Како су милитантни пријатељи припитомили Војску Србије

Пише Маријана Милосављевић

Наши медији су прећутали да се скоро 60 одсто Аустријанаца ове године на референдуму изјаснило за обавезно служење војног рока, у Швајцарској је недавно чак 73,2 одсто гласача рекло НЕ иницијативи Групе за Швајцарску без Војске док је Норвешка постала прва држава у Европи и прва чланица НАТО-а у којој ће служење војног рока бити обавезно за све. Кажу да је то неопходно у свету променљивих претњи

Док НАТО пред нашим очима наставља да хомогенизује земље на основи која уништава темеље цивилног друштва, ми смо напокон схватили да модерне нације треба да теже миру и да, као непотребан, одбаце рат. Спроводимо демилитаризацију друштва с намером да постане „уљуђено“, мање ратничко и војно, да смањи употребу војске. С обзиром на то да је милитаризам рецидив прошлости, НАТО нам је помагао и још нам помаже да трансформишемо војску, која је до бомбардовања била непотребно гломазна и скупа а њени официри прецењени (испољавали су већу склоност рату од цивила) да негује динамичност и отвореност, поготово према иностраној јавности уместо бирократске статичности, инертности и затворености. Приближавање опредељењу цивилног друштва значи и редефинисање националног интереса и губљење потребе за његовим остварењем, и минимизирање „војне тајне“ као озбиљне баријере у посредовању информација и података које неометано треба да струје ка нашим заосталим милитаризованим пријатељима. Циљ је постизање високог степена ефикасности, економичности и транспарентности. Све до отвореног демонстрирања пацифизма.

ЕВРОПСКА И ДРУГА ИСКУСТВА Нашем припитомљавању нису дорасле ни земље које нису под НАТО кишобраном. Аустрија, на пример. Она је војно неутрална и има један од најмањих војних буџета на свету, две милијарде евра годишње или 0,6 одсто БДП-а. На инсистирање владајуће социјалдемократске странке и њеног канцелара Вернера Фејмана, министра одбране Норберта Дарабоша и Странке зелених организован је референдум (20. јануар текуће године) о будућности војске Аустрије. Односио се на то да ли да обавезни војни рок остане обавезан или да буде укинут. Владајућу странку и „зелене“ подржала је већина аустријских медија заговарајући укидање војног рока. Конзервативна Народна странка и десничарска Слободарска странка водиле су, међутим, снажну кампању за постојећи систем регрутовања и обавезно служење војног рока – обавезни војни рок траје 6 месеци, или 9 месеци у цивилним службама и подлежу му сви мушкарци старији од 18 година. Иначе, аустријска војска има 45.000 припадника и активна је у мировним мисијама широм света.

Упркос агитовању владајућих странака и њима наклоњених медија, скоро 60 одсто Аустријанаца се изјаснило за традиционално обавезно служење војног рока, а око 40 одсто за њено укидање и професионализацију војске. Резултат изјашњавања о војној обавези, према закону, није правно обавезујући, али је владајућа коалиција обећала да ће поштовати вољу грађана.

У Изреалу је почетком године супермодел Бар Рафаели изабрана да учествује у кампањи промовисања јеврејске државе, чији је циљ да покаже технолошке иновације и достигнућа Израела. Успротивила се армија јер лепотица није одслужила обавезни војни рок који траје две године. То не чуди јер је ИДФ (израелска одбрамбена армија) централни део друштва и важна морална димензија народне армије. Средином јуна Норвешка је постала прва држава у Европи и прва чланица НАТО-а у којој ће служење војног рока бити обавезно за све. У норвешкој војсци и сада има жена, али су оне на служење војног рока одлазиле добровољно.

[restrictedarea]

Можда је најзанимљивији пример Швајцарске. Она није била нападнута од 19. века (било је масовне мобилизације због два светска рата). Војна неутралност је камен темељац њене одбрамбене политике читава два века. Ипак се војним обвезницима сматрају сви мушкарци узраста од 20 до 50 година. На федералном нивоу чак 73,2 одсто гласача на референдуму одржаном 22. септембра рекло је НЕ иницијативи Групе за Швајцарску без Војске, коју чине социјалисти, феминисткиње и групе за заштиту животне средине. Они су тражили да се обавезно служење војног рока замени добровољним или мањом професионалном војском. Швајцарска данас има 2.650 активних војника и 32.000 резервиста. Сви мушкарци од 18. до 32. године обавезни су да служе војску. У реалности, њих 61 одсто служи, док се остали, који се пријаве касније, проглашавају неспособнима, али морају да плаћају порез, око 4 одсто од плате.

Швајцарска је окружена пријатељским земљама, али присталице служења обавезног војног рока кажу да је то неопходно у свету са променљивим претњама и тврде да друге земље које су укинуле обавезну војску не могу да попуне војне редове, будући да је војна служба постала само још један избор каријере, што угрожава одбрану.

У Европи је војни рок обавезан у Норвешкој, Финској, Данској, Естонији, Аустрији, Грчкој, Кипру, Русији и Турској. Друге европске земље су одустале и определиле се за професионалну војску.

 

БЕЗ ИЗЈАШЊАВАЊА ГРАЂАНА Код нас грађане нико ништа није питао. А разлога за то је било неколико – од војне традиције која је код нас јака до кратке паузе од последњег рата. Као да нису свеже ране од НАТО бомбардовања 1999. године, одлучено је спонтано да смо се излечили од ратовања. Без обзира на суседе који никако не могу да се суздрже  од напора да сузбију великосрпски хегемонизам који им се стално привиђа и на који се непрестано позивају. У ствари, уступањем ваздушног простора све земље, суседи СРЈ, омогућиле су прелет борбених авиона НАТО-а и напад на циљеве у нашој земљи.  Изгледа да је Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, барем једном био у праву рекавши: „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити“.

Заборавили смо тако да смо већ ослабљеном и исцрпљеном војском у грађанском рату могли да се поносимо када су по нама удруженим снагама удариле најмоћније земље света.  „Архитекта“ рата, генерал Весли Кларк, брзо је пензионисан, што се не дешава победницима и херојима у Америци… Свака озбиљна држава била би поносна на учинке какве је наша војска демонстрирала у то време. НАТО није крио поштовање према нашој војсци јер је успела да сачува снаге на КиМ. Многи и данас тврде да Пентагон не би пензионисао Кларка да га није оценио као неспособног. Данас, када америчке војне академије анализирају рат на нашим просторима, истичу грешке које се више не смеју поновити. Брзо после интервенције, неколицина активних војних лица се залагала да се Кларку суди јер је фалсификовао информације са ратишта.  Многи моћници из Пентагона говоре да им је најгори дан био када је српска војска почела да се повлачи са Косова. Бела кућа тада је наредила Пентагону да спроведе истрагу не верујући да је српска војска изгубила само 13 тенкова током читавог рата. После тога су и неки амерички медији тврдили да је војска СРЈ поступала мудро, да има добре обавештајце и аналитичаре. Због доброг маскирања  и премештања јединица било је тешко открити војне положаје. Иако непрекидно бомбардоване, војне везе су се показале као виталне…

Можда је то био разлог за реформу војске која се од 2000. године непрестано спроводи а једини видљиви резултат јесте да је све малобројнија и све сиромашнија. Са овом оценом не слажу се постпетооктобарске власти које понављају да ствар није у величини, већ у ефикасности и модерности. Ипак, нико не спори да је буџет од око 50 милиона евра, колико издвајамо за војску, Србију сврстао међу најсиромашније у региону, као ни чињеницу да системске набавке наоружања није било од 1991. године.

Недавно је војска, ипак, модернизовала систем комуникације, набавила нову опрему за електронско осматрање и за копнене снаге. Војни аналитичари, сви одреда љубитељи утапања у Атлантику, хорски тврде да је реформа војске учинила да Војска Србије изгледа као било која друга војска у НАТО-у. Бивши министар одбране Драган Шутановац отишао је најдаље:„Када појединци из западних земаља кажу да смо направили бољу реформу војске од појединих земаља у НАТО-у, то није само комплимент већ чињенично стање а реч је о много развијенијим земљама попут Немачке“.

САМО ПРОТИВ ТЕРОРИСТА Занимљиво је да се на војним вежбама са пријатељима из региона или из НАТО-а наши војници боре против терориста а никако против непријатеља или окупатора. Осим терориста и кримналаца, биће да нам је намењена још нека улога, потврдио нам је у априлу на међународном семинару о евроатлантској сарадњи у региону у Руми изасланик одбране Аустрије у Србији, бригадни генерал Рајнхард Шоберл: „Уколико подручје Балкана не буде безбедно, избеглице ће се појавити на граници Аустрије и других европских држава“. Да ли је рашчишћавање избеглица (немамо море да их равнодушно, попут становника ЕУ, гледамо како се даве) нови часни задатак у одбрани европских вредности?

Уосталом, сведоци смо да је победила много пута поновљена прича да би „одрицањем од Косова Србија поправила односе са САД-ом и Европом“. Страни и домаћи политачари оптимистички поручују да смо „од сумњичавог и непоузданог саговорника постали сигуран и уважен партнер, да смо добили  право да другима нудимо решења и делимо савете. Показала смо да разумемо светска кретања, геополитичке и геостратешке зоне и утицаје“…

Пошто смо еволуирали, није ни чудо што су се представници НАТО алијансе потпуно одомаћили, не потцењујући ни Руму, а камоли Ниш и што се у нашим градовима осећају као код куће док нам несебично помажу да по њиховом укусу уредимо војску.  На основу закљученог споразума између Министарства одбране Републике Србије и НАТО-а 18. децембра 2006. године, у Београду је отворена НАТО војна канцеларија за везу у згради Министарства одбране. Надлежности Канцеларије су: имплементација Споразума о транзитним аранжманима, пружање подршке снагама НАТО-а и ЕУ ангажованим у региону, подршка раду Групе Србија-НАТО за реформу одбране, сарадња у области јавне дипломатије, као и други додатни задаци које одобри Северноатлантски савет.

Не треба се чудити, дакле, што никог не дестимулише чињеница да се и летос, по ко зна који пут, потврдило да је свега 13 одсто грађана за приступање Алијанси. Још пре две године Иштван Ђарманти, тадашњи директор Међународног центра за демократску транзицију и саветник Колеџа одбране НАТО-а, био је оптимиста: „Мислим да најзначајнији разлог из којег јавно мњење у Србији не подржава чланство у НАТО-у није бомбардовање, већ политичка пропаганда која одржава то сећање, уместо да објасни да је сада свет другачији него тада, и Европа је другачија, и Србија. Србија никада није била непријатељ НАТО-а, непријатељ је био (бивши председник Србије Слободан) Милошевић и његов режим. Када је тај режим срушен, не постоји разлог да Србија не буде пријатељ са НАТО-ом и евентуално члан Алијансе. Прилично сам сигуран да ћу доживети да Србија уђе у НАТО. “.

Открио је тада оно што поњсле њега до дана данашњег понављају сви наши политичари укључујући и министре одбране. На питање које би Србија користи имала од чланства у НАТО-у, одговорио је:„Не морам да говорим о томе да је за безбедност добро да се буде члан највећег савеза. То би, међутим, отклонило сумње да је Србија само половично опредељена за Европу. Знате логику инвеститора. Ако желите да привучете западне инвеститоре, морају да виде безбедност, будућност, предвидивост, перспективу, и мислим да би чланство у НАТО-у то омогућило“.

Обавезан војни рок у Србији укинут је 1. јануара 2011. године и отворена је могућност за жене да добровољно служе војску. Дужина служења је невероватно кратка, износи три месеца. Одлуку је усвојила Скупштина Србије. Успостављена је професионална војска, што мења традицију служења војног рока у Србији која, у различитим облицима, постоји готово два века.

 

УГЛЕД И РЕФОРМА Када је укинута обавеза служења војног рока, речено је да ће кроз добровољно служење годишње пролазити до 2.000 младића и девојака, али  их је упола мање због лимитираних финансијских могућности система одбране. Тако се ове године у марту пријавило 3.042 кандидата за 540 места. Разлог за велику заинтересованост је углавном жеља младих људи да се запосле као професионални војници, за шта гаранције, међутим, нема. Статистика показује да највише добровољаца долази из неразвијених руралних средина, а најмање из Београда. Многи, осим због љубави према домовини, одласком у војску представљају „једна уста мање“ у својим сиромашним породицама. Колико год да је кратак тромесечни период, осигурани су смештај, исхрана, здравствено осигурање и скромна плата од 17 хиљада динара. У данашње време није за потцењивање. Ако им пође за руком да се запосле у војсци, њихова плата постаје дупло већа. И ако не успеју, уче многе вештине корисне у цивилству, као што је возачка обука или обука у руњковању ватреним оружјем.

Реформа је део реорганизације и професионализације, и смањења војски на Балкану под пресудним утицајем НАТО-а, а Србија је последња у овом делу Европе која уводи професионалну војску.

Процес је започет  после 2000. године када су одлуком Народне скупштине амнестирани од кривичне одговорности сви који су до тада избегли војну обавезу. Уследила су два скраћења војног рока, прво са 12 на 9 месеци, па са 9 на 6 месеци. Истовремено је уведена и могућност цивилног служења, односно бесплатног рада у цивилној установи у месту становања 8 сати дневно, али три месеца дуже од служења регуларног војног рока. Цивилно служење је углавном било слабо контролисано и често се претварало у фарсу. Уз то, још два пута су амнестирани они који су избегли и овакву војну обавезу, последњи пут почетком 2010. године.  Применом оваквих мера служење војног рока практично је добровољно већ 10 година и сада је стање формализовано и додатно ограничено на 2000 војника.

[/restrictedarea]