Почетна / Свет / Либија, земља перфектне анархије

Либија, земља перфектне анархије

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

„Ослобођење“ Либије од Моамера Гадафија данас је, две године после класичног ратног злочина његовог убиства, невесела прича. Либија је овог тренутка земља сиромаштва и земља „перфектне анархије“

Некада просперитетна Либија данас је, две године после западне војне интервенције, пример „перфектне анархије“, где свака од бројних оружаних милиција поседује свој део државе. Изнад те пирамиде политичког и безбедносног хаоса земљом управља НАТО, преко такозваног Привременог националног конгреса, у коме доминирају џихадисти Муслиманске браће.

Ово је збирно место поверљивих безбедносних анализа у Лондону, две године после ликвидације Моамера ел Гадафија и доласка октроисане „демократије“.

 

ГАДАФИ И МИ6 Лондонски „Дејли Телеграф“, као прилог слици анархије, серијализује књигу публицисте Метјуа Данконе, под насловом „Заједно на истом послу“, у којој је исписана цела хрестоматија података и пикантерија о британском баратању либијском афером, и посебно о тајном плану како да се, са што мање политичке штете, уклони Гадафи.

План је сачињен на „највишем нивоу“, у Вајтхолу и његова је суштина била да се Гадафи, ако ништа друго, физички уклони са територије Либије како не би сметао док побуњеници, уз помоћ Запада, силом не преузму власт у Либији.

У првом кадру сценарија, Ендрју Мичел, државни секретар за међународни развој, отправљен је из Лондона у тајну посету Екваторијалној Гвинеји да са тамошњим властима успостави контакт и договори преузимање Гадафија у одговарајућем тренутку. Претходно су агенти британске обавештајне службе (МИ6) дојавили централи у Лондону да би Гадафи, уколико би се нашао у безизлазу, био спреман да прихвати политички азил у некој, за њега безбедној, земљи. Рачунало се да је Екваторијална Гвинеја згодно решење,  будући да не прихвата јурисдикцију Међународног кривичног суда, те да би се Гадафи ту осећао сигурним.

План „излазне стратегије“ није далеко одмакао, мада је Мичел успешно обавио посао у престоници Екваторијалне Гвинеје, Малабоу. Десило се да су британски обавештајци, убачени у Либију, доставили информацију централи у Лондону како либијски Прелазни национални савет не прихвата овакву солуцију. Хоће Гадафија живог – да му суде, или мртвог – да  буду сигурни у будућности.

Детаљи о уклањању Гадафија које преноси „Телеграф“ на основу Данконеове књиге базирани су на исказима високих извора у британској влади и обавештајним службама. На једном месту описује се детаљ из плана како да се Гадафи „прокријумчари“ из Либије док је још одолевао здруженом нападу побуњеника и НАТО-а, а његово упориште (и родно место) Сирт још није било у обручу.

Операција „излазна стратегија“ није, дакле, била одмакла даље од Мичеловог договора у Екваторијалној Гвинеји. Још у току припреме „стратегије изласка“ јављено је Лондону и да би Гадафи, у случају критичне ситуације, прихватио неки сценарио егзила, али под условом да га у операцији изласка обезбеђују „сигурне и адекватне оружане снаге“. Захтев је, како стоји у књизи, одбачен као непрактичан.

У целој причи остаје, ипак, нејасно да ли се Гадафи у покушају да побегне у суседни Нигер, био, у ствари, упутио у Екваторијалну Гвинеју, или је читав сценарио био само британска намештаљка да се ухвати и – жив или мртав – изручи побуњеницима.

Гадафијева колона од 50 возила кренула је из Сирта, кроз либијску пустињу, према граници Нигера када је нападнута из ваздуха од стране француских ратних авиона и са земље од стране побуњеника. Гадафи је ухваћен, мучен и убијен (у октобру 2011).

Сага о покушају британских тајних служби да, наводно, омогуће Гадафију безбедан бег, остаје у мраку многих сумњи. А једна која се стално провлачи сугерише да је Гадафи лоциран и ухваћен управо по сценарију сачињеном на Темзи.

 

[restrictedarea]

ТУРОБНА САДАШЊИЦА У сваком случају, „ослобођење“ Либије од Моамера Гадафија данас је, две године после класичног ратног злочина његовог убиства, само по себи невесела прича. Либија је овог тренутка земља сиромаштва и земља „перфектне анархије“.

Либијска економија почива на нафти. Непосредно после оружане интервенције НАТО-а и довођења на власт прозападне гарнитуре, НАТО је био поносан и задовољан јер је бомбардовање поштедело нафтне инсталације и што је производња нафте била скоро на нормалном, предратном нивоу од око 1,4 милиона барела дневно. Али већ у јуну 2012. наоружана милиција, наручена од стране нове владе у Триполију, окупирала је нафтне терминале на истоку земље, у подручју где је локална, џихадистичка власт била апсолутни господар ситуације и где највећи део произведене нафте креће преко тамошњих обалских терминала на светско тржиште.

Нешто касније, једна друга оружана група заузела је нафтна поља на југу земље, блокирајући тако проток нафте до обалских терминала на северозападу Либије.

Обе наоружане милиције тражиле су од владе у Триполију повећање плата и крај све већој корупцији централне власти. Резултат: почетком септембра Либија је пумпала само 150 хиљада барела дневно, од 1,6 милиона, колика је била нормална производња у време Гадафија. Извоз либијске нафте пао је на 80 хиљада барела дневно!

Ако је западно „ослобођење“ донело нафтом богатој земљи економску мизерију, на политичком плану НАТО „хуманизам“ донео је „перфектну анархију“.

„Дан после“- убиства Гадафија, у Либији су власт узели џихадисти Муслиманске браће, оличени у Прелазном националном савету (НИЦ). У августу је изабрана нова скупштина у којој, баш као и у Египту и Тунису после „амеро-арапског пролећа“, све конце у рукама држе Мислиманска браћа.

У новој, октроисаној демократији целокупни живот у Либији контролишу оружане банде. То су милиције супротстављених политичких боја и циљева, али наоружане најсавременијим западним оружјем.

Вилијам Ендгал, аналитичар „Глобал Рисерча“, илуструје размере „перфектне анархије“ у едицији „Ветеранс тудеј“: „Ал Каида и други џихадисти свакодневно изводе бомбашке нападе широм земље и потпуно контролишу ситуацију у локалним срединама. У самом Триполију делује више наоружаних група. Триполи је постао арена оружаних обрачуна локалних, трибалних милиција и активиста Муслиманске браће који, са своје стране, имају контролу у централној влади.“

Све више је извештаја о томе да вође група из провинција Киренаике на истоку и Фезана на западу Либије, раде на отцепљењу од Триполија и да за тај сценарио мобилишу присталице широм земље.

Нури Абу Сахмејн, лидер либијског огранка Муслиманске браће и актуелни председник либијског Конгреса, позвао је недавно у Триполи лидере милиција наклоњене „Браћи“ да би – како говоре извештаји у Лондону – спречио државни удар.

Како се анархија ширила, министар унутрашњих послова Мухамед Халифа ал Шејк поднео је у августу оставку, очигледно немоћан да даље влада хаосом.

Истовремено, пет стотина затвореника у Триполију ступило је у штрајк глађу јер већ две године су у затвору без подизања оптужнице. А када је влада у Триполију наредила Врховном комитету за безбедност да заведе ред у затвору, то су учинили тако што су чувари добили одрешене руке да отворе насумичну ватру на затворенике – кроз решетке на затворским просторијама.

Етнички Бербери, чија је оружана милиција освојила Триполи 2011. године, недавно су били накратко окупирали Конгрес у Триполију. Окупација је била протест против западне политике, која је „омогућила да свако ко би зажелео да пуца на Гадафија, добије у руке оружје“. Овако хаотично наоружавање милиција „свих боја и морала“ претворило је Либију, како наводи поменути Ендгал, „у највећи отворени базар оружја у свету, где свако ко има новац може да себи купи најмодерније оружје НАТО-а“.

Странци су, бележи се, већ напустили земљу „перфектне анархије“, а посебно други по величини град, Бенгази на истоку Либије. Тамо практично више нема странаца. И они што су остали, побегли су када је група џихадиста убила америчког амбасадора у тамошњој згради Генералног конзулата САД.

Нове либијске власти – производ НАТО интервенције – покренуле су све инструменте да идентификују убице  америчког амбасадора. Резултат? Главни војни тужилац, пуковник Јусеф али Ашејфар, задужен у влади да гони убице и решава убиства политичара, војника и новинара, и сам је убијен у бомбашком нападу.

Дописник „Телеграфа“ из Либије, Колин Фримен пише у специјалном извештају о разорном политичком, трибалном и моралном расулу у Либији. Наводи, као пример, како су команданти милиција у провинцији Зинтан одбили захтев владе у Триполију да јој изруче најстаријег Гадафијевог сина Сејфа, кога су ухапсили, зато што би „Гадафијеви елементи у Триполију могли да га прогласе невиним“ за злочине које му нови владари Либије приписују.

Фримен јавља из Триполија да су му тамошњи високи извори у влади поверили како милиције у Зинтану  једноставно желе да Гадафијевог сина држе што дуже како би од ње „извукли што већу новчану откупнину“.

Истовремено, нова либијска западна „демократија“ одбија да Сејфа и неколико других високих функционера бившег режима, међу којима је и Гадафијев зет и бивши шеф либијских тајних служби Абдулах Сенуси, изручи Међународном кривичном суду. Разлог: у Међународном кривичном суду нема смртне казне!

У међувремену, док безакоње, дивљање милиција и перфектна анархија владају Либијом, Сулејман Кајам, члан парламентарног Комитета за енрегију, изјављује за амерички „Блумберг“ да ће, ако се то стање хитно не поправи, државна каса крајем године остати без последње паре за плате државним службеницима.

„Перфектна анархија“. У земљи која је пре доласка западне демократије производила милион и четири стотине хиљада барела нафте. Дневно.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *