Почетна / Интервју / Никола Маловић /писац/ – Колико кошта мислити на српском

Никола Маловић /писац/ – Колико кошта мислити на српском

Разговарала Мила Милосављевић

Мишљење на српском доживљава владајућа мањина у Црној Гори као подривачко, на граници легалности, и одавно се ради на промјени такве свијести. На граници интелектуалне и професионалне перверзије јесте да се све вријеме потпуно игнорише марљив и вриједан, у суштини поштен, рад награђиваног „обалног“ писца. На сцени је специфичан облик апартхејда

За разлику од протагонисте свог романа ,,Лутајући Бокељ“, који га је афирмисао и позиционирао као писца, Никола Маловић није нимало лутао. Крочио је на књижевну сцену као – српски писац, будући да још увек мисли на српском, језику којим говори и којим пише.

Написао је до сада, осим романа ,,Лутајући Бокељ“, у којем се ,,поред боја и мириса Медитерана чују и бубњеви апокалипсе“, и књигу прича ,,Пругастоплаве сторије“, као и књижевну фото-монографију,,Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом“. Његов најновији роман ,,Једро наде“ биће објављен почетком наредне године. Поред писања, Маловић се озбиљно бави и књижарством. Већ годинама је на челу чувене херцегновске Књижаре ,,Со“ , чији је, како каже, оснивач, ПР и писац.

О првој реченици из вашег романа „Лутајући Бокељ“ (Још увијек мислим на српском) говорило се више него о било којој другој првој романескној реченици. Колико кошта мислити на српском у Црној Гори данас?

Мишљење на српском доживљава владајућа мањина као подривачко, на граници легалности, и одавно се ради на промјени такве свијести. На граници интелектуалне и професионалне перверзије јесте да се све вријеме потпуно игнорише марљив и вриједан, у суштини поштен, рад награђиваног „обалног“ писца. На сцени је специфичан облик апартхејда. Специфичан по томе што снисходи из оног дијела географије који је, без историје суживота са многима другима, цивилизацијски био одувијек инфериоран у односу на европско и свјетско, плаво-бијело искуство Боке Которске. Овим никако на мала врата не уводим заливски сепаратизам – него само као Бокељ од 1694. одговарам на питање: колико кошта мислити на српском.

Залажете ли се, можда, за аутономију Которске? Тако је зовете у роману, Которска – као Хрватска – присвојним придевом, као Француска, Република Српска?

Не. Не потражујем, дакле, никакву политичку нити културну аутономију. Знате зашто? Зато што би се политичка аутономија у овим вазалним временима нужно претворила у феуд, а културну аутономију Бока има и кад је не тражи. Ко се спусти с ма које брдске тачке до Котора, Пераста или Херцег -Новога – од разлике у култури и температури помислиће да није иста земља из које је сишао. И није. Јер је Црна Гора предуго хаотична, предивља за искуствени бококоторски осјећај. У критици преовлађује цивилизацијски над политичким вапајем. Та насљедница четири наглашено руралне па уједињене нахије – промислио сам па казао – гаји колонијалну свијест, што је апсурдно  када знамо о коме говоримо, а говоримо о Црној Гори, ентитету без хвале вриједног спомена историје економије. У Боки се, а не у Црној Гори, догодио и први брод и први пароброд, и прва школа, и прва поморска школа, и прва апотека, и болница, и прва Зетска епископија Св. Саве, и прва редовна саобраћајна линија, и прва поштанска марка, и први ваздухоплов, и први документарни филм, и први воз… заправо, све што се догодило у ЦГ догодило се у Боки, укључујући и први филм Бреда Пита, ако желимо да, for fun, мало одемо у ружичасте воде. О чему говорим све вријеме? О томе да Црна Гора, рецимо, ове године слави 100 година ваздухопловства – тренутак када је један нецрногорац (!) слетио на цетињску Обилића пољану, а не слави спомен на три нецрногорска пилота која су слетјела у Боку пола године раније, или  тренутак када је, прије 224 године (!!!) Пераштанин Криле Мразовић летио балоном! Све што се каже овим примјером важи и за, пазимо: први брод, пароброд, школу, апотеку, болницу, поштанску марку… Црна Гора слави тренутак када се све то догодило унутар историјске четири нахије, занемарујући све вријеме Боку!? Да ли је такво понашање одраз колонијалне свијести? Такво понашање јесте одраз колонијалне свијести, и то је недопустиво.

Како подносите чињеницу да је (бесповратно?) покидано фино ткиво које је чврсто спајало све нас „с мора и Дунава“?

Сигурно никад нећу признати да је бесповратно, али мени као писцу није могло да се догоди ништа фаталније од распада државне заједнице. Ако ни због чега, а оно због нетом успостављене језичке границе. Заиста, није нам се могло догодити ништа фаталније. Толики вјекови искрене жеље да живимо заједно, проћердани. Пројекат, по коме се распад одиграо, неки ванземаљац не би могао да схвати. Јер 10 пута мања чланица унутар СЦГ, имала је једнака права као и 10 пута већа чланица? У чему је онда био проблем мање чланице? Али, нисмо више наивни. Знамо да постојању 2 кг тешке „Бијеле књиге“, састављене од доказа о покрадености ЦГ референдума 2006, није било суђено да се разматра као доказ. Наше су сада обје „земље“ надгледане, дириговане демократије. Србија је губитник космичких размјера, и сви Срби, којекуда. Постоји реченица у „Једру наде“, мом новом роману, који се, ако не буде репризе Великог рата, појављује с „Лагуниним“ логом почетком 2014: „Количина проблема превазилази моћ сваке власти да их ријеши“. То је готова формула. Сви смо гледали исти цртани филм, и сви знамо шта бива послије скакања преко ивице стијене.

[restrictedarea]

Шта мислите, има ли краја растакању и даљем цепању српског геополитичког, језичког, културног и духовног простора?

Кренимо, ако допуштате, изокола… Наиме, док сам био активни професор, сваког дана сам се питао има ли смисла предавати тројици ђака и осталој доконој множини тек физички присутних полазника которске Поморске академије? Као активни књижар, питам се пак да ли вриједи баштинити традицију 115 година старог заливског књижарства (since 1898, вриједи ли казивати – не само првог у региону, што није спорно, него и у Црној Гори, што никад неће бити прослављано) ако у херцегновску градску Књижару „Со“ дневно уђу три крштена библиофила? Има ли краја растакању нас самих у нама самима? Помало сам сит увида у евидентне и свима видљиве димензије растакања нашег геополитичког, језичког, културног и духовног простора. До јуче се пословицом казивало како „риба смрди од главе“. У дигиталном добу сви виде да се глава распала. Главе нема, а ако нам се пак и чини да говори, то се језик Прокураторов помијера wireless. Ја сам за уређени поредак ствари, за поштовање моралне вертикале која би потом вукла конце до задњег економског или културног дјелића наше земље уређене. Прихватам, као човјек с 300-годишњим бокељским искуством, чињеницу да земља може бити окупирана. И то на разне, историјски, видимо, врло инвентивне начине. Не прихватам начело да је све дозвољено. Рецимо: терор лингвистичких алфабета, политичарјугенда, над српским језиком. Дозвољено је заправо само оно што бесповратно и дугорочно уништава човјека. Све остало је строго забрањено.

Живимо у 200. години од Његошевог рођења. Јесмо ли се обрукали, будући да је година већ на измаку а да јубилеј није обележен онако како доликује великану?

Не можемо да се оперемо, колико смо се обрукали.  Ни водом дунавском, ни морском. Уз ограду да је, у теорији, још остало времена за поправни. Црна Гора се обрукала што је заиста многократ прославила Његошеву годишњицу – разједињена, због чега се Петар II окреће у саркофагу на Ловћену. А Србија се обрукала зато што је понизно послушала бефел из Брисела, којим јој се сугерише да не љути браћу Црногорце, те да њима препусти киту прослава. Да „његошују“ колико хоће.

Откуд у Херцег-Новом споменик захвалности Србији?

Претпостављам да једино писац може да буде упитан у вези с нечим што постоји само у књижевности, као паралелном облику стварности. Елем, споменик захвалности Србији подигнут је у роману „Лутајући Бокељ“ и подизан је још неколико пута потом, у „Политици“ и „Недељнику“, као морална нужност и подсјећање на то колика је обавеза Боке Которске да заиста, и материјално, подигне такав споменик, симбол захвалности за све што је Србија годинама и годинама чинила за обнову приморја након катастрофалног земљотреса  1979. Аутор пројекта симболички напуклог споменичког монолита је Марија Штембергер.

Недавно се појавило седмо издање вашег романа „Лутајући Бокељ“ (Лагуна). То је, са шест награда, највише награђиван српски ,,обални“ роман икад. Иако то није роман за читање под сунцобраном лети на плажи, сваке се године дешава да бројни читаоци, привучени магијом описа Боке, дођу да открију важан део наше (књижевне) географије. Роман још није доживео потпуно критичко читање. Како то?

Чињеница је да је Бока Которска једино мјесто на свијету гдје Срби још увијек живе уз море. Мора је генерално мало и у свјетској књижевности. Зато су читаоци толико жедни мора. Сваког љета, без изузетка, упознајем особе које ми тврде да су „Лутајућег Бокеља“ прочитали 3 и више пута. Гледам их у очи и питам у чуду да ли они то озбиљно? Па, само сам „Горски вијенац“ и „На Дрини ћуприју“ прочитао више од три пута. Тиме што ми неко каже да ме чита вишекрат, даје ми највећи комплимент који писац може да добије. Да га читају више пута, кажу, јер се први пут све одиграло пребрзо, као у добром савременом филму. Више кичми, а меса колико треба. Иако има 370 страна, „Лутајући Бокељ“ остаје и даље преобиман систем. Знате шта је још интересантно: роман је у међувремену остао једнако актуелан као и оног дана кад се појавио.

Савремена књижевност све мање учи, јер кокетира са забавом. Питање које први пут постављамо неком српском писцу гласи: да ли се ви усуђујете да подучавате?

Писци се плаше да „соле памет“, при чему сам себи дао један од  најтежих задатака у књижевности. Да подучавам. Што је мени до тога да се играм ватром? Изгледа да сам обавезу наслиједио од свог професорског заната. Професор подучава, и то што чини је легално и легитимно. Трудим се да не пишем о споредностима…

Управо то: као код ретко ког млађег домаћег писца, код вас увек имамо мега-теме! Диктатуру демократије, зависност о технологији и дрогама, трговину људима, пропаст школства, рат, нет-критицизам, има код вас Бога, љубави, смрти. Зашто толики концентрат?

Не може се с мало ораха филовати књижевна торта. Или лижеш прсте, или не лижеш. Има писаца који се упорно не читају, а стално су у медијима поводом нове књиге. Познати су зато што су познати. И може им се, јер користе предности урбане географије. Ја сам одабрао да живим у заливском граду, far far away, у једној херцегновској књижари. Oтуд концентрат: не можете свијету слати поздрав с мора тако што ћете из даљине махати руком. Романом морате. Мегатемама морате. Да њих није, не би ни „Лутајући Бокељ“ преживио све ове године, нити би се „Пругастоплаве сторије“ нашле у најужем избору за Андрићеву награду, која се прије двије године, први пут откако постоји, није додијелила јер се жири посвађао око „Пругастоплавих сторија“. Ах, каква краткоумност, да се збирци прича која врви од антологијских наслова, по мишљењу критике, не додијели награда која би пошла у један, такође Андрићев град. Каква је то поетичка порука српске књижевности могла да буде? Свеједно, у праву су зато они који кажу да је за писца каткада боље да не добије награду. Има за чим да трчи и даље. Стога из 2014. ничем с фантастичним прозним материјалом, „Једром наде“.

„Једро наде“ обећава, насловом, да ћемо бити уроњени у наше време?

Биће ту и нешто маритимне, плаво-бијеле историје. Мото романа је мисао пок. Милоша Милошевића, доживотног адмирала 12 вјекова старе, данас би се рекло НВО, Бокељске морнарице, since 809: Наша перспектива је у нашој ретроспективи. Роман говори о феномену најпознатијег модног дезена на свијету. Обиман је то систем на око 300 страна, који објашњава логику барока, подразумева Јевреје и откриће Америке, а отима се тумачењу. Морнарска мајица јесте најпознатији модни дезен, натопљена је сексуалном и авантуристичком симболиком, али је уједно и војна униформа. Како се та јединица стила, елементарни комад гардеробе родио на Медитерану? Чиме опстаје кроз вјекове? Капетански је Пераст, у коме се дешава 80% радње, потпуно надгледан еволуираним Гуглом, и политички је одвојен од сусједног Котора. Има председника који тврди да 1492. г. ни на једном од три брода с Колумбом није пловио католички свештеник, али јесте  тумач за хебрејски. Но то је тек дјелић ове занимљиве пругастоплаве слагалице за књижевне сладокусце. Кључне ријечи за уживање у читању 5 година дугог романа биће: морнарска мајица, Пераст, брод, Гугл, Медитеран, Св. Никола. „Једро наде“ је обиман систем који објашњава логику барока, подразумева Јевреје и откриће Америке, а отима се тумачењу.

Кажете да писац није писац ако није ангажован, уколико није у стању да протресе читаоца. Немате ли за циљ заправо пренуће анестезираних, утопљених у бездно глобализма, помирених с неоробовласништвом?

Руку на срце, има Писаца и с великим п који нису ангажовани. Није у књижевности битно о чему је, него како је. Битно је да текст ради, да читалац каже – јесте, тако је; да, ја то познајем; истина, и мене боли; а у курац!, идемо на барикаде… Питате ме за циљ с мојим потписом послагане изложбе ријечи? Јесте буђење из анестезије и отпор према новом робовласништву. Да читалаца има колико и гледалаца, демократија би имала друкчије лице. Неко плански гаси инервацију у глобалном здравству, школству, судству, и лако проналази политичке извођаче радова на терену да копи-пастира алгоритам којим се уништавају националне државе. А национална држава јесте једина хвале вриједна творевина уколико је осовљена на стубове од истински образованих, предузетничких патриота, што би била готова формула. Ако држава није национална, ако нема ту врсту идентитета, тада је она једно предузеће коме нико не гарантује да ће опстати. И шта онда да раде грађани кад им „земља“ политички банкротира, што се рецимо догодило тзв. уласком Хрватске у ЕУ? Плански се, осим тога, ради на свеопштој таблоидизацији друштава, којом се хоће да поред очију будемо слијепи у однису на правац куда броди глобални брод, заглушени и заслијепљени морем генерисаних споредности, ријалитија и неријалитија.

Како у вашим очима изгледа глобална књижевна хиперпродукција, као и она у домаћим или овдашњим оквирима?

Књижевност је најјефтинија worldwide умјетност, с једне, а са друге стране, као у доба декадентног Рима, свак је узео да пише – што не бих одбацио, као занимљив историјски паралелизам. Од појаве штампе долазимо до укоричене књиге лакше него икад, што користе многи дилетанти. На домаћем простору, гдје само 1% писаца од свог писања може да купи векну хлеба сваког дана, цеховски уљези број један су махом ауторке из групе тзв. водитељске књижевности. Познате, јер су познате. Треш литературу писац не чита, а књижар је препознаје по томе колико ће брзо да застари. У глобалним оквирима, поплава стално нових наслова утицала је на жанр брзо-лако, с модификацијама, ако је за жене, или ако је генерисан пак за мушкарце.

Куда заправо иде књига? Усуђујете ли се да и као писац и као књижар, па и као читалац, назрете пут књиге у скорој будућности? Хоће ли књига, у свом досадашњем обличју преживети, победити своју електронску супарницу?

Књига ће преживјети своју електронску супарницу. Питање је само у какву ће се форму трансформисати данашње издавачке куће. Да ли треба да замислимо Лагуну или Вулкан које купује Amazon.com? Промјене пред нама изазов су и за писце. Какве ћемо уговоре да добијамо? У сваком случају, класична књига, која се може опипати и омирисати, дефинитивно никад, никад неће одумријети. Родоначелник свјетске интернет књижевности, српски писац чији најславнији роман од 10 људи, 9 купаца никад не прочита до краја иако су дали паре, Милорад Павић – био је усхићен открићем нелинеарног писма. Потом и свим, хајде да кажемо, штосовима, изниклим из барокног начина професионалног искуства. Годинама је Павић жонглирао, рециклирајући генијално себе – изворно барокном струјом властитог открића. Роман „Једро наде“ потврђује логику барока, по којој он остаје актуелан у свим временима, јер слави пренаглашеност свих пренаглашености. Павић је у српској култури презрен из два разлога, што заједно са њим није сахрањена 30 година млађа Јасмина Михајловић, и што је открио барок на начин да се може рабити и изнова откривати у е-форми. А гдје је у српској књижевности барок? Па, у Боки је.

Опет Бока Которска. Како се са те поште може говорити о Србији као о губитнику митских размера?

Ако је у књижевности потребно имати помак, потребно је и у Србији. И свим Србима унутар Србије, и ван ње. Плачем што је једна од мојих земаља постала синоним за суноврат космичких размјера. Србију данас ваља замислити силовану систематски, па шутирану, после свега, по слабинама, глави и репродуктивним органима, умјесто да се над њоме коначно закопча шлиц. Свједоци смо да живимо унутар сазнања по коме се Србија примирила, не користи своје право да тужи силоватеље, па је онда с разлогом ваља замислити као митску краву, или козу, коју није помузао само онај ко то није пожелио.

А нада? Има ли је?

Покушали смо, као људи, и са Лигом народа, и са Уједињеним нацијама. Узалуд. Удружене демократије оркестрирано стежу уже уједињења. Пред нашим се очима, у директним ТВ-преносима, праве кулисе за формирање свијета као wireless концлогора. Нек нам је свима Бог у помоћи.

Назире ли се крај том суноврату или пак језиком књижевности -има ли нам скорог расплета на помолу?

Вертикално нема. Тамо је само будућност. Тиме сам и поентирао у жанровски атипичној књизи енциклопедијског формата „Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом“.

 

Како изгледа ваш дан, будући да се бавите озбиљним и захтевним пословима какви су писање и књижарство?Да ли је тешко ускладити ова два занимања?

Осјећам да су у праву они који су израчунали да, усљед свеопштег убрзања, ми живимо у дану који траје 18 сати, не 24, као некад. Пишем до касно, и спавам 9 сати. У преосталих 9 сати стижем да посвршавам све, тако да никоме на крају дана не останем дужан паре, што је пасји темпо. Ручам с породицом. Поподне имам обавезну гвардију у херцегновској Књижари „Со“, након чега слиједи породични резиме и 3-4 сата ноћног писања.

Печати књижаре „Со“

Херцегновска књижара „Со“ једина је у региону која има награђиваног писца за оснивача и ПР-а!

Баштиник је најстаријег регионалног књижарства (родоначелник Јово Секуловић, 1898, 3 године прије књижаре Геце Кона). Јединствену књижарску спомен-плочу открила је 2011. Марина Јовићевић, генерални конзул Републике Србије у ХН. Управо је огроман културни потенцијал ћириличног спомен-печата (115 година ХН књижарства) који се цијеле ове године утискује на сваку разгледницу, на сваку купљену књигу.

Не само да се на свакој књизи, по жељи купца, утискује спомен-печат у славу чак 115 година херцегновског књижарства (!), него је однедавно у употреби вјероватно најестетичнији промотивни печат ма које класичне књижаре – икад.

Никола Маловић промовисао је недавно печат габаритног пречника, с пет равни, у четири кружнице. У централној се налази отисак Магелановог брода „Викторија“, првог једрењака који је опловио свијет 1522.

Књижара „Со“ новим промотивним печатом није показала ништа што се већ није знало о културном бренду Херцег-Новог. Ипак, новим промотивним симболом додатно се печатира давно утврђени курс: да се акценат у књижари „Со“ ставља на праву, лијепу књижевност, и на морске, поморске и бококоторске теме.

Против књижевности оних који су познати зато што су познати

Хиперпродукција у књижевности могла би да се каналише тако што би се узимало и вријеме уложено у дјело. Никола Маловић пише сатима, сваког дана, сваке седмице у мјесецу, годинама. Све је више писаца који немају стрпљења да брусе дуго, јер желе да постоје често, поводом појаве „новог романа“. А у мало времена не може, јер напросто не може, да настане добар роман. Феномен тзв. водитељске књижевности казује нам да је неко име познато зато што је познато.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *