћинима дају јасан сигнал да је поступање домицилне државе према словеначкој мањини веома важно питање за Словенију, као државу. Братушкова је то демонстрирала и у Београду. То је порука коју, на жалост, свесно одбацује српска страна кад треба да се заузме за права своје дијаспоре, на пример у Словенији.

 

ДЕБАЛАНС ОДНОСА У томе треба тражити праве разлоге зашто словеначко-српски односи и даље болују од гадног дебаланса. Прва „заједничка словеначко-српска седница влада“ у Београду, на којој су, поред Братушкове, учествовала и четворица словеначких министара, јесте корак у добром правцу, али заједничко већање чланова две владе нема никакав утицај на промену лошег стања на „терену“ како за словеначке Србе, тако и за Србију. Да је Братушкова искрено мислила оно што је изговорила на заједничкој седници две владе (да је „Србија значајан партнер Словеније, а Словенија значајан партнер Србије“) онда ни питање српске мањине у Словенији не би и даље било гурнуто под тепих, а словеначки судови не би упорно водили поступке против некадашњих официра ЈНА за ратне злочине из 1991. године, као што је то случај са недавно осуђеним Бериславом Поповим, грађанином Србије.

Испада да заједничка седница две владе није могла да се изведе пре бар једне осуде неког официра некадашње ЈНА. А кад је до те „историјске седнице“ коначно дошло, изгледа да нико од актера, па ни верни извештачи, нису уочили да се српски премијер „успешно договарао о привредној сарадњи“ са представницом државе, која је на ивици банкрота и у којој је управо објављено да Словенија има новца за функционисање државе још само до фебруара и да ће морати да тражи финансијску помоћ ЕУ, попут Грчке и Кипра. Словенија је, уз то, једина држава зоне евра којој Европска комисија предвиђа „негативан пораст“ бруто друштвеног производа у 2014. години.

Проблем, дакако, није у Словенији, него у Србији. У Србији, која не сме да се бори за права своје мањине онако како то раде друге самосталне и суверене државе. Ту је на делу и кршење принципа реципроцитета међу сувереним земљама. Међу заиста равноправним државама, које се међусобно уважавају, поштовање се не исказује празним фразама, како је то у Београду урадила словеначка премијерка, већ се доказује делима. Описане „високе државничке посете“, попут недавне Дачићеве посете Словенији и доласка Братушкове у Србију – нису доказ све „бољих односа“, како би да прикажу поданичка гласила. Напротив, понашање оба премијера разоткрива једва прикривене, недопустиве односе дубоке неравноправности.

Преваром избачена настава српског

Када су крајем августа представници српске мањине демонстрирали у Љубљани испред словеначких институција, тражили су да им Словенија призна статус какав у Србији уживају припадници словеначке мањине. За разлику од „староаустријанаца“ (припадника немачке мањине, углавном протераних после Другог светског рата) које штити посебан „културни споразум“ потписан између званичне Љубљане и Беча, Срби који живе у Словенији немају никаква права иако српска заједница, према попису из 2002, чини 1,98 одсто укупне популације и представља најбројнију етничку групу.

Бизарност ситуације илуструје податак да је словеначко Министарство просвете пре шест година омогућило малишанима да у основној школи као изборни предмет одаберу и уче, између осталих, хрватски и албански језик. Не и српски језик. Једино је српски језик лукаво „заобиђен“ и тако избачен из система основног школства, још у време прве Јаншине владе (2004-2008) и то у два корака. Прво је понуда за учење српског језика кобајаги окачена на сајт словеначког министарства просвете, а онда се „заборавило“ на други корак: изостало је конкретно обавештење директорима школа да деци и родитељима понуде учење и српског језика као једног од обавезна три изборна предмета (о трошку словеначког буџета) у последњој тријади основног образовања. А пошто није било „понуде“, није било ни пријављених, па је тако вештачки произведен „изостанак интересовања“, што је навело словеначко министарство просвете да закључи како „за учење српског језика нема заинтересованих“.

Непознато је да ли званична Србија, чији министри седе на заједничким седницама са министрима словеначке владе, поздравља и такве одлуке колега „које се односе на решавање питања Срба у Словенији“, како је недавно олако изјавио председник наше владе?

[/restrictedarea] срочный займ займ на карту сбербанка срочномонеза займ личный кабинетзайм на киви кошелек круглосуточно