Нимало охрабрујуће

Милорад Вучелић, главни уредник

Не памти се да је неко некоме одао такво јавно признање какво је изрекао бивши амерички председник Бил Клинтон некадашњем председнику Србије и СР Југославије Слободану Милошевићу. Сазнали су и они који нису знали да је Слободан Милошевић, у односу на своје и наше непријатеље, био „интелигентан, препреден и хладан“! Тако је Клинтон, као вођа НАТО армаде, која је на Србију „извела своју прву војну операцију“, стекао утисак да је „Милошевић најхладнији човек кога је упознао“!

Не упоређујући овога пута  данашњу топлину и искрену интимну  срдачност српских политичара, са видљивим последицама, према сваком страном политичару, чиновнику или парламентарцу са хладноћом нашег некадашњег државника, напомињемо да су све ове похвале изречене у Арканзасу, где су обелодањени бројни тајни документи ЦИА о разбијању Југославије. Нисмо из ових докумената сазнали нешто што баш нисмо и пре знали, али је добро што је то сада и са те стране потврђено, доказима и признањима поткрепљено. И оно о наоружавању хрватских и муслиманских паравојних снага,  и оно о ангажовању талибана и муџахедина, и оно о подстицању грађанског рата и тлапњи о Великој Србији и производњи и ширењу познатих антисрпских стереотипа…Америка је, уз то, по Клинтону, помажући Бошњацима, БиХ, искористила и да покаже да није антимуслиманска.

У документима са којих је скинута ознака тајности види се да је на свему томе радила „посебна оперативна група америчких шпијуна“ који су били „веома мотивисани“. Остаје, разумљиво, непознато у којим је износима била исказана та мотивисаност и на чијим је рачунима завршила. Што се шпијуна Американаца тиче не постоји нека посебна заинтересованост. Они раде свој посао. Али  када је Србија у питању, не може бити тако. Данас је јасно да се на том мотивационом платном списку ЦИА налази већина оних који код нас већ деценију и по оптужују Србе за „говор мржње“,  „ратно хушкање“ и разбијање Југославије. И исмевају и понижавају све и свакога због наседања на некакве „теорије завере“ не би ли, заправо, што дуже прикрили делатност страних служби за које раде.

[restrictedarea]

Нимало случајно, а на линији поменутих операција, у Београду се одржава 54. Октобарски салон у оквиру кога ће 5. октобра бити одржана јавна дебата „Живи логор смрти“. Реч је о сарадњи на пројекту „Четири лица Омарске“  који истражује повезаност два концентрациона логора на тлу Југославије, Старог сајмишта из Другог светског рата, у центру Београда, и логора Омарска, у Oпштини Приједор из деведесетих година 20. века. Наравно да је ово дубоко двоструко лажно довођење Срба у везу са нацистичким концлогорима, о чему је тако уверљиво и истинољубиво говорио недавно преминули угледни сарадник „Печата“ Јаша Алмули, обилато и вишемилионски финансирано од стране Ђиласовог Београда, а по свему судећи, и од Министарства културе Србије. Свој допринос оваквом Октобарском салону, поред компаније „Цептер“, дало је и Тужилаштво БиХ, одустајањем од кривичног гоњења 455 осумњичених за злочине над Србима, па и онима почињеним у логору „Силос“ у Тарчину код Сарајева, о чему је „Печат“ документовано писао и објављивао сведочанства и исповести жртава.

Српска јавност је по ко зна који пут пројектовано окупирана борбом четника и партизана и свађама око тога да ли смо имали један или два или ниједан антифашистички покрет. Готово да нема живих партизана и четника и као да нема ни правих историчара, али зато је све више реаговања, полемика међу сумњивим надриисторичарима и тобожњим истраживачима који, не посећујући архиве, долазе до великих „открића“. Што се више бежи од предаје Косова, то се постаје храбрији у Другом светском рату.  Док та самоубилачка расправа траје, разгоревана лицитацијом о броју међусобних жртава,  готово непримећено пролази да је Виши суд у Сомбору донео пресуду о рехабилитацији 113 фолксдојчера из Оџака који су „побијени 23. новембра 1944. године од стране јединица које су ослобађале Војводину“. Опширно о томе пише Јован Пејин у овом броју „Печата“, уочавајући, поред осталог, да је циљ притиска да се рехабилитују стрељани  фолксдојчери то  да се Срби сврстају у исти кош са  фолксдојчерима нацистима и мађарским немзетерима и да се изврши ревизија историје и релативизација свега што се догодило у Бачкој. Прво иде рехабилитација па ће онда доћи враћање имовине наследницима рехабилитованих фашиста, а Србима ће, поред нових дугова, остати да разглабају не о два своја антифашистичка покрета него о томе колико су били фашисти и у Другом светском рату и данас.

Рехабилитацију у Сомбору затражило је „Удружење Оџачана Мосбург“ из Немачке. Има ли у Србији неког удружења грађана које би се нашло позваним да оспори овакву поражавајућу одлуку кад већ нема државних органа да то ураде?

Да је о хомосексуалцима реч, то би без великих проблема функционисало баш као што је  функционисало у Београду крајем прошлог месеца, што се може пронаћи у тексту Небојше Бакареца у овом броју „Печата“. Судећи по оствареном броју манифестација, представници ЕУ заиста немају шта посебно да замере Београђанима. Њихова замерка Александру Вучићу што је забранио Параду срама, може се свести само на то да је тако осујетио нечију намеру да се у српској престоници или неким другим градовима широм Србије пролије крв и неко трагично настрада. Можда би тада на прави начин био заокружен  Прајд  пројекат. За сада то није успело. До следеће прилике!

Наведени примери и „случајеви“ јасно говоре да они који нам раде о глави раде свој посао, али ми не чинимо ништа да обавимо свој део посла и одупремо се.

Бојан Пајтић је истога дана када се суочио са релативно благонаклоним и учтивим Вучићем, а приликом отварања  фабрике, игром случаја опет у Оџацима,  изјавио да је Влада Србије нелегитимна јер доноси одлуке гласовима посланика са листе ДС-а. Та оптужба жутог картела о нелегитимности власти се све чешће понавља и било би крајње време да добије одговор у виду расписивања нових републичких, а не само београдских или покрајинских избора. Томе треба што пре прилагодити и изборно законодавство. Довољно је већ тешко а  биће и све теже извлачити смисао и снагу из постојећег парламентарног галиматијаса и страначке купљевине и крпежа, о коме иначе пишемо у темату „Анатомија српске политике“ у овом броју „Печата“ . Онај ко је политички убедљиво најјачи мора то да докаже на изборима и онда дапонесе пуну државну одговорност. У супротном, неће бити оваквог или онаквог портрета, већ само особе на проблематичном или крајње лошем групном снимку.

Битно је да и данас, упркос свим искушењима, не сметнемо с ума „да је наша судбина у нашим рукама“ и да је „косовска компонента српске политике њена непроменљива константа у свим временима“, како се могло чути на скупу у Центру „Сава“ о којем извештавамо у овом броју „Печата“.

Али, све у свему, како би у свом надахнутом и мудром обраћању рекао митрополит Амфилохије: „Оно што видимо, није много охрабрујуће…“.

[/restrictedarea]