Почетна / Колумне / Наше су и ракија и боза

Наше су и ракија и боза

Пише Дарко Танасковић

Проблематика перцепције и рецепције оријентално-исламске компоненте у српској култури не може се продуктивно разматрати ван опште опозиције Исток – Запад

Сви се сећамо узбуђења које је завладало пре неколико година, као последица сазнања да су нас предузимљиви Чеси предухитрили и у Европи регистровали шљивовицу као свој заштићени национални „бренд“. Какав скандал! Чеси да се диче пићем које, при помену Срба, многима у свету прво падне на памет! Мала је била утеха кад смо успели да за шљивовицу, која се од 1868. године пече у селу Шљивовица, добијемо географски сертификат… Ретко ће који Србин оспорити да је ракија наша дика, наша разгаљивачица, наша тешитељка, наша „мученица“… Сад се то зове „бренд“. Истовремено, нико неће тако говорити о бози, племенитом напитку дотеклом с источних страна, који млади све мање пију, а старији са сетом прате затварање претежно горанских посластичарница у којима су се точили боза и „шприцер“. С модернизацијом и глобализацијом боза полако пресушује, док ракија успешно одолева. Штавише, млади опет све чешће наручују „раџу“ или „жестину“. Никоме не смета то што за ракију другог имена немамо, а да је ово једино, такође, пореклом с муслиманског истока. Реч ракија потиче, наиме, од арапског „арак“, а стигла је посредством турског „раки“, изворно означавајући жестоко пиће из породице мастике, ципура, односно уза, пастиса, самбуке, апсинта… Иако им је, изгледа, судбина различита, наше су, али и оријенталне, подједнако, и ракија и боза. Део су нашег културног наслеђа, али нису обе део традиције. У чему је, заправо, ствар? Зашто смо трајно пригрлили ракију, а напуштамо, нажалост, бозу?… Може ли се то културолошки објаснити?

[restrictedarea]

ПРОСТОР СУСРЕТА ИСТОКА И ЗАПАДА Проблематика перцепције и рецепције оријентално-исламске компоненте у српској култури не може се продуктивно разматрати ван опште опозиције Исток – Запад. Дихотомија и бинарна опозиција Исток-Запад ( без обзира на то да ли се културолошки и цивилизацијски одреди као Оријент – Окцидент или више /гео/политички као „East/West“) одавно је једна је од главних менталних оса координатног система појмовног организовања доминантног погледа на свет. Од времена поделе на Западно и Источно римско царство, а нарочито после великог хришћанског раскола (1054), стабилизовала се визија света као двеју хемисфера, источне и западне. Овај расцеп само је цементирао античку агонистичку дијалектику између Европе и Азије и заменио стару европску опозицију Север-Југ. Ниједна универзалистичка или евроазијска концепција није после тога успела да трајно успостави и довољно прошири идеју о цивилизацијској димензији географског континуитета Европе и Азије ( „Ох Исток је Исток, а Запад је Запад, и то двоје никад се срести неће“, песнички је ову историјску и психолошку реалност пред крај XIX века сажето исказао Радјард Киплинг). Стабилизована ментална представа о онтологизованом Истоку и Западу, који као да нису накнадно изведени конструкти, већ као да су постојали пре и независно од свих чињеница историје и културе, отежава сагледавање, разумевање и вредновање појава прошлости и садашњости по себи, а не по томе да ли су „источне“ или „западне“. С обзиром на то да српски народ живи и ствара своју културу на простору сусретања и сударања Истока и Запада, ова макроподела света битно одређује и субјективни однос према њеним компонентама. Јер, подела на Исток и Запад подразумева и једну претежно вредносну конотацију, у складу с којом је источно инфериорно у односу на западно. Упркос свим покушајима релативизовања и оспоравања суштинске оправданости овакве перцепције, у основи европоцентричне, она се упорно одржава и представља идеолошку и естетичку константу с којом се мора рачунати. Њену делотворност снажно подстиче склоност ка инструментализовању културних феномена у функцији ојачавања политичких фронтова, међурелигијских, међунационалних и међудржавних сукобљавања. Реч је о херменеутичкој матрици коју је до нивоа опште теорије светских процеса у XXI веку настојао да доведе С. Хантингтон својом утицајном тезом о „судару цивилизација“. Да је, као „фатална“ цивилизацијска вододелница између Истока и Запада, постављена линија континуитета која иде од поделе Римског царства, преко великог хришћанског раскола (1054), до стварања Светог римског царства ,сведочи и то што Хантингтон смешта православље, заједно с исламом, у источну хемисферу планете.
Перцепција и рецепција оријентално-исламске компоненте у српској култури подложна је валоризовању у складу с критериологијом општег односа према западном и источном, што знатно оптерећује судове који се о њој формирају. Културолошка мисао и естетичко просуђивање пресудно су детерминисани, а неретко и потпуно заробљени, аксиолошким предубеђењем о инхерентној супериорности културних вредности западне провенијенције над источним. Ивер Б.Нојман овакво заснивање сопства кроз претпостављену инфериорност другог смешта у шири феноменолошки контекст и назива констатујући да „има много истока на свету“ и да „ниједан од њих није без значаја“, као и да је њему посебно занимљив европски идентитет и „улога коју играју његови најближи источни други“, а Балкан је свакако најближи такав европски (и европоцентрични) други (И.Б.Нојман, Употребе Другог. Исток у формирању европског идентитета,Београд,2011). Истовремено, као простору цивилизацијског „варничења“ између Запада и Истока, „тампон-зони двоструке, обостране опозиције и Западу и Истоку“, Балкану је суђено да никад не буде до краја укључен у културно одређење Европе“ (П.Свилар, Медијска конструкција Западног Балкана, Нови Сад, 2011). „У превладавајућем еуропском поимању Балкан је тако негативан појам, али он је често једнако негативан и у нашем, балканском поимању које се угледа на еуропско“, разложно констатује Катарина Лукетић ( Балкан:од географије до фантазије, Загреб, 2013). Због тога се тешко остварује и онај минимални степен објективности, који би морао бити својствен озбиљном и одговорном приступу сложеном бићу живе културе, иако тај приступ никада не може бити потпуно неутралан. Да би се успешно учинио први корак ка успостављању уравнотеженог полазишта у том приступу, нужно је прихватити неоспориву констатацију да је оријентално-исламска компонента интегрални део културног идентитета балканских народа, а међу њима и српског. Пошто су термини којима се служимо у анализи културолошких тема у великој мери оптерећени различитим идеолошким хипотекама и неподударним акцепцијама, потребно је утврдити значење које им дајемо у контексту нашег разматрања.

„ВИСОКО РИЗИЧАН” ПОЈАМ Под културом у најширем смислу подразумевамо укупност материјалне и духовне културе. То је жива и живљена, синхронијски комплексна и органичена култура. У њој свака саставница поседује властиту дијахронијску вертикалу. Под оријентално-исламским мисли се на културне елементе оријенталног порекла, с доминантним муслиманским обележјима, а историјски посредованим у виду синкретичког османског цивилизацијског модела. Услед прекомерне и не увек адекватне и јасно осмишљене употребе, идентитет је данас „високо ризичан“ појам/термин. Под њим се овде подразумева скуп особина на основу којих се перципирају и дефинишу, односно самоперципирају и самодефинишу, друштвена личност и припадност колективу. Нарочито је важно узимати у обзир и објективну и субјективну димензију идентитета. С тим у вези, неопходно је нагласити једну дистинкцију о којој се углавном не води довољно рачуна, а на којој с разлогом у студији Имагинарни Балкан инсистира Марија Тодорова. Реч је о разликовању (историјске и културне) традиције и (историјског и културног ) наслеђа. Традиција би означавала општи процес преношења на следећу генерацију „нечега што треба поштовати и према чему постоји одређена обавеза“ . Традиција подразумева активан однос, свестан избор, процењивање и приписивање веће вредности одређеним културним феноменима у односу на неке друге компоненте дате културе. Ракији, рецимо, на рачун бозе. За разлику од традиције, наслеђе „не подразумева активан процес свесног избора међу елементима сачуваним из прошлости, већ се односи на све што се сачувало, свиђало се то нама или не“ (М. Тодорова). Наслеђе је, дакле, неутрално у односу на перцепцију и рецепцију, на коју у целини или парцијално наилази код својих баштиника, свиђало се то њима или не. Културно наслеђе, према томе, објективно постоји, по чему је до извесне мере аналогно Поперовом концепту „објективног знања“, постојећег независно од „субјекта знања“. У том смислу, наслеђе је на синхронијском плану објективно интегрална компонента културног идентитета, чак и ако га они који се у том идентитету препознају субјективно искључују и одбацују. Оријентално-исламско културно наслеђе је, сходно томе, објективно интегрална компонента српске културе, без обзира на то што се у тој култури већински не прихвата као део престижне културне традиције. У студији Музика на Балкану (2013), на пример, познати британски музиколог Џим Семсон бира карактеристичне „студије случаја“, а анализа га доводи до закључка да у традиционалној музици постоји толико заједничких елемената између балканских и анадолских репертоара да се она не може свести на бинарну опозицију Исток –Запад ( в. Мелита Милин, „Велики западни наративи и мале приче о балканској музици“, Политика, 21.09.2013).

СЛОЖЕНО НАСЛЕЂЕ БАЛКАНА Уз извесно поједностављивање, може се рећи да је Балкан византијско, словенско и османско наслеђе. Током дугог периода османске власти, у нашим земљама дошло је до делимичне оријентализације материјалне, а у неким слојевима и духовне културе, тако да „двојност културе представља главну особину материјалне цивилизације на Балкану“(М.Коцић, Оријентализација материјалне културе на Балкану.Османски период XV до XIX века,2010). Европеизација Балкана, што значи и Србије, интензивно покренута у другој половини XIX века, а почетком XX столећа промовисана у званичну културну политику већине балканских држава, уједно је и деосманизација. Самим тим, међутим, она је нужно и дебалканизација, процес мењања цивилизацијског идентитета Балкана, што у пуној мери вреди и за Србију. „Дебалканизација Балкана је бјекство од Балкана и бјекство од важног питања: ко је балканизовао Балкан?“ ( Б.Шијаковић, Критика балканистичког дискурса, 2009). Виновнике свакако не треба тражити међу Османлијама, јер Румелији ( турско име за Балкан), у координатама турске културне традиције и идентитета, припада високо место. Они се, заправо, уздају у Балкан, као залог свога проблематичног, али и одувек жељеног „европства“. Непримереним неоосманистичким инструментализовањем (делимичног) културног заједништва, ововремена турска политика, међутим, компромитује реалне перспективе позитивног ревалоризовања оријентално-исламског наслеђа у српској свести.
Данас један Збигњев Бжежински наговештава чак и геополитичку пројекцију „балканизације Евроазије“, а Балканци би да побегну од Балкана! Тиме само поспешују контракултурни пројекат идеолошке балканизације с негативним конотацијама. Свако бекство од себе је штетно, пре свега зато што је немогуће. У културно-цивилизацијском смислу, оно је, упркос свим привидима, осиромашујуће. Меша Селимовић је у Сјећањима записао: „Увјерен сам да је наша сложеност (због дугогодишњих туђих навика које смо прихватили, због чудне историје, због сопствених комплекса, због хиљаду сплетених чворова) изузетно богата стваралачким могућностима“. Слично казује и Исидора Секулић: „Ако се народи на Балкану осете Балкан, осете се целином, имаће да броје дивне бројке прошлости и садашњости“ (Балкан, Београд, 2003). Није, дакле, проблем у објективно постојећем оријентално-исламском културном наслеђу, као интегралној компоненти српске културе. Споран је, и оспорив, вредносни и идеолошки однос према тој компоненти у процесу селективног уобличавања позитивне културне традиције коју треба неговати. Њено издвајање из укупности објективно постојећег, историјски насталог културног наслеђа, а нарочито тенденција једностраног апсолутизовања, неминовно је праћена умањивањем достојанства, па чак и самовољним отписивањем непожељног сегмента те баштине. То је онај „активни процес свесног избора међу елементима сачуваним из прошлости“ (М. Тодорова).
Сме ли се у том процесу свесног избора, у том поглавито идеолошком инжењерингу, баш потпуно пренебрегнути целина објективно постојећег, а знатним делом и живог културног наслеђа? То наслеђе је непомерљиво неутрално у односу на мотиве којима се споља руководи поступак селекције. Истовремено, оно је и те како делотворно у детерминисању реалног (културног) идентитета појединца и групе на датом простору и у датом времену, „свиђало се то нама или не“. Зато се свака изоштрена, циљна селективност у „дизајнирању“ пожељне традиције судара са зидом те неутралности, а она тиме реактивно престаје да буде неутрална. Наслеђе узвраћа ударац претераној таштини традиције.

НИ ИСТОК НИ ЗАПАД Да би се у српској култури изашло из зачараног круга сталног сукобљавања између императива селективне идеолошке традиционализације културе и реалности објективно сложеног културног наслеђа, у којем је оријентално-исламска компонента интегрални део, ваља поћи од чињеница саме културе, а не од претходне идеје о њој. Не треба скретати поглед ни на исток ни на запад, већ погледати у себе. Оно што будемо видели неће нам се можда у свему допасти, али ћемо постепено научити да једино тако можемо пробудити аутентичне стваралачке енергије и кренути путем културне синтезе Истока и Запада, што би морало бити трајно цивилизацијско позвање Балкана. Подсетимо се још једном мудре и далековиде Исидоре Секулић и њеног есеја Белешке једног балканофила: „Полуострва много апсорбују, резервоари су. На полуострвима, стога, изводе се многе промене, врши се у току времена велики број експеримената, теоријских и практичних, у области чисте мисли, културног рада, државних устројстава, политичких метода…“. Конференцијом „Србија између Истока и Запада“, као уосталом и претходнима на Филолошком факултету, чији је она логични продужетак, али и нови концептуални и, надајмо се, сазнајни искорак, у Београду, граду који Светлана Велмар Јанковић назива „тврђавом на граници европског Истока и азијског Запада“ (Капија Балкана, 2011), настоји се стваралачки вредновати и у кључу нове, отворене, у исти мах екстровертне и инклузивне културне парадигме понудити свету цивилизацијско искуство и потенцијал, током векова „апсорбовани“ у том балканском „резервоару“ о коме говори Исидора Секулић. Предлажем да размишљамо и понашамо се као да у називу Конференције нема предлога „између“, већ да је он формулисан у дативу:Србија Истоку и Западу. Име овога падежа разуђене функционалности потиче од глагола dare – дати, он је casus dandi, а велика је истина да је истински наше само оно што дајемо другима. Србија и Балкан имају шта да дају на овом раскршћу модернизације која се узима готово као синоним за глобализацију. Све више се, наиме, схвата да модернизација, а самим тим ни глобализација, неће задобити пуну универзалност ако не одступе од свог објективно културно селективног и редукционистичког модела, чији су део, у крајњој линији, и одавно задато идеолошко тумачење и функционализација дихотомије Исток-Запад.
За бозу је, можда, већ касно, али за ступање на стазу васпостављања српске и балканске културне целовитости надајмо се да није. Верујући да ће ускоро ући у Европску унију, Турци су са својих улица пре десетак година грубо протерали „нехигијенски“ кокореч, неодољива цревца на жару, чији је ароматични, замамни мирис с вечери прожимао елитне квартове Истамбула, Анкаре и других турских градова. Пре извесног времена кокореч се тихо вратио… Али, нећемо о политици… или је, можда, баш то она права политика о којој је писао Балканац Аристотел?
У основи овог огледа стоји излагање на Конференцији „Србија између Истока и Запада“, на Филолошком факултету у Београду, 28. септембра 2013.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *