Ненад Кецмановић: Друг Лека и другови из Босне

Вероватно нису ни слутили да су оног момента када су подигли руку за политичку ликвидацију Ранковића, истовремено потписали смртну пресуду Босни коју су водили

Расправа о рехабилитацији Александра Ранковића у Србији зауставила се на питању да ли је друг Лека политички настрадао као једини Србин у најужем југословенском врху, или као једини доследни Југословен насупрот Кардељу па и Титу. Необично је да се у расправу није укључио нико од сведока тога времена из осталих република и покрајина, а посебно из БиХ. Зашто баш из Босне?

Друг Лека, истина, није био ни родом ни пореклом из БиХ, а за разлику од свога шефа Јосипа Броза није волео много да путује па ни да иде у лов у Босну. Као високи савезни функционер у унитаристичко-централистичком вакту, радни део године проводио је углавном у Београду, а на летовања је ишао на хрватско приморје. Обавезни део одмора, као и остали из Титовог најужег окружења, проводио је на Брионима, а необавезни у Дубровнику, на Лападу у невеликој викендици која се налазила с горње стране пута који је пролазио поред хотела „Сплендид”.

Е ту се тек, стицајем околности, успоставља нека веза између друга Леке илити Марка и „другова из Босне“. Тачно између његове викендице, пута и обале налазио се хотел „Вис II”, власништво Владе БиХ,у коме су летовали босански функционери, пре него што су и сами направили много веће викендице на републичком мору,у Неуму. Ранковић није виђан на плажи Виса II, али је око 17 часова редовно долазио на кафу на хотелску терасу, увек за исти сто, а дочекивао га је шеф личног обезбеђења. Нешто раније остале столове би попунили „другови из Босне“ да искористе прилику да га поздраве са дистанце, у пролазу се рукују и упитају за здравље, или чак се придруже за столом. Тако је било све до IV пленума. И тог лета развлашћени Ранковић је са Бриона дошао на Лапад и силазио је после подне у хотел на кафу, и дочекивао га је онај исти безбедњак, са вероватно нешто измењеним задатком. Једино, мимо обичаја, на тераси више није било другова из Босне. Нешто раније тераса би опустела јер би они поскакали у море и отпливали што даље. Углавном није било другачије ни са друговима из осталих република и покрајина.

Али, постоји још једна мање директна, азначајнија веза између друга Марка и „другова из Босне“. Највишим међу њима морало је још током Брионског пленума бити јасно да је прича око прислушкивања Титове и Јованкине спаваће собе била измишљотина. Као што су сигурно добро знали да се радило о закулисном сукобу две концепције даљег развоја земље и да се друг Тито определио да напусти дотадашњи курс југословенског јединства, који је бранио друг Марко, у прилог федерирања федерације, за који се залагао друг Бевц. Вероватно нису ни слутили да су оног момента када су подигли руку за политичку ликвидацију Ранковића, истовремено потписали смртну пресуду Босни коју су водили. Политика децентрализације, републичких државности и афирмације националности била је погубна, колико за Југославију, једнако толико и за Босну.

На таласу конфедерализације,све остале републике, као претежно једнонационалне, збиле су своје националне редове, заокружиле своје националне економије, конституисале се као безмало националне државе на корак до сецесије и самосталности. Једино Босна, са три конститутивна народа, није могла да буде као остале републике, него једино као „Југославија у малом“. Али не по Кардељевом победничком концепту децентрализације, него управо по Ранковићевом пораженом концепту централизације. Тим више што су се припадници два од три њена конститутивна народа више идентификовала са својим сународницима у Србији и Хрватској него са суграђанима у својој републици. Таква Босна,с таквим „Босанцима“, од којих је српски и хрватски део био политички центрифугално оријентисан, а муслимански – центрипетално, могла је да остане на окупу и опстане само на бази централизма, унитарног заједништва, фаворизовања релативно најбројније нације, наднационалног босанства и власти чврсте руке. Као, како се тада говорило, С(амостална) Р(адња) Б(ранка) и Х(амдије) у чијем сувласништву се, индикативно, није помињао и Миланко (Реновица).

И, каквог ли парадокса, док је СФРЈ, слабљењем централне власти улазила у пузећи распад по шавовима република и покрајина, народа и народности, Босна се консолидовала на потпуно супротним принципима. Док су се у осталим републикама будили национални и верски идентитети, у БиХ је Удбастално откривала такве „случајеве“ међу интелектуалцима и уметницима, хоџама и поповима, а правосуђе их драконски кажњавало. Друг Тито је тада највише волео да дође у лов у Бугојно и да се у БиХ одмори од национализма у осталим републикама. И док је са уживањем од другова из Босне слушао да се успешно носе са свим појаваманационализма и верске нетрпељивости, те да му се „куну да са његовог пута никад неће скренути“, вероватно је размишљао о томе како је 1964. сам скренуо са свог пута на странпутицу. Односно, да је читава Југославија могла да остане снажна и јединствена као њена босанска минијатура да се држао Леке уместо Бевца.

Али, када су осамдесетих серијом афера (Агрокомерц, Неум и сл.) другови из Босне изгубили контролу над ситуацијом, а деведесетедошли и слободни избори, те пратеће расуло, испоставило се да је централизована република била дугорочније неодржива без истог таквог југословенског државног оквира. Неки Бошњаци можда то и јесу данас накнадно схватили, али ипак не траже рехабилитацију Ранковића – Југословена, јер су одавно прихватили стереотип о Ранковићу – великосрпском унитаристи. Прича о другу Леки и „друговима из Босне“ била би корисна господину Инцку, који се и данас налази пред немогућом мисијом да од ове бивше југословенскерепублике направи државу која би истовремено била и самоодржива и демократска.

*Професор универзитета

Ненад Кецмановић

Један коментар

  1. Kao dete u skoli ucili su me da su republicke granice poput sara na mermeru i da ga to cini jacim a ne slabijim. Citav zivot samo lazi. ,,Bem ti strah doveka doslo vreme da umrem i sve me je strah o nekog tamo,,. Tako je govorio moj deda.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *