Почетна / Друштво / Неподношљива лакоћа жртвовања

Неподношљива лакоћа жртвовања

Поводом дебате о логорима под окриљем Oктобарског салона

Пише Невенка Стојчевић 

На нивоу високих академских расправа и уметничких пројеката сада се одвија жртвовање убијених, што упозорава да присуствујемо тотализујућем и дехуманизујућем дискурсу, чије ће тешке последице осећати будуће генерације

Истражујући злочине из последњег рата у логорима у Хрватској и БиХ, Београдска иницијатива Удружење логораша од 1991, чији је члан била и Бранка Јовановић, тада новинар РТС-а и активиста бројних домаћих и иностраних мировних покрета, врло је озбиљно сарађивала са Тужилаштвом Хашког трибунала на случају Челебићи. Представници УН су оценили да је то најпрофесионалније припремљен случај у Трибуналу. У кореспонденцији и наступима Удружења никада није било речи да су током ратова 90-их на територији бивше Југославије постојали концентрациони логори. Међутим, у оквиру овогодишњег Октобарског салона у Београду, организована је дебата која је логор Омарска веома софистицирано изједначила са нацистичким логором Старо сајмиште из Другог светског рата на територији НДХ. Организатори су на скупу прећутали своје програмске текстове у којима говоре о Омарској као о концентрационом логору.

ПОЛИТИЧКА СТРАТЕГИЈА Из разговора са Бранком Јовановић, тим поводом, може се закључити да постоји континуирани покушај умањивања и омаловажавања српских жртава у циљу не само ревизије историје већ и постизања политичких циљева који не подржавају напоре ка успостављању коначног мира.

„Удружење логораша је констатовало постојање различитих облика заточења, званичних и приватних затвора, сабирних центара где се становништво склањало од ратних дејстава, па и логора попут Лоре у Сплиту, Дретеља код Чапљине, Челебића код Коњица, Кератерма и Омарске код Приједора, логора у Високом, силоса за жито Тарчин код Сарајева, касарне „Виктор Бубањ“ у Сарајеву, затвора у Фочи, и на стотине других места у којима су били заточени, злостављани, силовани и убијани припадници других али и српског народа. И данас тврдим да су два логора могла мирне душе да понесу епитет концентрационих – Лора у Сплиту и Дретељ код Чапљине. У нашој и светској јавности мало се зна о бестијалности ХОС-ових усташких постројби којој су у њима били изложени Срби, иако је извештај о злочинима у Лори веома брзо достављен чак и УН“, каже Јовановићева за „Печат“.

Она подсећа да су још 1995. године о злочинима у та два логора пред истражитељима Хашког трибунала сведочили заточеници.

„Главни тужилац Ричард Голдстон је тада на руке примио документацију о 25 великих логора за Србе, његови истражитељи саслушали су у Хагу групу сведока која је страдала у њима. Серж Брамерц, данашњи главни тужилац, недавно је примио делегацију Савеза логораша Републике Српске, али није дао никакав одговор на питања о судбини оптужница за тај и многе друге логоре. Сваког човека који верује у постојање интегритета међународно-правног поретка мора да разочара недостатак макар и трага његовог личног и објективног осећања одговорности за жртве о којима су истражитељима Тужилаштва логораши дали изјаве. Брамерц би требало да се замисли над својом институцијом, њеним историјатом и етичко-правним кодексом, а поготово својом улогом у одређивању рецепције и историјских токова, посебно после сазнања да је Тужилаштво прикрило пријаве српских сведока. Ћутање Сержа Брамерца је најочигледнији гест ниподаштавања не само правде и жртава већ и њиховог поновног жртвовања, чиме драстично умањује шансе успостављања мира.“

Јовановићева је рекла да жртвовање Срба никако није случајно и да су многи поступци Хашког трибунала, бројних организација за људска права и медија показали да се овде ради о потпуно јасној политичкој стратегији у функцији одржавања клишеа узрока и тока наших ратова, којима се оправдавају све стране интервенције урушавања Југославије као наводног великосрпског пројекта.

[restrictedarea]

НОВИ КРУГ ПРОПАГАНДНОГ ПАКЛА „Зато, када се у текстовима аутора пројекта (који се под видом политички ангажоване уметности уводи у оквире Октобарског салона 2013.) пропагира и сарадња са Хашким трибуналом као местом истине, схватам да се негде опет захуктава нови пропагандни круг пакла, овај пут уздигнут на ниво високих академских расправа и међународно етаблираних и финансираних уметничких пројеката. То значи да присуствујемо тотализујућем и дехуманизујућем дискурсу чије ће језиве последице следећих деценија осећати надасве младе генерације“, рекла је саговорница „Печата“, додајући да је шема етничких прогона, затварања и злостављања била потпуно иста у свим логорима – српским, хрватским и муслиманским.

Бранка Јовановић је изразила бојазан да је прећуткивање логора у којима су страдали Срби, само зато што су били Срби, у функцији стварања крајње нехумане неравнотеже на мапи насиља и патње.

„Ову неравнотежу сматрам круцијалном манипулацијом оних који су итекако имали удела у производњи нашег конфликта и који желе да прикрију све трагове свог геополитичког и геостратешког империјалног лудила. По мени је негирање злочина над жртвама њихово ново дехуманизовање и жртвовање. То чинимо и ми, негирајући жртве других народа. Међутим, начин на који се пуних 20 година негирају злочини над Србима је раван мегазлочину. Као илустрацију навешћу један рани пример дехуманизације патње жртава српске националности. Лондонски Institute for War and Рeace Reporting, који се бави ратним и мировним извештавањем, коментарисао је сведочење једног младог Србина у Хагу. Тај човек био је принуђен на орални секс са рођеним братом пред свим заточеницима логора. Аутор текста, међутим, тврди да је он лажно сведочио са намером да релативизује исти такав злочин српских мучитеља над једним муслиманом у Омарској. Он иде и корак даље па каже да је овај сведок припреман како би се злочини у Челебићима и Омарској изједначили и тако злочин у Омарској изгубио своју ексклузивну суровост. Изостало је елементарно поштовање жртве, а о емпатији да и не говоримо. Наравно, овај институт никада није одговорио на нашу исправку“, наводи Бранка Јовановић.

Наша саговорница сматра да је злоупотреба злочина над Србима и скривање податка да је први формирани логор у БиХ, заправо, био ХОС-ов логор Дретељ код Чапљине за грађане српске националности.

„Дретељ је регистрован као логор у коме су Хрвати 1993. држали муслимане. Међутим, у овај логор су први српски заточеници доведени већ априла 1992. године. Међу њима је била и тешко злостављана др Олга Драшко. Ово наводим због чињенице да хронологије догађаја и те како утичу на ток укупних дешавања у рату и да се хронологијама јако манипулише и у Хагу простом сегментацијом догађаја. Тако се понашање српске стране у рату не посматра у континуитету развоја догађаја на терену, већ се на све примењује политички потребна теза да су злочини последица расистичке и геноцидне великосрпске политике.

Јовановић наводи да је Дретељ један од најстрашнијих логора који се по форми злочина могао уврстити у концентрационе, јер је жеља његовог усташког команданта Блажа Краљевића и била да то буде хитлеровски организован логор.

„ Холандски новинар који је посетио Дретељ, пренео је изјаву генерала Краљевића да је овај логор хотел у коме су удобно смештени Срби. Наравно, холандски новинар се није потрудио да провери овај исказ. Непрофесионалним (не)истраживањем околности под којима су држани Срби овај новинар је омогућио да се у свет пробије такође непрофесионално монтирани снимак новинарке Пени Маршал из британске телевизије Ај-Ти-Ен сабирног центра Трнопоље код Приједора. Уз подршку једне њујоршке ПР агенције, слика младог муслимана иза наводних жица концентрационог логора постала је кључни доказ о Омарској као нацистичком српском концентрационом логору. И након открића да је Пени Маршал направила монтажу, да је ту монтажу добро искористила њујоршка ПР агенција за пласирање једне од највећих медијских лажи о концентрационим логорима Срба, ова новинарка је и даље веома цењена. Зато је њена кућа успела да финансијски руинира и затвори лист „Living Marxism“ који је обелоданио њену манипулацију“, каже Јовановићева.

ГАТМАН И ЦИГЕЉ Случај логора Омарска међународна јавност је пратила преко извештаја америчког новинара Роја Гатмана, једног од носилаца Пулицерове награде за извештавање о српским злочинима.

„ Рој Гатман, чије везе са одређеним америчким и немачким службама нико није хтео да истражује, наступао је у бројним емисијама и панелима са Јадранком Цигељ, заточеном и силованом у логору Омарска. Силовање жена у овом логору нико не спори, али основно питање је како је Јадранка Цигељ сведочила о том страшном догађају у друштву Роја Гатмана који је у телевизијским емисијама и на панелима са њом изјављивао да су логори за Србе пропагандна измишљотина српске војске која тиме хоће да прикрије своје логоре. Група угледних страних новинара открила је да је Јадранка Цигељ, иначе потпредседница ХДЗ-а, била важан члан тима Хрватског информативног центра у Загребу који је стране новинаре снабдевао информацијама о рату, да је тај центар био у сталној вези са усташким емигрантским круговима, да је њене наступе, између осталих релевантних организација за заштиту људских права, подржавало и Међународно друштво за људска права као наследник групе која је радила за нацисте и хрватске усташе током Другог светског рата. Директор центра је био Анте Бељо, оснивач огранака ХДЗ-а у Америци и Канади, најближи сараданик усташког генерала Гојка Шушака. Њена противречна сведочења и представљања под различитим именима ипак је нису дисквалификовала у круговима који су формирали јавно мњење. Она је добила бројне међународне награде, али, колико знам, ипак није сведочила пред Хашким трибуналом јер није добила статус веродостојног сведока. Зато је у Хагу, први пут након Токијског процеса и пресуда јапанским генералима за силовање кинеских жена, донета пресуда у случају силовања Гроздане Ћећез у логору Челебићи код Коњица. Иако је понела ту тужну титулу прве жене за чије силовање је Хашки трибунал донео пресуду за злочин силовања жена, Гроздана Ћећез никада није поменута од стране организација које су страдање Јадранке Цигељ представљале светској јавности као случај српског нацизма. Да ли зато што је била једна од 130 силованих Српкиња на територији општине Коњиц које никада нису биле у фокусу извештавања или елементарне људске бриге. Да, зато и само зато што је била Српкиња! Јер да се на њих применио исти принцип статистичке екстраполације који је примењиван у случају силованих жена хрватске и бошњачке националсности дошли бисмо до бројке од 14.000 силованих жена у Коњицу што, наравно, није истина“, тврди наша саговорница.

Јовановићева каже да је разлика између Омарске и Челебића и у томе што се у Хагу, када су у раној фази рада Трибунала реконструисани целовити догађаји, за логор Челебићи уопште није утврђивала шема одговорности више командне структуре.

„У Хагу је сведочио војни врх армије БиХ и потврдио да су најмање четири главна министарства, па и сам председник Алија Изетбеговић, знали за постојање логора Челебићи и злочине у њему, али да нису предузели ниједан корак да се они спрече. Хашки трибунал је у случају логора Челебићи оптужио само четири лица, непосредне локалне извршиоце злочина. Било је потпуно очигледно да сведочења генерала Армије БиХ о упућености највиших органа у Сарајеву у догађаје у логору Челебићи нису искоришћена за подизање оптужница на одговарајући ниво командне структуре. Главном тужиоцу Луизи Арбур изнела сам своју сумњу да ће Зејнел Делалић као кључна веза са тим структурама, управо због аболирања од кривице врха, бити ослобођен и да ће бити осуђена само три лица. Она ме је у два разговора убеђивала да засигурно неће бити тако, јер ће Тужилаштво проширити на брзину урађену оптужницу и обухватити одговорне на вишим нивоима власти. Наравно, Зејнел Делалић је ослобођен, осуђено је њих троје и то на смешне казне“, подсећа Јовановићева.

ГЛОБАЛНА РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ Током суђења, како је рекла, извршена је једна посебна манипулација логором Челебићи од стране Хашког трибунала.

„ За разлику од логора Омарска који је стављен у широки контекст етничког чишћења, прогона и убистава муслиманског становништва у општини Приједор, логор Челебићи је извучен из контекста читавог система прогона српског становништва из Херцеговине, посебно Мостара што би било право поређење са Приједором. Али, и када су свели логор Челебићи на Коњиц, он је третиран изоловано од прогона и убистава скоро читавог становништва саме ове општине. Тако је на крају испало да је тај логор чаробним штапићем направио и њиме командовао Хрват Здравко Муцић Паво, да је само 19-годишњи Есад Ланџо – зенга, патолошки мучио заробљене, а искључиво силник Хазим Делић силовао заточене жене. Читава офанзива у општини Коњиц из које је, уз бројна убиства цивила и уништавање читавих села, протерано укупно цивилно становништво српске националности није била предмет суђења у Хагу. Тако је тужилац приликом припрема сведочења сведоцима бранио да говоре о убиствима своје родбине изван логора. А када би се неко од српских сведока током самог сведочења пред Судским већем усудио да ипак сведочи и о убиствима и етничком чишћењу изван логора, био је прекидан чувеном реченицом То није предмет овога суђења! Упркос тој забрани, сведоци су ту и тамо успевали да укажу на шири контекст догађаја у Коњицу где је усташки ХОС у сарадњи са муслиманским јединицама извршио најстрашније злочине над цивилима по истој матрици коју је применио приликом чишћења Западне Херцеговине, са свим арсеналом убистава, застрашивања и протеривања Срба који је у случају Омарске и данас предмет хашких оптужница до највишег руководства.

Јовановићева, такође, подсећа да, док је Пени Маршал правила чувени снимак из логора Омарска исецајући из филмског материјала сцене које доказују да су људи били на слободном простору у Трнопољу, а не у жицама концентрационог логора како је она монтажом сугерисала светској јавности, једино је арапска ТВ снимила логор Челебићи. Али, она је заточене Србе представила као муслимане које муче Срби.

„Дакле, иако су контексти настајања логора и типови злочина били идентични, Омарска има све „предности“ у односу на све друге логоре у којима су били заточени Срби и који су били подједнако сурови као Омарска. Једна је глобална ревизија историје 20. века која у случају Омарске прикрива злочине немачких и усташких снага на Козари и у Поткозарју и њихову везу са Јасеновцем. Отуда стални притисак управо из Немачке и усташких кругова да се Омарска меморизује као место српског нацизма. Зато је на страни Омарске и етикетирање као фашиста, српских нациста или екстремних националиста свих оних који покушавају да у истраживање злочина уведу елементарне факте. Такође су у међународној јавности остали забележени монтирани снимци Пени Маршал, затим, Хашки трибунал и дан-данас има Омарску на оптужницама високих званичника српске стране. Њена „предност“ је и што се крајње необавештени проминентни уметници у Србији баве овим логором на међународном Октобарском салону, ућуткујући потомке српских жртава на најгрубљи начин.

„Случајне“ синхронизације

„Поступци аутора пројекта на Старом сајмишту потпуно су открили смер њихових напора који, уосталом, почивају и на њиховом експлицитном опредељењу да у уметности политика претходи естетици и етици. Због тога је, ваљда, Наташа Кандић, дозволила себи да Дукића, потомка жртава Старог сајмишта, назове „ђубретом“ (забележиле камере, прим.аут.). Колико овај пројекат није случајно увршћен у Окотобарски салон и колико је синхронизован са другим акцијама, говори и цитат са екстремно десничарског веб портала ХРВАТИ који је скоро истоветан са образложењем подухвата чланова групе, у коме посетилац Т. Краљ пита хрватску политику – зашто логор Омарска, представљен у извештају немачког АРД-а, нема никаквог обележја у геноцидној Републици Српској и шта се мисли предузети „гледе овог цивилизацијско-моралног скандала“. Краљ даље наводи да су ту „биле хрватске жртве српског фашистичког нацизма“, и подсећа да је „Србија нешто слично направила са логором за Жидове из Другог светског рата на Старом сајмишту, који такође није обележен“.

Пројектована матрица жртва – џелат

„ Од енглеског института који је имао право да извештава са суђења у Хагу захтевала сам да исправи своје тумачење случаја у коме је млади човек морао да силује свог рођеног брата, а што је могло да потврди више стотина сведока. Очекивала сам исправку коју они никада нису објавили. То је само једна од перфидних манипулација којом је неко, ко ни на који начин не учествује у истражним радњама нити их правно процењује, дао себи за право да пресуђује да ли једна жртва под заклетвом говори истину. Није у питању ароганција аутора, већ јасна политичка намера његове институције да се у дискурс о рату и жртвама рата унесе управо неравнотежа и тако учврсти пројектована матрица жртва – џелат која оправдава далекосежне политичке циљеве читавог западног хладноратовског и империјалног естаблишмента који је разорио Југославију као социјалистичку творевину.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Мени је њихова понашање јасно. Они су психопате и болесници. Муче и убијају, без трунке милосрђа чак и за старе и слабе, али зато набеђују жртву да је сама крива за своју нерећу. Слично се понаша алкохоличар, када премлати своју жену а онда се прави да је воли највише на свету и тера је таквим понашањем да се осећа кривом, нарочито ако иста није запослена и нема где. Као што Србија нема привреду ни приходе па трпи шамаре и ударце у нади да ће мучитељ да се умори и одустане, али неће, драги моји неће док не дигнеш главу и јасно и гласно изговориш доста. Немамо ми сигурну кућу за бег, мада многи мисле да имају ако побегну преко гране.Јесте ли чули за карму. Карма је дуг који те прати када се огрешиш о некога чије те сузе стижу. Србијо, знаш ли да на Косову и Светиње плачу? Како ће наша нерођена деца да понесу толики Крст?




    0



    0
  2. Davno je rekao pesnik Handke:“Zna svet istinu“.Zapadni lešinari su odlučili,da,najnevinija,najčovečnija zemlja bude krivac.Imamo tu nesreću,da je mnogo,unutrašnjeg neprijatelja,koji,bez skrupula,blate zemlju i narod,iz koga potiču.Sva je težina u ćutnji,oni,koji bi trebalo da kažu,ćute.Pročitala sam,iz prožlog broja Pečata,tekst,Oktobarski salon,zna se,šta je nekad bio.Zapanjila me,drskost jedne učesnice,da otme mikrofon čoveku koji je govorio istinu.Koji su to skotovi,zajedno sa Kandićkom,koji čine zlo Srbiji.To zlo se stihijski širi,niko da mu stane na put.A,Serž Bramerc,što se ne osvrćr na istinu,pa to mu je,zadatak.Rođeni u laži,u laži žive,sve im na sili laži počiva.Oni,koji bi nas štitili,bežimo od njih,narod,poput bludnice,ćuti i ide svojim putem,nadajući se da će,u bezočnoj Evropi naći svoju sreću,a za nas tamo sreće nema.Bićemo kolonijalni robovi.Reče neki dan,visoko obrazovani Jejlovac,dogovorio je ,neke američke firme,jer u Srbiji i Rumuniji,najjeftinija je radna snaga.To,nikom nije zasmetalo.Dali se čovekov živit sastoji samo iz ropskog rada,koji neće imati vremena ni da čestito vidi svoje dete.Deca će nam biti otuđena,glupa ne obrazovana,lišena ljubavi kao zapadnjaci.Kakve li su to firme,nešto poput Sartida,ali, nema više topova i oružja za pretapanje.Pade mi na pamet Šantićeva pesma Veče na školju;“Kleče kosturi suri,pred likom Boga svog,i,ištu,no tamo samo ćuti raspeti Bog“.A,ipak je istina,da smo sami skrivili,svoju surovu sudbinu.Rekao nam je,naš pokojni Predsednik Milošević,šta nas čeka.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *