Почетна / Колумне / Окупаторски ревизори истине

Окупаторски ревизори истине

Пише Драгомир Анђелковић

Теофил Панчић на бранику лика и (не)дела Боре Ћосића, или како се констатација очите издаје изврће у мерење процента „патриотизма у крви“

У упутствима за врбовање сарадника у иностранству Стаљиновог НКВД-а из 1937. године, наводи се да су за ту сврху нарочито погодне три категорије људи: непоколебљиви комунисти (идеолошки фанатици), фрустриране особе и бескрупулозни материјалисти (они којима је новац изнад свега). Неке ствари остају исте под капом небеском, те су се, засигурно, таквих смерница држале и западне службе, односно њихове НВО-медијске трансмисије, које су крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог века, на српским просторима стварале евроатлантски механизам  пропагандe у корист Вашингтона, а против интереса Србије. Но, док је СССР могао да се ослони и на искрену идеолошку приврженост, САД на њу могу да рачунају тек у ограниченој варијанти. Вулгарни материјализам који та сила проповеда као глобалну вредност не погодује дубинском поистовећивању са било чим, осим са личним интересима. Стога, акценат се, свакако, ставља на похлепу и фрустрације. Идеолошки мотиви ту долазе тек као пратећа појава, односно резултат рационализације и накнадне (делимичне) идентификације. У складу са тим, ни квалитет „кадрова“ који раде за Запад (и његове клијентске регионалне факторе), по правилу, није нарочит. Људи са стручним и моралним квалитетима, ако не могу да се снађу на иоле нормалан начин, углавном, нису спремни да иду у тотално мрачну зону. Отуда, за употребу од стране хегемонистичких чинилаца наше епохе, остају неморални и, врло често, патолошки фрустрирани, медиокритети (потпуно неспособни извршиоци никоме не требају). А уз помоћ медија под контролом њихових господара, од њих се стварају лажне величине. Тога сам се сетио протеклих дана, док су разни пропагандисти антисрпства, типа Теофила Панчића, сиктали због потенцијалне угрожености буђелара и „части“ Боре Ћосића.

 

НЕОУСТАШКИ ЛОБИСТИ Б. Ћосић, за оне који су заборавили, „наш“ писац који је – слично Мирку Ковачу – с почетком сукоба у Југославији, из „националистичке“ Србије отишао у „демократску“ Хрватску. У знак протеста због наводних српских шовинистичких страсти преселио се из Србије, у којој никоме ни рука није била поломљена, а камоли пала глава што није српске народности, у Хрватску, где су већ почели неоусташки прогони Срба. Одатле, разуме се, није принципијелно осуђивао национална разрачунавања, већ се ставио на страну хрватских и других шовиниста, који су кидисали на Србе. Кулминацију његове подршке свему антисрпском, представљало је залагање за копнену НАТО инвазију на Србију 1999. године (убијање Срба само из ваздуха није му било довољно). Е, том човеку је жути режим 2009. доделио националну пензију (која се даје за посебан допринос националној култури). Српски порески обвезници сада дају свој новац ономе ко је желео да се на њих сручи огањ НАТО тенкова. Да ли је то нормално, и да је Б. Ћосић, којим случајем, уистину дао епохалан допринос нашој култури? Није! Када се већ толико намеће култ ЕУ, добро је сетити се да су тамошње нације, на пример Норвежани, чак и своје нобеловце који су сарађивали са нацистичким окупаторима, после окончања Другог светског рата санкционисали.

Таман посла да су им додељивали националне пензије. Међутим, у свом хистеричном реаговању у прошлом броју „Времена“ (текст „Ревизор пензионог фонда“) на мој предлог да таква пензија буде одузета Б. Ћосићу, Панчић, као круцијални аргумент против наведених паралела, наводи то што се у случају Норвешке радило „о злочиначкој, геноцидној, нацистичкој идеологији“. Као да свакоме ко има и трунку критичке свести није недвосмислено јасно до које мере је, такође, злочиначка идеологија и пракса водећих НАТО сила, које себи дају за право да широм света врше агресије (еуфемистички назване „хуманитарне интервенције“) на непокорне државе, и да тамо за собом остављају реке крви и наслаге обогаћеног уранијума (да убијају и када наизглед престану да то раде). Панчић се тиме не оптерећује. Свестан је да примарно пише за своју секту мрзитеља свега националног, а да ће окупаторски медији после речено прерадити и техникама масовне хипнозе покушати то да усаде у главе што већег дела нашег народа. Уосталом, колико год наведено било „сакато“, то је „најпаметније“ што је Панчић написао. Његови текстови генерално врве бесмислицама, несувислим конструкцијама, те личним и колективним увредама (као када за Републику Српску каже: „гнусна државолика краста“ или „гломазна цркотина“). Али, као што рекох, телевизија врти и где бургија неће. После вишедеценијског испирања мозгова и нападног медијског наметања, и Теофил некоме може да делује као интелектуална „величина“.

 

[restrictedarea]

ПЕТОКОЛОНАШКА КОМБИНАТОРИКА Пре 5. октобра, из домена алтернативног (али моћног) евроатлантског пропагандног апарата у Србији, а после поменутог датума и преко многих раније државних медија и институција – Србима је натурана небулоза да смо ми били нека мини нацистичка Немачка током 90-их и да самим тим сносимо „колективну кривицу“. Такве бесмислице нису дале, од стране окупатора и његове „пете колоне“, жељени ефекат, али су допринеле паралисању наше националне енергије и продубљивању окупације. Уз то, ако нас и нису убедили да смо „геноцидан народ“, успели су да код многих Срба изазову неку врсту амнезије, па да они релативизују ако не баш и забораве колико смо били клани у 20. веку, и шта нам је све отето. У таквим околностима, и тактика испирања мозгова је измењена. Сада се не прича толико о нашој кривици, већ се акценат ставља на корист коју можемо да имамо ако будемо кооперативни. У склопу са тим и „пета колона“ је почела да се „реформише“, тј. ставља маску са „људским ликом“. Штавише, почела је да прича и о нашем „националном интересу“. Као, за нас је добро да се одрекнемо Косова, учланимо у НАТО, удаљимо од Русије, подржавамо централизацију БиХ. После тога „постаћемо јачи“ и „биће нам боље“. Нема шта, окупаторски цинизам нема краја, као ни прилагодљивост „пете колоне“. Ипак, она скида маску када јој се учини да је угрожена.

Запад је сурово прагматичан. Када му неко одради посао, ако га баш и не баци на историјско ђубриште, није спреман ни да га вечно вуче на грбачи. Велики део овдашњих НАТО јуришника из деведесетих сада су му непотребни па и штетни. Стога, они своје место под сунцем траже у, макар асиметричном одржавању неких по себе корисних окупационих конструкција (институционализованих почетком прошле деценије). Као што сам рекао, услед процене да је то сада постало контрапродуктивно, одустало се од експлицитног инсистирања на томе да смо били „балкански рајх“, али да додам – не и од бесмислице да су они који су се стављали на страну Хрвата, Албанаца, босанских муслимана и НАТО-а, а против своје земље, некакви борци за „демократију“, односно против Милошевићеве „диктатуре“. И да им на основу тога припада статус „првобораца“ европске Србије (са припадајућим „борачким пензијама“). Страни хегемони немају ништа против тога да се, служећи се таквим глупостима, заслужени јуришници „анти-Србије“ лепо обезбеде за старост, а они се хватају и за сламку како не би изгубили  тантијеме од минулог рада против сопствене нације.

ГРАМЗИВИ ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛЦИ Ако Србија није била „балкански рајх“ у време док ју је водио Милошевић – а  несумњиво је да то није била, већ се опирала посредној, а потом директној агресији евроатлантских земаља, које су огољеном силом настојале да успоставе глобалну доминацију – онда су они који су деловали са позиције Вашингтона и подржавали његову политику против сопствене земље, бедни издајници. Знајући све то, они су се трудили и даље се усиљено труде да реч издаја обесмисле и прикажу као неумесну. А и те како јесте умесна! Она је понекад злоупотребљавана у политичким обрачунима, али у наведеном контексту нема дилеме у вези са њеном релевантношћу.

Када је Бора Ћосић подржао агресију на своју земљу и још прижељкивао њену ескалацију, он је починио издају. То не може да поништи његов списатељски таленат, ма колики он био. Бити писац не подразумева амнестију за педофилију, убиства или издају. И неко даровитији и мање заинтересован за очување поменуте конструкције од Теофила Панчића, не би могао да нас убеди у супротно. Зато се он и њему слични користе тактиком комбиновања масовне хипнозе и медијске сатанизације оних који говоре истину о лику и делу „реномираних“ петоколонаша, односно карактеру сукоба са краја прошлог века.

Узгред, када смо већ код талента и књижевничког доприноса Боре Ћосића, да се подсетимо и појма полуинтелектуалац. Како је то тачно приметио Слободан Јовановић, то је човек који је „с врло добрим успехом свршио школе“ – или можда, примера ради, постао солидан писац – „али у погледу … моралног васпитања није стекао скоро ништа“. Нема ни трунке сумње да се то односи на људе типа Боре Ћосића, који се одрекао своје земље и окренуо против ње, да би онда пристао да од ње прима новац.  Што се спистатељских домета тиче,  ту треба имати у виду да су разне Боре Ћосићи или Биљане Србљановић и њима слични пре идентификације са непријатељима своје земље или били много мање „глобално признати“, или су чак били и потпуно непознати. Стављање на страну непријатеља сопственог народа (или напрасно откриће  да не припадају свом народу) за многе је било катализатор успеха. Како се каже, рат је некоме брат, тј. он рађа разне врсте профитера. Од оних класично ратних, до оних наизглед антиратних, али по правилу такође ратних. Јер, многи који су се, наводно, овде борили против рата уистину су радили за рат, односно за Империју која га је изазвала и вребала прилику да се у њега отворено умеша како би заокружила окупацију Балкана.  Фрустрирани и грамзиви полуинтелектуалци, који неретко без икаквог основа сматрају да им припада цео свет и кивни су на свој народ што није задовољио њихов его, у тој игри били су од велике користи агресору.

 

ЈАЛОВА ИЗДАЈНИЧКА НАДА Било је наших сународника који су начелно имали непоколебљиво космполитски поглед на свет – који је остао неначет, без обзира на харангу којој је био изложен српски народ – па су у складу са тим одбили да се сврстају на нашу страну. Ипак, они су бар генерално осуђивали рат. Нису уместо тога стали на страну непријатеља сопствене нације и земље. А они који су баш то урадили, односно разне Боре и њему слична братија мањег калибра, ма колико та реч  већ годинама била проскрибована – да поновим – издајници су! Њих, као што је знано, презиру и они којима су корисни. То што их награђују, не значи да их цене, а они то, у својој фрустрацији, жарко желе. Зато им једино остаје да се међусобно обасипају похвалама и кидишу на оне који о њима и о времену када су постали то што јесу, говоре истину.

Тако се надају да ће преварити савременике и историју. Међутим, то је јалова нада. Иза њих ће остати вечни срам! И онда када су пристојни писци, а камоли када су, што је чешће случај, обична пискарала и пуки инострани лобисти. На владајуће структуре које то не схвате, и на начин примерен озбиљној држави, према њима се не поставе, такође ће неизбежно пасти (са трајним ефектом) мрачна сенка родомрзаца. Зато би, и због себе, а не само због Србије, актуелна власт морала озбиљно да схвати препоруку да што пре поништи националну пензију Бори Ћосићу и генерално заузме адекватан став према том србофобу  њему сличним разарачима наше државе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *