Криптоаналитика Јужног тока

Пише Бранко Жујовић

Уосталом, информација да Гаспром оснива заједничке компаније са европским партнерима у Швајцарској, вест је само за „Инсајдер“ и вернике Б-92. Да сам на месту Алексеја Милера, пресавио бих табак и уштедео барем километар гасовода кроз Србију

Гледаоци телевизије Б-92 почетком ове недеље присуствовали су медијском линчу Гаспрома. Руска државна компанија окривљена је у емисији „Инсајдер“ за злоупотребе гасовода, који још не постоји. Све на штету српских грађана, која још није причињена. Недостајао је само опис мука девојке која ће тек бити силована и пљачке банке која ће тек бити основана.
Претпоставка невиности постоји у правој кривичној истрази и судском процесу, али не и у „Инсајдеру“. О новинарској хајци на непочинство, које ће можда бити извршено једног дана, да не говорим. Нисам заступник Гаспрома, али да сам Алексеј Милер обратио бих се суду и уштедео барем километар гасовода кроз Србију.
Швајцарска – европско уточиште Гаспрома Али, пођимо редом. Информација да Гаспром са европским партнерима оснива заједничке компаније у Швајцарској, вест је само за „Инсајдер“ и вернике Б-92. О начинима на које се Гаспром штити од штетних одлука Европске комисије знатно пре „Инсајдера“ писали су многи руски и европски медији.
Међу њима су „Наша газета“ од 17.октобра прошле године (мрежно издање) и портал „Newsproject.ru”. Свако ко је протеклих година пратио однос Брисела према Гаспрому, зна о чему говорим. Руска компанија је неке од кључних пословних јединица, због лошег односа Европске комисије, напросто морала да оснује у Швајцарској. Да буду у Европи, али не и у ЕУ.
Уосталом, Гаспром је у тој земљи још 2008. године регистровао заједничко предузеће са француским „Тоталом“ и норвешком државном компанијом „Статоил хидро“. Француски удео у заједничкој компанији за испоруку гаса био је 25, а норвешки 24 одсто. Да ли је неки париски „Инсајдер“ због тога ламентирао како ће Руси са 51 посто власништва покрасти Француску? Није. Да ли је неко у Норвешкој због тога био покраден? Колико знам, није.
Интерес јавности по Зорани Михајловић Али, Норвешка није Србија и нема Зорану Михајловић, главну саговорницу и снабдевача „Инсајдера“ документима. Феноменомима њене специфичне личности и стручних недоследности бавио сам се у чланку „Јужним током дотицаће и стабилност у Војводину“, 16. фебруара 2011. године. Подсетио бих да се ради о особеном изданку невладиног сектора и узданици Трилатералне комисије у Србији.
Зашто то помињем? Напросто зато што је Михајловићева још пре него што је постала министар и знатно пре него што је потписан гасни споразум са Москвом увелико критиковала све руске инвестиције у Србији: од „Лукоила“, преко обнове хидро-електране Ђердап, до НИС-а и Јужног тока. Зато „Инсајдер“ не саопштава истину када тврди да Михајловићева Јужни ток критикује пет година након што су данашњи напредњаци, са осталим посланицима, гласали за тај пројекат.
Михајловићева је у анализи писаној за ИСАК фонд, труст мозгова у функцији НАТО пакта, како се сами одређују, знатно раније устврдила да је енергетски споразум српске и руске владе из 2008. године потпуно незаконит и да није у складу ни са прописима ЕУ. Који министар може после тога да дође у владу, која се придржава тог истог „незаконитог“ споразума?
Јавност Србије олако је заборавила инцидент из октобра прошле године, када је Зорана Михајловић, тада већ министарка енергетике, самоиницијативно и без знања јавности мењала одредбе уговора у жељи да из гасног споразума са Москвом истисне „Југоросгас“. Да ли је то модел јавног деловања и европског поштовања договореног, воље и интереса грађана, на шта се Михајловићева у последњем „Инсајдеру“ стално позива?
Манипулација чињеницама Прва емисија новог „Инсајдера“ пуна је манипулативних кондиционала. Све је тобоже аргументовано са „можда“, „отвара могућност“, „могуће је“, „највероватније“, „скоро без контроле“… Тако се у емисији констатује да је за поделу добити заједничке, руско-српске компаније, потребна сагласност српске стране, али се потом, без икакве чињеничне везе, насумице наводе три општепозната сценарија по којима тајкуни могу да злоупотребљавају „оф-шор“ компаније. Притом се не наводи пример или податак да су се Гаспром или Србија-гас икада тако понашали на тржишту. Тврди се да ће се две компаније вероватно тако понашати и та претпоставка узима се за чињеничну основу емисије која се не доказује!
Затим следи права посластица: тврдња министарке Михајловић да, ето, држава може да контролише Србија-гас и његове ћерке фирме, али да не може потпуно да исконтролише кога би све Србија-гас могао да именује у органе фирми – ћерки. Како је то могуће? Ту је и неумесно сумњичење да се иза понуде Русије да комплетно финансира инфраструктуру Јужног тока у Србији, што би Београд отплатио из такси за транспорт гаса, крије нека подмуклост.
„Инсајдер“ са правом помиње да је Србија једина пристала да има мањински удео у заједничком предузећу за Јужни ток. У емисији се на више места помиње могућност да новац буде склоњен у иностранство, што иначе банке из ЕУ на српском тржишту годинама марљиво чине, иако нису у „оф-шор“ зони. „Инсајдер“ нигде не наводи податке или упоредне детаље из примера у окружењу, које помиње само када се говори о месту регистрација заједничких фирми.
У уговору са мађарским „South Stream Hungary ZРТ“, на пример, пише да ће се у случају спора са Гаспромом поштовати швајцарски прописи Међународне арбитраже Привредне коморе у Женеви. Нема мађарских судова, како би се посредно, из тврдњи „Инсајдера“, дало закључити, иако је поменута руско-мађарска компанија за Јужни ток уредно регистрована у Будимпешти, у Улици Надор, на броју 31.
Зашто се „Инсајдер“ није бавио „Ју-Ес-стилом“?
Посебан сет произвољних тумачења у емисији изнет је на рачун продаје половине компаније НИС. Следећи тврдње „Инсајдера“, неко неупућен могао би помислити да је Србија продала целу компанију упола цене. То, наравно није истина и НИС по већини параметара јесте најуспешнија компанија у Србији и највећи платиша српског буџета.
Како то да „Инсајдер“ никада није истражио, рецимо, катастрофалан аранжман са „Ју-Ес-стилом“ у Смедереву? Економски стручњаци и правници никада нису утврдили стварна дуговања железаре. Нису одговорили ни на питање јесу ли Американци у обавезе бившег „Сартида“ урачунали и отписане дугове угашеним српским банкама, Париском и Лондонском клубу поверилаца.
Американци су изгледа у укупан дуг „Сартида“ урачунали главницу од око 800 милиона, камате од 400 милиона, 400 милиона долара дуга „Беобанци“, „Југобанци“, „Београдској банци“ и „Инвест банци“. Свечано су отварали одавно изграђене погоне, као што је био случај 22. јуна 2005. године, када је пуштена у рад „Висока пећ 1“, изграђена 18 година раније.
Нико ту околност тада није помињао, баш као ни чињеницу да су Американци српске раднике плаћали вишеструко мање од њихових словачких колега, а нико није истраживао ни колике обавезе су Американци оставили у наследство српској влади. Према неким информацијама, железара је годину дана пре одласка Американаца дуговала више од 670 милиона евра.
Ипак, можда најпикантнију тајну продаје „Сартида“, свакако достојну „Инсајдера“, крије наговештај да су Американци, као реалан трошак ове аквизиције, наводно укњижили укупно 550 милиона долара. Из овога се рађа инсајдерско питање: где је разлика од 527 милиона долара испарила? Подједнако озбиљно је и питање истопљених српских тенкова и тешког артиљеријског наоружања у тој железари и добит остверана само од тог посла.
Ко је грађане Србије, уосталом, икада питао слажу ли се са бесплатним уступањем јавних површина компанијама из ЕУ и других западних земаља? Милијарде евра јавног новца спискано је на име галантних субвенција и бесплатних погодности, само да би кома српске економије била продужена.
Последњи пример долази нам из Ниша. Компанији „Џонсон електрик“ уступљен је плац за халу од десет хиљада квадратних метара, а компанија ће добити девет хиљада евра по запосленом раднику. У плану је запошљавање хиљаду људи. Девет хиљда евра пута хиљаду радника, Бог да их види! Ко одређује субвенције и подстицаје, којих се, подсетимо, грози ЕУ и какав је уплив јавности у ове одлуке?
Почетком недеље, одгледали смо инсинуације с предумишљајем и истраживачко новинарство у политичком покушају. Мета дискредитације је пројекат, којим би Србија могла да постане не само актер енергетске безбедности Старог континента, него и добитник значајних финансијских средстава. Поводе емисије „Инсајдер“ о Јужном току треба тражити на другом месту. Можда у делу кабинета у Немањиној, на који је указао министар Милан Бачевић, рекавши својевремено да неко у Влади Србије кочи Јужни ток. Због Србије? Сумњам…