Почетна / Колумне / МИЛОВАН ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ И СИВЕ ЕКОНОМИЈЕ

МИЛОВАН ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ И СИВЕ ЕКОНОМИЈЕ

Пише Драгомир Антонић

Оно што је дозвољено „Филипу Морису“ и другим произвођачима цигарета, није допуштено и Миловану који испод тезге на Каленић пијаци продаје херцеговачки дуван

Човек се учи док је жив, а деси му се да, и поред свег учења, оде у небеску отаџбину необразован. Шта да се ради. Није човек увек јачи од судбине. Не би ни ваљало. Последњих петнаестак година непрестано слушам приче о капитализму, првобитној капиталистичкој акумулацији, дивљем капитализму, либералној економији, либертаријанцима и свемоћном тржишту које све регулише и све процењује. Држава не сме ништа да се пита – тржиште је закон. Ко успе да преживи на тржишту томе следују сва признања.

ГОДИНАМА МЕ УБЕЂУЈУ… Таман сам се некако, мада тешком муком, привикао на тржишне мантре, кад одједном сазнадох да постоји сива или црна економија која измиче државној и пореској контроли и то у проценту већем од једне трећине. Изненадио сам се. Годинама ме убеђују да држава не сме да се меша у трговачке и производне послове јер је „лош послодавац“ и све се мора препустити предузетницима и тржишту. Сада се појављује сива економија у облику, замислите, шверца дувана, дуванског папира и нафтних деривата, то јест бензина и нафте. Како је могуће да уопште постоји шверц кад владају тржишни закони, а држави је одузето право да се у било какве послове меша јер је „лош послодавац“? Откуд уопште појам „сиве економије“ кад на тржишту владају закони понуде и потражње и онај ко да најбољу понуду биће и успешнији. Тако бар пише у теорији и изјавама тржишних експерата кад објашњавају зашто је нека државна производна установа пропала, односно приватизована, покрадена, па затворена. Сад је одједном „шверц“ дувана главна кочница опоравку привреде. Другим речима, мој друг Милован, који испод тезге на Каленић пијаци продаје херцеговачки дуван на кило, представља сметњу опоравку. Чијем? Државном? Не, јер држава је искључена из послова са дуваном. Кад је држава препустила овај посао тржишту, зашто би она сад слала државне чиновнике – инспекторе, комуналну полицију, а можда и интервентне јединице да јуре Милована. Зашто Милована не јури тржиште и, нижом ценом и бољим квалитетом дувана, отера са нелегалног продајног места. Очито да тржиште то не може да уради, значи, није свемогуће, и позива државу да о нашем трошку јури скромног накупца, или посредника између произвођача и купца, породичног човека Милована. Изгледа да за одређене производе постоји монопол великих страних фабриканата и да они не дозвољавају никакву конкуренцију, у шта се иначе сви заступници  тржишне економије куну к`о хришћански верници у Свету Тројицу. Оно што је дозвољено „Филипу Морису“ ,или како се већ зову произвођачи цигарета, није допуштено Миловану. Зато ћемо Милована ставити под државну контролу, а његове конкуренте под тржишну, где ће, кад  се елиминише конкуренција, моћи несметано да се такмиче.

 

[restrictedarea]

АУСТРИЈСКИ ПОДАНИЦИ,НЕКАД И САД Кажу да је слична ситуација и са нафтним производима. Знам  да нисам економиста и вероватно не разумем играрије са фразама и флоскулама, али купујем дуван за своје пријатеље, страсне пушаче, којима Милованов дуван одговара по квалитету и цени. Колико видим, нове мере ће се пре свега односити на разне Миловане, а богами, нека се припази и Миланка из Цветојеваца код које купујем сир, а она не плаћа пијачну тезгу. Ја њој паре, она мени сир. На сличан начин купујем ракију, ајвар, туршију, пројино брашно, кромпир, орахе. За кисео купус, чварке и пастрмку сам се већ договорио. После тамбурања по мозгу са свих страна, после новина, телевизије и званичних обраћања, поклекао сам и постао симпатизер тржишта – како сам га ја разумео. Избегао сам посреднике и кренуо директно код произвођача. Исплати се и произвођачу и мени. Основна теоријска поставка либертаријанског тржишног модела је да произвођач и купац морају бити задовољни. Логично, ја овај модел трговине нити препоручујем, нити било кога одвраћам од њега. Просто, он мени одговара. Свако нека промисли сопственом главом и сам одабере оно што му се свиђа.

Иначе, вођење финансијске политике и наплата пореза мучила је српске власти и раније. Архивски документ(ИАБ,УГБ,1841,К. 15 ,Ф V 706) објављен у књизи „Живети у Београду“, број 1, 2003, сведочи о мукама кад се порез мора наплатити. Документ  говори о „наплати пореза од аустријских поданика“ и заведен је под  9. октобар 1841. Текст у целости гласи:

 

Славному Управитељству

вароши Београд

Примирителног суда

вароши Београда рапорт

Будући да аустријски поданици који се овде прибавленија ради баве, за ову годину варошки трошак по суштествујућем обичају платили нису, за ото се слвно Управитељство моли, да би такови знаним му путем Обштеству овом прибавити благоволило.

Примирителног суда член

Никола Костић

 

Види се да некад аустријски поданици нису имали обичај да таксе плаћају, а како и данас имамо сличну ситуацију- да је аустријски поданик, господин Гузенбауер, ангажован на разноразним важним пословима, занима ме хоће ли он платити порез или ће бити изузет због услуга које чини Србији.

Васељенски патријарх Вартоломеј поменуо је у Нишу невино заточеног архиепископа Јована. Наше молитве су услишене. Бар делимично. Не заборавимо српске хероје који се у Хашком казамату боре за част Србије.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *