Одлазак архитекте вијетнамске победе

Пише Зоран Милошевић

Легендарни вијетнамски генерал Во Нгујен Ђап остаће упамћен по својим победама над далеко моћнијим противницима, Французима и Американцима

Светски медији су, као ексклузивну вест, пренели информацију да је 4.октобра 2013. у 102. години преминуо легендарни вијетнамски генерал Ђап, творац Народне армије Вијетнама и један од архитеката победе у рату за ослобађање Јужног Вијетнама од окупације САД. Наслови су различити, али се могу свести на један: „У Вијетнаму умро генерал који је победио САД“. Амерички писац Мајкл Ли Ленинг (професионални војник, бивши официр америчке армије и учесник рата у Вијетнаму) Ђапа је у својој књизи („The Military 100.“) уврстио међу 100 великих војсковођа.

Западна информативна компанија ABC 7. маја 1975. године приказала је репортажу о победи северних Вијетнамаца над Французима, Јужним Вијетнамом и САД и потоњем уједињењу земље. Један од учесника емисије, премијер Вијетнама Фам Ван Донг,  испред председничке палате у Сајгону је новинарима рекао да је генерал Ђап, главнокомандујући војске Северног Вијетнама, „архитекта“ тих победа. Нимало претерана оцена: генерал Ђап је 1944. године почео формирање вијетнамске војске од само једног вода (34 човека),а она је 1972. године нарасла на трећу по бројности војску у свету.

 

ЂАПОВЕ ПОБЕДЕ Ђап је победио армију коју је предводио француски генерал Анри Навар, који је завршио Други светски рат у чину пуковника, а командовао је оклопним пуком који је био у саставу француске Пете оклопне дивизије. Био је питомац најпознатије француске Војне академије Сен Сир и француске Генералштабне школе, признати стручњак за обавештајне послове и високопоштовани штапски официр.

Ђап је победио и војску коју је предводио амерички генерал Вилијамс Чајлдс Вестморленд, који је такође учествовао у Другом светском рату и завршио га у чину пуковника. Године 1936. завршио је Вест Поинт и стекао велико борбено искуство у Африци и Европи. Многи амерички званичници хвалили су Вестморленда и говорили да је „перспективан млади официр“, способан да преузме највеће дужности у армији.

На крају, Ђап је надмудрио и америчког генерала Крејтона В. Абрама, који је такође питомац Вест Поинта од 1936. године. Други светски рат је завршио као пуковник, а о његовој храбрости у америчкој армији су се испредале легенде, наводи Роберт О. Нил у књизи „Генерал Ђап, политичар и стратег“ (Robert J. O’Neill, „General Giap, Politician and Strategist“).

Најинтересантнија је чињеница да генерал Ђап није имао формално војно образовање које би му омогућило да постане војсковођа. Био је самоук. Ипак, генерал Ђап је командовао вијетнамском армијом у два рата – против Француза (1946-1954) и против Американаца и Јужног Вијетнама (1954-1975) и учесник је историјских битака у том региону: код Ланг Сона (1950), Хоа Бина (1951–1952), Дијен Биен Фуа (1954), Офанзиве Тет (1968), Источне офанзиве (1972) и на крају Кампање Хо Ши Мин (1975).

Ђап је најпознатији по својој победи над Французима у бици код Дијен Бијен Фуа 1954. године, која није довела само до независности Вијетнама већ и до пропасти западног колонијализма широм Индокине. Био је и главни стратег чувене „Тет офанзиве“ 1968, једне од пресудних битака које су довеле до почетка америчког повлачења из Вијетнама, годину дана касније.

Сматра се националним херојем који је по рангу одмах иза свог ментора, бившег председника Хо Ши Мина, који је одвео земљу у независност. Ђапа су ценили и његови противници, укључујући и Американце. Тако се и некадашњи министар одбране САД, Роберт Макнамара, својевремено срео са генералом Ђапом и изразио му своје поштовање.

У септембру 1939. почео је Други светски рат и Комунистичка партија Француске је забрањена. По налогу Централног комитета партије, Ђап је са Фам Ван Донгом прешао у Кину да започну припреме за вођење партизанског рата.

[restrictedarea]

Породица Ђап је остала у Вијетнаму и имала је трагичну судбину: његова супруга је ухапшена и осуђена на затворску казну, ћерка му је умрла од глади, а кажњени су и његов отац, две сестре, као и други рођаци. Наиме, француска полиција у Вијетнаму је Ђапову жену и њену сестру ухапсила 1941. године. Сестру Кај су одмах послали на гиљотину, а Мин Тај, супругу потоњег генерала, осудили на 15 година затвора. Према подацима америчких обавештајних служби из 1943. године, француски чувари затвора су је обесили за палчеве руку и тукли до смрти.

Године 1941. основана је вијетнамска војно-политичка организација која је објединила широк круг антифранцуских снага и која је себи поставила за циљ ослобађање од француске колонијалне власти. Ђапу је било поверено руковођење оружаним одредима. Почео је од нуле, јер је имао само мали број необучених партизана са застарелим оружјем. Но, после неколико година, 1944, командовао је тек створеном Народном армијом Вијетнама која је прошла ватрено крштење нападом на два невелика француска војна упоришта. Ђапова војска, у то време, изводила је мале војне акције против окупаторске француске војске.

У марту 1945. године јапанска војска сменила је француску администрацију која је Вијетнамом управљала на основу фрнацуско-јапанског споразума. Важна последица овог догађаја је да су централне власти престале да контролишу села, што је омогућило комунистима да прошире свој утицај и брзо повећају број добровољаца у армији.

РАТ СА ФРАНЦУСКОМ После капитулације Јапана, у августу 1945, вијетнамски комунисти су брзо заузели низ кључних градова, укључујући Ханој, у коме је Хо Ши Мин, 2. септембра те године, прогласио независност државе. Ђап је именован за министра унутрашњих послова у привременој влади, да би затим постао и председник Врховног совјета државне одбране, фактички министар одбране. Године 1946. био је потпредседник вијетнамске делегације на преговорима са Француском о регулисању будућег статуса Вијетнама. Но, Француска је преговорима само „куповала време“ за концентрацију војске и поновно преузимање своје колоније. Током новембра и децембра 1946. распламсао се рат између француске армије и војске Вијетнама, што је прерасло у осмогодишњи рат Француске у Индокини. Ђапова војска је тада извела прави подвиг, бранивши два месеца Ханој од надмоћне француске армије како би се омогућило преношење фабрика у џунглу.

Време између 1947. и 1949. године било је време великог рада за Ђапа. У делти Црвене реке он је стварао будућу регуларну армију државе. Резултат његовог рада се видео на крају 1949 када је Вијетнам већ имао пет пешадијских дивизија са сопственом структуром, обуком и оружјем. У овој години се догодила и победа комуниста у Кини, са којима су Вијетнамци сарађивали низ година. Мао Цедунг је одмах повећао помоћ Вијетнаму. Године 1950. Ђап је организовао свој први велики напад, којим је успоставио контролу над вијетнамско-кинеском границом, чиме је демонстрирао способност да координира акције великих војних јединица. Но, морао је још много да учи. Нови командант француске армије у Индокини, генерал Де Тасини,1951. Године је поразио Вијетнамце неколико пута и на извесно време успоставио пат позицију. Но, команданти који су га наследили нису имали посебне војничке таленте и почетком 1954. године Ђапова војска је била јача неко икада.„Помогли“ су му и француски генерали, погрешном одлуком да сместе велику војску у базу код места Дијен Бијен Фуа, које је било доста удаљено од осталих снага, али и погрешном проценом снаге противника. Генерал Ђап је сјајно искористио ове промашаје Француза, јер је у разумном року пребацио код Дијен Бијен Фуа неколико дивизија са артиљеријом. Опсада Дијен Бијен Фуа трајала је од марта до маја 1954. године и била је најуспешнија војна акција у Ђаповој каријери. У потпуности је надмудрио француског генерала Навара, спречивши велику француску офанзиву у Централном Вијетнаму, да би потом прешао у контранапад, скренувши пажњу Француза од Дијен Бијен Фуа. Имајући премоћ у живој сили и артиљерији, Вијетнамци су непрестано нападали француску базу, лагано освајајући отпорне тачке Француза. Сам Ђап је свој штаб поставио у пећини и брдима која су окруживала француски гарнизон и директно је руководио опсадом. До 17. марта у бази је погинуло 2.500 Француза. Аеродром у долини потпуно је онеспособљен 28. марта 1954, а 30. марта база је остала без веза са спољашњим светом. 7. маја у 17:30 база Дијен Бијен Фу је пала у руке Вијет Мина.

Пораз француске војске код Дијен Бијен Фуа је у француској јавности изазвао шок, тако да је наставак рата за Французе практично био немогућ.

 

ВИЈЕТНАМСКИ РАТ После потписивања Женевског споразума у јулу 1954, Вијетнам је привремено подељен на два дела: комунистички Север и профранцуски Југ. После тога, на власт у јужном Вијетнаму је дошао Нго Дин Дијема, који се држао линије САД. Успео је да сруши Женевски споразум који је предвиђао уједињавање Вијетнама после свеопштих избора 1956. године. Диктаторска владавина Дијема и његова неуспешна унутрашња политика створили су снажну опозицију, која је формирала и свој оружани део, познат као Национални фронт ослобођења Јужног Вијетнама (на западу познат као Вијет Конг). Године 1959. руководство Северног Вијетнама донело је одлуку да подржи партизанске јединице на југу, јер није видело могућност мирног уједињења државе.

Као министар одбране, Ђап је узео учешће у војним операцијама у Јужном Вијетнаму јер је „по стазама Хо Ши Мина“ тајно слао пукове и дивизије Северног Вијетнама да помажу „јужњацима“. После завршетка рата са Французима, Ђап је много урадио на развоју војске Северног Вијетнама. Створио је ратну морнарицу и авијацију и организовао је прве оклопне јединице. Но, Ђап је имао и „опозицију“,свог личног супарника, генерала Нгуена Ши Танема који је предлагао велике, фронталне нападе, а Ђап је био заговорник партизанских акција и исцрпљивања противника.

Године 1965. САД су са финасијске подршке прешли на директну  политичку и војну подршку Јужном Вијетнаму, упутивши регуларну армију на Југ и започевши са бомбардовањем Севера, уз масовну употребу хемијског оружја против становништва, као и против шума и пољопривредних усева. Силом прилика, Северни Вијетнам и Вијет Конг су се придржавали искључиво партизанске тактике, али су већ у новембру 1965. године започели и први велики, фронтални сукоби две армије, пре свега на коти 65 око села Апбаубанг и посебно у долини реке Ја Дранг уз границу са Камбоџом.

Када је генерал Тан умро (1967. године) Ђап је могао да оствари своје идеје о стратешком наступању. Организовао је нападе током јануара и фебруара 1968. који су се завршили поразом и великим губицима Вијет Конга, што се одразило и на морал војске Северног Вијетнама, али и Вијет Конга. Но, ова офанзова Вијет Конга донела је и позитивне последице, јер је уверила Американце да не могу победити. У марту, тадашњи председник САД, Линдон Џонсон је најавио почетак преговора са Северним Вијетнамом о прекиду рата.

„Васкршња офанзива“ која је почела у марту 1972. године била је последња војна акција коју је Ђап планирао. Иако је у нападу била ангажована скоро сва војска Северног Вијетнама, успех је био ограничен, јер је ослобођена само провинцијска престоница Куангчи и неколико другостепених градова, док су губици били велики. После тога, Ђап више није играо велику улогу у планирању војних операција. Победоносну офанзиву у Вијетнамском рату организовао је генерал Ван Тиен Зунга.

 

ПОСЛЕРАТНИ ЖИВОТ После уједињења Северног и Јужног Вијетнама, у јулу 1976, Ђап је именован за заменика премијера, али његово време је пролазило. Формално је био министар одбране у време агресије на Кампучију (којој се противио) и рата са Кином 1979, али је армијом у суштини командовао генерал Зунг. У фебруару 1980. Ђап је предао министарство одбране генералу Зиапу и повукао се из јавности.

Његов пад у политичкој хијерахији Вијетнама, према писању „Енциклопедије Отвореног друштва“, започео је знатно раније. Наиме, почетком 1960-их година односи Вијетнама са СССР-ом и Кином су се погоршали а Ђап, који је заговарао сарадњу са ове две велике земље, проглашен је ревизионистом и послат у До Сон (недалеко од Хјафона), док су многи његови ратни другови, команданти и истомишљеници ухапшени. Ипак, Ђапа су се сетили када је почео рат. Но, 1976. године, после завршетка рата, поново је пао у немилост, јер је био против агресије на Камбоџу. Од марта 1982. почиње његово уклањање са свих важнијих положаја у држави и партији. Остављен је само на позицији председника Савета за научно-технички развој, а 1991. године је смењен и са ове позиције, као и из Централног комитета партије.

[/restrictedarea]