Мира Ступица – глумица века

90 година живота велике српске драмске уметнице

Пише Рашко В. Јовановић

Изазивајући неподељене симпатије љубитеља позоришне уметности, увек је била животно истинита а нова и друкчија, недостижна по природности, непосредности и сугестивности израза, по аутентичном виолентном темпераменту динарске расе, по неодољивости сценскога шарма заснованог на скоро нестварно привлачној женствености….

Током више од пола века, почев од јануара 1941. године па до 1996, Мирослава Мира Ступица, рођ. Тодоровић, на позоришним сценама Београда, Шапца, Ниша, Загреба и Цетиња остварила је импозантну галерију ликова коју чини преко стотину великих улога у драмским делима свих жанрова, од трагедија, преко историјске и грађанске драме, до комедија и фарси – дакле, један широк репертоар дела домаћих и страних писаца. Глумица је наступала са подједнаким успехом у свему, тако да је тешко одредити да ли је била боља као комичарка или као интерпретаторка драмских и трагичних ликова. Поред тога, увек је била оригинална и своја, искрена и спонтана у изразу, уверљива и непоновљива, јединствена по сценском шарму и необузданом темпераменту, – једном речју, у себи је носила богат рудник глумачкога талента! Где год да је наступала – првенствено на позоришној сцени, али и пред микрофонима радија, као и на филму и телевизији – пленила је пажњу гледалаца и слушалаца, пре свега природном непосредношћу глумачкога израза и способношћу да еманира најсложенија психичка стања на једноставан и прикладан начин. По снази и многострукости талента, Мира Ступица у српском глумишту непосредно се надовезује на уметничка остварења Жанке Стокић, али и на снагу драмског израза Милке Гргурове, као и на суптилност у глумачкој игри Веле Нигринове: у традицији великих српских глумица претпрошлога и прошлога столећа, својом уметношћу она се издигла до јединственог сценског симбола, па је слободно можемо упоредити са непревазиђеним величинама светскога театра, са глумицама као што су Сара Бернар, Елеонора Дузе или Марија Казарес. Има Мира Ступица многе њихове одлике, њена уметност свакако их достиже, понекад и превазилази, али оно што је краси и чини највећом глумицом наше позоришне сцене прошлога столећа свакако је то што је у свакој улози свога необично широкога репертоара, у којем није било жанровских, стилских и других преграда, увек била животно истинита а нова и друкчија, односно недостижна по природности, непосредности и сугестивности израза, по аутентичном виолентном темпераменту динарске расе, по неодољивости сценскога шарма заснованог на скоро нестварно привлачној женствености, изазивајући неподељене симпатије љубитеља позоришне уметности. Речју, што је читавим бићем била и остала непревазиђена глумица – Мира Ступица и што је својом великом уметношћу неопозиво и дефинитивно обележила успон српског позоришта у 20. веку.

[restrictedarea]

РОЛЕ У НАЦИОНАЛНОМ ТЕАТРУ Мирослава Мира Тодоровић почела је да глуми још као ученица Трговачке академије у Београду, коју је у трећем разреду напустила да би се посветила позоришту. Ангажована је у тада популарном и угледном Уметничком позоришту чија је чланица била од јуна до августа 1941, али је тамо наступала и после – све до половине 1942. године. У том позоришту, чији су чланови, поред осталих, били Блаженка Каталинић, Рахела Ферари, Никола Поповић и Виктор Старчић, представе је режирао Јосип Кулунџић. Свој репертоар изводили су на Летњој позорници на Калемегдану и у дворанама Коларчеве задужбине и палате „Riunione“. У Уметничком позоришту Мира Тодоровић најпре је наступила као Друга девојка у Влахековом комаду „Жена у позадини“, али је после скренула пажњу тумачењима већих улога као што су Херувим у Бомаршеовој „Фигаровој женидби“, Софија у Шилеровој драми „Сплетка и љубав“, Клодина у Молијеровом „Жоржу Дандену“ и Пук у Шекспировом „Сну летње ноћи“. Све представе у програмима пратила је назнака „колективна режија“, иза које је стајао Јосип Кулунџић, који због судске пресуде није имао права да режира.
Од 15. августа 1941. до 30. септембра 1943. Мира Тодоровић била је ангажована у Народном позоришту у Београду. На сцени се први пут појавила 20. децембра 1941, у малој улози Друге девојке на премијери „Ђида“ Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака, са музиком Станислава Биничког, у режији Душана Раденковића. Ваља напоменути да је овом премијером Народно позориште обележило стогодишњицу од прве позоришне представе у Београду. Неколико дана потом, на представи „Ђида“ 26. децембра, Мира Тодоровић наступила је као Љубица. Током наредних година одиграће још десет улога, углавном у комедијама. Посебно се истакла као Рушка у „Зони Замфировој“ Стевана Сремца и Симе Бунића, као Милка у Глишићевој „Подвали“ и као Катица у Стеријином „Кир-Јањи“. Била је запажена и као Дорина у Молијеровом „Тартифу“ у режији Велимира Живојиновића, као и у улози Кристине у „Вечитом младожењи“ Јакова Игњатовића и Александра Илића, у режији Десе Дугалић. Док је радила у Народном позоришту, Мира Тодоровић удала се за истакнутога глумца Миливоја Мавида Поповића са којим је наступала у „Ђиду“, „Избирачици“, „Кир Јањи“ и другим представама. По његовој жељи, они су 1943. године прекинули ангажман у Народном позоришту. Из бојазни да ће ускоро доћи до слома окупацијске власти те да ће уследити репресалије према глумцима на страни ослободилаца, као што се, уосталом, и десило, они су се склонили у Мавидов родни Шабац, где су повремено наступали у Шабачком занатлијском дилетантском позоришту и у Подрињском народном позоришту „Јанко Веселиновић“. Од маја 1945. до марта 1947. Мира Тодоровић Поповић и Миливоје Мавид Поповић били су ангажовани у нишком Народном позоришту. Године 1947. Мири је успело да поново добије ангажман у београдском Народном позоришту, који је потрајао од 1. априла до 1. августа 1947, када је позвана у тек основано Југословенско драмско позориште. У то време постаће уметничка и животна сапутница Бојана Ступице, те ће почети да се нижу њени највећи успеси на позоришној сцени.

ТАЛЕНАТ БЕЗ СЕНКЕ Улога Петруњеле у комедији „Дундо Мароје“ Марина Држића, у адаптацији Марка Фотеза и режији Бојана Ступице, свакако је један од најсјајнијих бисера у глумачком стваралаштву Мире Ступице. И данас нам у ушима одзвањају реплике што их акценатски исправно и потпуно у складу са старијим дубровачким говором изговара гласно и јасно, домишљато и прпошно, препредено и весело, наглашавајући смисао духовитог текста и еманирајући пуну радост живота. Милан Богдановић савршено тачно је о тој, у тадашњим југословенским размерама уистину врхунској улози, написао: „Мира Ступица је у Петруњели дала тако разигран тип несташне и лукаве слушкиње, са толико природне необузданости да се у тренуцима чинило да се затворене сцене проширују и да тај живи ведри лик вибрира у слободноме простору. Крупна мера њенога талента овде се осетила без иједне сенке која би била изазвана жељом за ефектом.“ У тој представи Мира Ступица Петруњелу је тумачила са Јозом Лауренчићем, као Пометом, а после јој је партнер био Мија Алексић. У обе поставе, партнерске сцене биле су врхунац бриљантне представе. Приказивао се „Дундо Мароје“ после, како у Југословенском драмском позоришту (истина, премијерно је поново приказан искључиво у мушкој подели!) тако и у многим позориштима негдашње Југославије, на Дубровачком фестивалу у верзији блиској оригиналу, али нигде нисмо могли видети бољу Петруњелу од Мире Ступице.
Још једна улога стоји тик уз глумачки врхунац Мире Ступице, уз њену Петруњелу. То је свакако Катарина Нисе у комаду „Мадам Сан Жен“ Викториена Сардуа и Емила Мороа, који се у Народном позоришту у Београду изводи још од 1895. године, с тим што је у првој поставци улогу Катарине играла Веле Нигринова. Године 1951. дело је поново поставио Бојан Ступица, за ово извођење он је био и аутор сценографије, а Мира Ступица је наступила као Катарина. Гледаоци су са задовољством прихватили представу, особито креацију Мире Ступице. Међу критичким освртима и оценама било је карактеристично мишљење да је улогом Катарине Мира Ступица надмашила Петруњелу (Вук Вучо) а поставило се и питање зашто се то дело изводи (Ели Финци). О улози Катарине Милосав Мирковић је написао: „Мира Ступица је, бранећи судбинске ситуације жена и љубавница, госпођа и жена из народа, успела да одбрани све женске принципе. (…) Али са Миром Ступицом на позорницу долази и суверена лакоћа у којој се пронађена реалистичка сликовитост непрестано храни супротним импулсима: она на сцени непрестано предлаже стварност као увећану светлост чак и када је стварност саме драме анахронична, разнежена, романтична и прохујала. Играјући Катарину у Сардуовој историјској мелодрами ‚Мадам Сан Жен‘, она није била задовољна појединостима психолошког живота везаног за периферију Француске револуције, него је, са узлетима који су тако карактеристични за њено предосећање фаталности и трагичности, прионула уз ону најсмелију женску сумњу што од одбране каприца иде до одбране демократске човечности и братства.“ Таквим поступком она је допринела универзализацији проблема обрађеног у делу и учинила га донекле свевременим, што је допринело да рецепција комада и представе буде ванредно повољна.
У Крлежином репертоару Мира Ступица истакла се као Мелита у „Леди“ (редитељ Бојан Ступица, Југословенско драмско позориште, 1953). За прославу петогодишњице Југословенског драмског позоришта Бојан Ступица режирао је комедију једне карневалске ноћи, успевши „да оствари не само комедијни него и онај интимноконверзациони, камерни, салонски дојам којим се та комедија одликује више него две драме у циклусу о Глембајевима, мада се баш у њој, и само у њој, олуја која се подигла иза затворених капака глембајевских салона преноси и на улицу, на трг пред кућом.“ – оценио је Хуго Клајн. О Мири Ступици као Мелити пише и ово: „Мелита Мире Ступице била је отмена дама која је савршено оперисала конвенционалним друштвеним лажима, и која је својом наглашено негованом дикцијом, својим размаженомазним и каткада помало афектираним манирима, својом храбром шармантношћу више оправдавала Урбаново убрајање Кланфарове супруге (лик који глумица тумачи – прим. моја, Р.В.Ј) међу лутке, него Аурелову карактеризацију: ‚морбидна никотинизирана маска‘. Мира Ступица није била морбидна, напротив, њена здрава снага није дала да се у креацији назре нешто од ‚гњиле наранче‘.“

ВИШЕ ОД ЖИВОТА… О сјајно реализованој улози Мире Ступице у „Леди“ на сцени ЈДП-а критичар Боривоје Глишић написао је: „Сасвим супротно Лавренцији, Петруњели, Мирандолини (и толиким другим улогама увек датим на изненађујуће нов изглед) Мира Ступица као Мелита Слугановецка суствара сасвим друго (и друкчије) поднебље, свет, стил, другу дикцију, и сад – не у наговештајима – него као потпуно оликовљење – разобличавање – скоро есејистички разлаже фриволност, суровост, лажи – али, истовремено (и виртуозно) људску тугу промашености, узалудности – снове којима се – као надањима – покушава лунатично одлебдети, да би, неиспуњени, изазвали још гркији бол…У пролећним маглама и кишама, под плинским светиљкама, међ’ утварама проститутки и машкарама; подижући ову драму до највиших сценских остварења – сузама и згрченим смехом.“
Критичар Бора Глишић, пишући 1987, с правом указује и на изванредне стваралачке резултате Мире Ступице у интерпретацији улога као што су Мирандолина у истоименој Голдонијевој комедији, затим Лавренција у драми „Фуентеовехуна“ Лопе де Веге, Поли Печом у Брехтовој „Опери за три гроша“ и Паола у комаду „За Лукрецију“ Жана Жиродуа. Ми бисмо овом избору додали још неке њене сценске успехе: Настасја Филиповна у „Идиоту“ Достојевског и Таљникова, затим Груша Вахандзе у Брехтовом „Кавкаском кругу кредом“ – обе у режији Бојана Ступице, Кнегиња Љубица у драми „Вожд“ Ивана Студена у режији Боре Григоровића, Жана Марија у драми Жана Ануја „Руке Жане Марије“, у режији Предрага Динуловића, Стана у Јакшићевом „Станоју Главашу“, у режији Градимира Мирковића, Марта у „Неспоразуму“ Албера Камија и Мире Траиловић, Игнација у драми „Вечерас импровизујемо“ у режији Паола Мађелија, Марија у драми „Марија се бори с анђелима“ редитеља Љубомира Драшкића и Живка Недић у драми Синише Ковачевића „Ђенерал Милан Недић“. То су улоге којима је Мира Ступица украсила београдски позоришни живот током друге половине 20. века.
Кад би се Мира Ступица појавила на сцени, допро би непобитан дах живота, сценом би прострујао посебан електрицитет који се одмах преносио на гледалиште. Представљајући разне улоге, она је на позорницу уносила више од живота: стварала је ликове који нису били верне слике замисли аутора, већ знатно више. Оживљене личности, према списатељским замислима, у њеној интерпретацији често су добијале много више појединости и карактеристика но што им је, описујући их, писац придавао! То се дешавало и када је тумачила мање улоге. Једноставно, кад Мира Ступица на себи својствен начин тумачећи неку улогу ступи на сцену – ступа живот сâм. По томе је била блиска, рекли бисмо сродна, са својим великим глумачким претходником, Пером Добриновићем, који је преминуо 1923. године – када се она родила. Добриновић је, када су га упитали како студира своје улоге, тихо рекао: Ја то не знам шта је; ја прочитам улогу и постанем улога. Ми не знамо како је и колико је Мира Ступица студирала бројне улоге што је предано и страсно тумачила, али знамо да су то биле сјајне глумачке креације: и она је, попут свога великога претходника, увек постајала улога од главе до пете! Ако је поезија највиши и најлепши вид уметности речи, онда је глума Мире Ступице била и остала најзаводљивија и најблиставија песма на српској позорници.

[/restrictedarea]