Почетна / Свет / Неодољива понуда за Јануковича

Неодољива понуда за Јануковича

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Ако настави са „европским интеграцијама“, Украјина је на „добром“ путу да постане територија за размештање америчке противракетне одбране, копнених, поморских и ваздухопловних снага НАТО-а

Царинска унија Русије, Белорусије и Казахстана, која би од 1. јануара 2015. требало да прерасте у политички савез (Евроазијску унију – ЕАУ), све више добија на значају. После Јерменије и Киргизије, интересовање за приступање овој организацији показују Индија и Вијетнам, док је укупно 35 земаља поднело захтеве за сарадњу. Јерменија је прва доказала да чланице ЕАУ не морају обавезно да буду државе које се непосредно граниче са осталим учесницама, пре свега са Русијом. Као близак савезник Москве, Јереван у потпуности користи привилегије партнерства са Русијом. Међутим, друга бивша чланица Руске империје и Совјетског Савеза, Украјина, са којом Русија има дугачку копнену и поморску границу, окреће се, изгледа, на сасвим супротну страну, према Европској унији и Западу. А тај сценарио за Украјину може бити погубан, како у економском, тако и у безбедносном смислу. За 47-милионску земљу, где се трећина становништва јавно декларише као Руси, тако драстични заокрети, отворено усмерени против интереса Москве – све су, само не пожељни.

 

ПОДЕЉЕНА УКРАЈИНА Зато и не чуди што су, после најаве премијера Николаја Азарова да је Украјина спремна да у новембру потпише Споразум о асоцијацији са ЕУ, већ отпочели протести у источном, проруском делу Украјине. Протеклог викенда, протестне акције одржане су у Доњецку (главном упоришту председника Виктора Јануковича), Запорожју, Симферопољу, Черњигову и Харкову. Учесници протеста позивали су Јануковича да земљу усмери у правцу приступања Царинској унији са Русијом, односно да Влада преиначи своју одлуку. Тако се стичу услови за оштрију поларизацију у Украјини, територији која се никада у историји и није одликовала посебним „националним“ јединством.

Запад данашње Украјине вековима је био део „европске породице“, пре свега Аустроугарске, док је источни део био у саставу Русије. Ова подела одразила се на свим данашњим државним „шавовима“, како језичким, тако и религиозним и етничким. На западу Украјине говоре украјинским језиком, припадају унијатској цркви наклоњеној Ватикану и политички су окренути ка Западу. Управо је украјински запад био солидна регрутна база Трећем рајху за стварање „словенских дивизија“ у Другом светском рату. Са друге стране, народ са истока земље припада Руској православној цркви, тамо се говори искључиво на руском језику, а становништво је масовно приступало Црвеној армији у Великом отаџбинском рату.

[restrictedarea]

Суштина ове поделе остала је неизмењена и данас. И сада се на западу са презиром говори о „проклетим москаљима“, постоје бројне шовинистичке антируске организације, па чак и кампови за паравојну обуку омладине. Највећа трагедија је у томе што је Кијевска Рус духовна и национална колевка читавог руског народа; али, умногоме вештачки и споља наметнуте поделе успешно блокирају приближавање две земље, на сличан начин као и у време „Независне Државе Украјине“ 1941. године. Зато је тешко претпоставити да ће Кијев пронаћи свој политички мир стајући на страну Брисела, а против Москве. Јер, догађаји у последњих неколико недеља управо указују на све израженију могућност, како унутрашњег, тако и економског руско-украјинског сукоба.Москва је сада суочена са чињеницом да Јанукович, у кога је уложила много труда, енергије и новца, одмахује руком и седа у воз за Брисел, преко Берлина.

Иако је и украјинском председнику – дошао је 2010. на власт чврстим заклињањем у братску љубав са Русијом, и гласовима управо истока земље – свакако познато какав ризик преузима на себе спремношћу да у новембру на самиту ЕУ у литванском Виљнусу потпише спорни споразум, он је изгледа већ преломио. Али, око Јануковича је окупљен моћан интересни клан, који је заправо одлуку донео уместо њега. За украјинске тајкуне, чија се имовина налази у западним престоницама и банкама, од почетка дилеме није било. Између својих капитала, на једној, и судбине Јануковича и народа Украјине, на другој страни, они су изабрали оно прво. Притисак Запада да ће им бити заврнуте пословне славине и привилегије, а многима преиспитано и порекло имовине, уродио је плодом. Међутим, с обзиром на то да се око половине грађана Украјине залаже за приступање Царинској унији, чекао се прави тренутак да се саопшти ова вест.

 

СЕНКА РАДИОНИЦЕ Премијер Азаров је одлуку да тржиште Украјине отвори за моћне европске компаније, а практично затвори за руске, покушао да представи у најпозитивнијем светлу. Овај некадашњи московски ђак тврди да се приступањем европским интеграцијама „ништа страшно неће десити“ и да украјинска економија неће доживети крах, на шта озбиљни економисти већ дуго упозоравају. „У значајној мери успели смо да заштитимо интересе реалног сектора домаће привреде. Просечна царина у Украјини за робу из ЕУ снизиће се двоструко, са 4,95 на 2,45 процената. Док ће се просечна царина ЕУ за украјинску робу смањити 15 пута, са 7,6 на 0,5 процената“, похвалио се својим преговарачким „успесима“ Азаров и нагласио да ће европске царине пасти већ у првој години, док ће Украјина своје смањивати постепено током четири године, како би њени произвођачи добили „шансу да повећају конкурентност и способност на европском тржишту“.

Када се погледа из другог угла, слика постаје битно другачија. Пре свега, украјинским произвођачима требало би бар четири деценије, а не године, да постану конкурентни на европском тржишту и Азаров то добро зна. После две деценије „европског пута“, украјинска привреда остала је само бледа сенка некадашње „радионице СССР-а“ у коју је, деценијама, највише новца улагала управо Русија. Зато, осим празних стомака и џепова, украјински радници Европи мало шта могу да понуде. ЕУ ће своје интересе намирити тако што ће од украјинске робе узети оно што њој треба, и колико јој треба. А за све остало, биће ту чувене ванцаринске баријере, односно лиценце, сертификати и стандарди, које је немогуће добити без „добре воље“ бриселских чиновника. То је нагласио и амбасадор ЕУ у Кијеву, Јан Томбински, поручивши да ће за украјинске произвођаче бити неопходан период „адаптације“ и „стандардизације“.

Руски експерти пак јасно сагледавају перспективу у дужем временском року. Њима је јасно да Јанукович од почетка игра двоструку игру. Сада се успоставља следећа ситуација: када јефтина европска роба преплави украјинско тржиште и потисне домаће произвођаче, Кијев ће своје вишкове усмерити не ка Европи где нема никакву прођу већ ка Русији са којом има раније трговинске аранжмане. Али, премијер Дмитриј Медведев већ је поручио да Украјина неће моћи да задржи никакве повластице у случају склапања аранжмана са Бриселом. У зависности од процене у Кремљу, то може значити подизање непремостивих ванцаринских баријера, у чему Москва има значајно искуство претходних година. Дакле, нема дилеме да ће Русија заврнути све доларске славине „западној браћи“, док оне европске за Кијев никада и неће бити издашно отворене. Ако ништа друго, економска криза у ЕУ је толико јака да тамо једва могу и своје банкрот-чланице да издржавају.

Јануковичева очајничка позиција потпуно је очигледна. Њему је јасно да би савез са Москвом могао да спречи надолазећу економску катастрофу, а у дужем року да потпуно обнови уништену украјинску привреду. Међутим, њега то више не занима. Прецизну дијагнозу поставио је, парадоксално, нико други до Јуриј Луценко, бивши министар унутрашњих послова у Влади сада утамничене Јулије Тимошенко. У програмском ауторском тексту у „Украјинској правди“, „проевропски“ Луценко, који је и сам извесно време одлежао у затвору после доласка Јануковича на власт, подвукао је да само ЕУ може Кијев да спасе од Русије. „За нас европске интеграције значе правну рампу за Руску империју и прелазак на правну државу, са гаранцијама људских и националних права. За Јануковича, то је заштита породичног бизниса и од апетита Кремља. Да ли Европа треба да пружи такву заштиту украјинској криминалној власти? По мом дубоком уверењу – да“, нагласио је високи функационер Блока Јулије Тимошенко.

Тако су све маске коначно пале. У стилу филмова Марија Пуза и Франсиса Форда Кополе, Јануковичу је из Брисела стигла понуда коју није могао да одбије. Луценко апсолутно има симпатија за такве потезе Европе, која штити „криминалну власт“ зарад окретања леђа Русији. У том контексту треба посматрати и украјинску средњорочну будућност, као потенцијалну територију размештања америчке противракетне одбране, али и копнених, поморских и ваздухопловних снага НАТО-а. То би свакако нанело снажан ударац Русији, као што се догодило и у Другом светском рату. Међутим, да ли Владимир Путин личи на човека који ће седети скрштених руку и немо посматрати све то?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *