Како је ЦИА видела српске лидере

Пише Филип Родић

Амерички обавештајци били су до краја рата у Босни и Хрватској уверени да је циљ српских лидера, укључујући и опозиционе, био стварање Велике Србије

У колекцији са више од 300 тајних докумената везаних за администрацију америчког председника Била Клинтона и ратове у бившој Југославији, које је америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) објавила почетком месеца, велика пажња је посвећена и анализирању личности српских вођа и атмосфери у српском народу уопште. Међу документима налазе се извештаји са састанака Националног савета за безбедност, обавештајне процене и пробрана документа Беле куће, Стејт департмента и Пентагона.

У анализи Националне обавештајне заједнице од 1. јануара 1994. наводи се да је председник Србије Слободан Милошевић задовољан успесима током двогодишњих борби, али да је проблем како окончати рат, ослободити се санкција и осигурати оно што је освојено. Овоме на путу, међутим, стоје „некооперативни лидери босанских и хрватских Срба“ и неспремност међународне заједнице да укине санкције против СРЈ без постизања свеобухватног мировног споразума.

На почетку те 1994. амерички аналитичари добро су проценили да ће Милошевић и у наредних годину дана наставити да доминира српском политичком сценом и да га економске недаће, у којима се земља налази због санкција, неће сломити, а да не постоји ни опозициони лидер који би био у стању да га свргне с власти. То објашњавају тиме што је Милошевић санкције искористио како би окривио странце за тегобе кроз које народ пролази и да „скрене поглед јавности са лошег управљања привредом“, да његова странка повећа број посланика у парламенту освојивши већину на изборима претходног децембра, што је „ослабило његове главне супарнике – ултранационалисте“ и отворило му простор да несугласице са радикалним Србима у БиХ и Хрватској решава оштрије. Додаје се да Милошевић суверено контролише војску, службе безбедности и медије, што му омогућава да спроводи репресију над опозицијом.

Санкције, како се наводи, нису ослабиле консензус јавности за успостављање Велике Србије и сви значајнији српски политички лидери, чак и они из демократске опозиције, су окорели националисти, нетолерантни у односу на остале етничке заједнице и криве међународну заједницу за неправедно кажњавање Срба.

Драшковић хариз-матичан, Ђинђић сумњив, Шешељ злочинац Пишући о Милошевићевим политичким противницима на домаћој сцени, амерички обавештајци наводе да је „Вук Драшковић најхаризматичнија и најпопуларнија личност умерене опозиције“, али да се још није у потпуности опоравио од хапшења и пребијања претходног лета. „Његова кампања је показала да још може да мобилише велики број присталица, иако су његове организационе способности врло сумњиве“. Зоран Ђинђић је „драматично побољшао рејтинг Демократске странке у односу на 1992“, наводи се у извештају, али се упозорава да он верује да будућност Србије лежи у „реформисању СПС-а да би могао да формира коалицију са Милошевићевом странком“ и изражава сумња у његов „демократски кредибилитет“. За Војислава Шешеља се наводи да је ултранационалиста и најпознатији због наводних ратних злочина у БиХ и Хрватској, да је човек „који брзо размишља, добро говори, врло је привлачан народним масама у чему му штети његово екстремистичко понашање“. Додаје се да, упркос неуспеху на изборима у Србији, Шешељ и даље има веома велики утицај на српске националисте у БиХ и Хрватској.

Процењује се да ће Милошевић почети са уједињавањем делова БиХ и Хрватске који су под српском контролом, са Србијом, без обзира на евентуално постизање мировног споразума. Радећи то, процењују амерички обавештајци, он ће се суочити са великим проблемима, јер ће локални лидери инсистирати на томе да контролишу сопствене буџете и пореске приходе, што ће Милошевићу бити тешко да прихвати. Они ће се, такође, залагати за формирање лабаве српске федерације са ротирајућим председавањем, што ће Милошевића учинити само једним од равноправних лидера. Милошевић би се овоме могао супротставити предлажући федерално уређење којим би се ојачао његов ауторитет, или, на пример, дељењем српских територија у БиХ и Хрватској на неколико административних региона. Поред тога, он ће користити службе безбедности и медије да би подривао утицај српских лидера и натерао их да му се повинују.

Наводи се и да ће Милошевић тешко контролисати све српске војне формације. Војска Југославије, како процењују, могла би тим формацијама понудити већу помоћ у замену за прихватање јаче централне контроле, али оданост крајишких и босанских војних и паравојних група Београду је веома ограничена и покушај ВЈ да разоружа или демобилише српске милиције вероватно би изазвала отпор.

Милошевић има проблем и са Косовом, где постоји вероватноћа да у наредних 12 месеци (до почетка 1995.) дође до насиља. Милошевићев режим ће наставити са репресивним политичким и административним мерама како би сузбио албанске политичке акције и приморао их да напусте покрајину. Процењује се да су српске службе безбедности још довољно јаке да обуздају паравојске и сузбију албанску побуну, али да радикални елементи на обе стране и даље остају непредвидљиви. Додаје се да српски ултранационалисти „делују некажњено на Косову, у складу са репресивном политиком Београда“, док Албанци прикупљају лако наоружање.

Милошевић, Караџић и Младић У Обавештајном извештају Дирекције ЦИА од 5. септембра 1995. детаљно се анализирају личности тројице тада најважнијих српских вођа – Милошевића, Радована Караџића и Ратка Младића – уз оцену да су „Срби сада јединственији“.

За Милошевића у овом документу пише да је сада далеко од српског ултранационалисте, каквим је сматран почетком деведесетих, и да је усвојио тактички приступ посвећен очувању и учвршћивању своје моћи у Београду, укидању међународних санкција и утврђивању контроле над српским територијама у БиХ и Хрватској. Пише се и о Милошевићевој супрузи, Миријани Марковић, која је „посвећени комуниста и Југословенка“ и за коју се верује да стоји иза одређених промена у Милошевићевој политици. „У сваком случају, Милошевић је, наизглед исправно, одлучио да је ‚народ уморан од жртви неопходних за уједињење свих Срба у једну државу‘ и разгневљујући ултранационалисте, одлучио у августу 1994. да уведе ембарго босанским Србима како би их приморао да прихвате мировни план Контакт групе“. У другим документима америчке обавештајне заједнице о ембаргу који је Београд увео Палама наводи се, међутим, да је та блокада углавном била фарса, а да је и војна и привредна сарадња настављена све време, само прикривеније и у нешто мањем обиму.

Америчке аналитичаре запрепастила је Милошевићева одлука да крајишке Србе препусти хрватским снагама почетком августа, с обзиром на његове раније националистичке ставове. Додаје се да је овакав потез Београда изазвао минималне протесте код Срба упркос доласку скоро 200.000 избеглица, зато што је представљао „најзначајнији српски пораз од како је немачки Вермахт априла 1941. прегазио Југославију за седам дана“. Милошевић у то време делује Американцима као човек који је „спреман да преговара о решењу сукоба све док се тиме не угрожава његова моћ у Београду“, али се додаје да је „и сада, као и увек с Милошевићем, ђаво у детаљима“. У документу се наводи да није јасно колике је територијалне уступке Милошевић спреман да учини, али да његово прихватање плана Контакт групе за Босну, предаја Крајине и наводна спремност на разговоре о статусу источне Славоније указују да је спреман да прихвати Велику Србију која би била много мања, али лакша за контролу. Према њиховом мишљењу, Милошевић неће бити спреман да призна Хрватску због напада на Крајину, али би могао да буде задовољан уколико би успео да обезбеди посавски коридор и долину Дрине у источној Босни. Упозорава се и да би Милошевић поново могао да промени своју стратегију уколико би га на то приморали ултранационалисти, пре свега у војсци, али да за сада нема озбиљнијих назнака да би тако нешто могло да се догоди.

Караџић је, у очима америчких аналитичара, испуњен снажним осећањем да су Срби жртве, али и да је, с растом његове моћи и јачањем војске босанских Срба, као и с наводним ратним профитерством и корупцијом, порасла и његова слика о себи као важној и великој фигури. „Нема сумње да Караџић ужива у значају који има као лидер босанских Срба“, наводи се у анализи и додаје да би „сигурно био веома невољан да се српске територије у БиХ прикључе Србији, јер би тиме била умањена његова улога“. Оцењује се да „упркос својој идентификацији са српским мучеништвом, ништа не указује да би он био спреман да пропадне за ту идеју“ и да би га војни порази „вероватно отрезнили“. Због тога, додаје се, кредибилна претња војном силом и појачана дипломатска изолација могли би га учинити спремнијим за будуће мировне разговоре.

Највећа пажња посвећена је генералу Ратку Младићу, за кога се иронично пише да „није Наполеон“, али је окарактерисан као најискренији поборник српске националне идеје од све тројице. Оцењује се да је он умислио да је његова света дужност да брани свој народ који је суочен са завером Запада у искорењивању Срба. Подсећа се на његов интервју у коме је рекао да се „границе цртају крвљу и да српски циљ остаје уједињење свих српских територија у БиХ и Хрватској“. Амерички обавештајци напомињу да је, због сталног присуства на првој линији фронта и војног лукавства, постао прави херој међу обичним Србима, али да нема амбиције за било каквом политичком улогом иако је спреман да буде главни саговорник са српске стране, што доказују његови чести сусрети са Милошевићем, командантом снага УН Рупертом Смитом и европским изаслаником Карлом Билтом. Истинским лидером босанских Срба учинило га је и његово одбијање Венс-Овеновог плана у мају 1993. као и да се повинује Караџићевим наредбама, што за Запад представља проблем, јер није склон преговарању и јер стално истиче да „неће предати територију за коју су његови војници проливали крв“. Додаје се, међутим, да би се Младић могао приволети на преговоре уколико би му постало јасно да његова војска не може издржати дуги сукоб ниског интензитета или интензивну НАТО кампању.

Младићу је дан касније, 6. септембра 1995, посвећена још једна анализа у којој се скреће пажња на његове војно-тактичке способности и истиче да „претходно искуство указује да мисли да може издржати и пребродити међународну спремност за војну интервенцију“. „За Младића, који се снажно идентификује са ставом да су Срби историјске жртве прогона и неправде, НАТО удари нису никакво изненађење“ и види их као наставак неправедног кажњавања Срба. „Он је спреман на то да буде нападнут. Њега су подучавали у војним школама основној доктрини ЈНА – бранити се од сваког нападача, прихватити бројчану и материјалну инфериорност, примити колико је год могуће удараца и наставити отпор колико год је то могуће“, наводи се у овој анализи и додаје да осећа да је оправдано користити сва могућа средства у циљу заштите сопственог народа. Младић је човек који са много посвећености брине о својим војницима и зна шта је у интересу војске босанских Срба. За Младића се верује да ће се опирати сваком захтеву све док не схвати да ће цена за то бити разарање српске војске до нивоа када више неће бити у стању да брани ни само језгро српске територије у Босни, али и да борбу до последњег човека сматра прихватљивим исходом.

Хашки трибунал и санкције

У препоруци о економским санкцијама против СРЈ од 25. маја 1995. тадашња амбасадорка САД при УН Мадлен Олбрајт, упућеној националном саветнику за безбедност Ентонију Лејку, противи се евентуалном ублажавању санкција, њиховом укидању или омогућавању СРЈ да се врати у окриље УН, све док не буде потписан чврст мировни споразум и док се СРЈ у потпуности не повинује свим захтевима Хашког трибунала. Овде се ради о једном од првих докумената у којем се неки кораци у поновном прикључивању СРЈ и Србије међународној заједници условљавају сарадњом са Хагом. „Ја верујем да је постављање Трибунала као услова за укидање спољњег зида санкција права ствар коју треба учинити“, навела је тада Олбрајтова. Она је додала да је „Трибунал постао важно унутрашњеполитичко питање у бившој Југославији.Током протеклих 18 месеци (од оснивања Трибунала) Милошевић је оптужбе за злочине користио за подривање својих политичких ривала. Влада Хрватске је јасно назначила да ће сарадња са Трибуналом бити јасан доказ њене посвећености западним идеалима. Устав босанско-хрватске федерације забрањује осумњиченима за ратне злочине да обављају политичку функцију. Ово је учињено са намером да се маргинализују екстремни босански Хрвати који ометају развој Федерације“, рекла је Олбрајтова.

Етничко чишћење

У меморандуму ЦИА о етничком чишћењу у БиХ од 29. априла 1994. наводи се да је до тог датума етнички очишћено најмање 2.151 насеље, те да је, иако су све стране биле жртве, у најмање 90 одсто случајева, одговорна била српска страна. Од средине 1993, међутим, највеће етничко чишћење спровеле су хрватске и муслиманске снаге. Кампања етничког чишћења које су спровеле српске снаге свој зенит је доживела током офанзиве у источној Босни у пролеће и лето 1993. Према документу, први извештаји о етничком чишћењу које спроводе муслиманске снаге појављују се у марту 1993. и од тада су снаге под командом Сарајева очистиле најмање 22 села у близини Коњица, Травника и Новог Травника. О етничком чишћењу које су извршиле хрватске снаге има много мање извештаја, а ове акције спровођене су од средине 1993. и то углавном против муслимана.

У извештају се истиче да се операције које спроводе муслиманске снаге у неколико тачака битно разликују од оних чији су починиоци Срби или Хрвати: ради се углавном о освети због злочина почињених над муслиманима (док Срби то раде јер желе политичку и војну контролу територије) и они не уништавају цркве, што указује на то да поштују верске објекте, укључујући и оне који припадају Србима и Хрватима. Као пример наводи се случај хрватског села Радешине у којем су муслимани уништили 95 посто кућа, али сеоску цркву нису ни оштетили.

Интересантно је да је ово најцензурисанији од свих објављених извештаја, јер су на њему зацрњене читаве странице, тако да је од укупно девет страна могуће прочитати непуне четири.

Улога МУП-а Србије у рату

У детаљном и опширном извештају Дирекције ЦИА о улози јединица МУП-а Србије у ратним дејствима у Хрватској и Босни, начињеном 26. октобра 1995, наводи се да је МУП био једна од главних полуга Владе Србије током сукоба, за стварање, контролу и одбрану Велике Србије. Ресор државне безбедности и МУП имали су водећу улогу у размештању специјалних снага српске полиције и у Босни, и у Хрватској. Јединице су под директном командом начелника Државне безбедности Јовице Станишића. Као команданти специјалних јединица помињу се Франко Симатовић Френки (који је понекад користио име Драган Симендић) Обрад Стевановић, Рајо Божовић, Радован Стојичић Баџа. У борбена дејства укључене су од почетка сукоба 1991, и њихова улога је углавном била да, као елитна јуришна пешадија, претходе у нападима или контраофанзивама које су спроводиле војске босанских Срба и Српске Крајине, али и муслиманских снага под вођством Фикрета Абдића. У БиХ су запажено учешће имале у нападима на Сребреницу и Горажде 1993. и 1994. и у подршци у борбама снага Фикрета Абдића од новембра 1994. до августа 1995. Поред учешћа у борбама, јединице МУП-а Србије биле су, према овом извештају, задужене и за наоружавање српских војски у Крајини и БиХ и бројних паравојних јединица, међу којима су најзначајније Црвене беретке под командом Жељка Ражнатовића Аркана, који је био под директном Станишићевом контролом. Као пример, наводи се да је Франко Симатовић Френки у септембру 1995. био задужен за транспорт муниције, пре свега ракета, произвођених у ваљевској фабрици „Крушик“, до складишта војске босанских Срба. Према наводима ЦИА, по десет камиона преносило је два пута недељно оружје из ове фабрике ка Босни.

Занимљив детаљ је да се у овом извештају помиње и тада анонимни Арканов помоћник чије име ЦИА у то време није знала, али је имала његов надимак – Легија. Како се наводи, он је у пролеће 1995. командовао групом српских добровољаца који су се борили са Абдићевим снагама код Велике Кладуше. Ову јединицу Абдићеви борци знали су под именом Црна Легија. Према овом документу, да је Легија командант ове групе био и раније, потврдио је један белгијски новинар којег су српски борци заробили код Бихаћа 5. децембра 1994.

4 коментара

  1. CIA je odlicno znala ko je ko, i sta propagira. Upravo je CIA,
    stvorila i naduvala nepostojecu ideju “Velika Srbija”. Cak ni Seselj
    nije koristio tu etiketu, iako je svoju ideju i granice (eventualne)
    drzave, zasnovane na pravu samopredeljenja naroda, video vecom od
    Srbije, gde mi-Srbi, cak nemamo dovoljno veliku vecinu. Iako niko
    nije rekao lose o imenu Velika Britanija, cak nepostojece ime –
    Velika Srbija, postalo je pojam strasniji od evidentno daleko
    tezih, samo u novijoj istoriji Evrope.
    U pripremi “materijala” za Administraciju SAD, NATO i vlade NATO
    zemalja, stvorena je (propagandno) slozena struktura organizacija
    za ostvarenje “monstruozne/zlocinacke” ideje “Velike Srbije”.
    Sve sto smo gledali i dozivljavali u stvarnosti, od 1990, a cesto
    se cesuci, po glavi u neshvatanju, posledice su priprema i rada,
    ne samo CIA-e. Po tradiciji, kao i sada, ne zelimo da vidimo
    “britanski faktor”, iako je “on”, dokazano, pefidniji i ubitacniji. Ako nije tesko shavatiti, kako je u skoro svemu,
    bezvedan, sem u zapaljivo-eksplozivnoj retorici, mali Hitler
    postao sta sve ne i narastao do … (i “pisca kapitalnog” (a jedinog) dela “Mein Kampf”), zasto nam je tesko da vidimo
    pozadinu sudbina tolikih pokojnih, zatocenih ili niza jos zivih “politickih vodja”.
    Kljukani i samokljukajuci se, nismo videli zasto Milos “dade” da
    se ubije Karadjirdje, zasto ubise kneza Mihajla, kralja A. Obrenovica, Apisa, kralja A. Karadjordjevica, Djindjica (i koliko
    jos u dva veka).
    Upravo, zadovoljni sto citamo dokumenta CIA-e i naseg srama,
    dozivecemo citanje novih.
    Posebno, citacemo, cije su se sve smrti cekale (a neke potpomogle), da se Srbija klicuci, pridruzi sopstvenom dzelatu i postane deo NATO kriminala.
    Citacemo i kako smo (i ko je zasluzan) “povratili” Kosovo i Metohiju, i nestali u novoj naciji (bez RS, APV), bez srpskog imena.
    Srboljub Savic

  2. Ko nam to priča izvrnutu priču.Mi,istinu znamo.Amerika unapred sto godina zna šta će i gde napraviti žarište i tada NATO deluje”humanitarno”obično ubija decu i nemoćne.Vuk im je harizmatičan,pijan i lažljiv.Pravio je nered po Beogradu.Sklonio se na terasu i vikao našoj deci-juriš!nije vredno ni govoriti o takvom karakteru.Osvajao tv-bastilju,huško narod na narod-običan gmizavac,smutljivac.CIA,mnogo laže,mnogo zla nanosi sopstvenom narodu.To su ljudi obučeni da muče i ubijaju,ali samo nemoćne.Sve oni znaju,čitali su Slobine misli,bože,što su dobri čitači.Zašto ne kažu,što su stalno vršljali po našoj zemlji,mutili i vrbovali.Zašto je Stanišić i Simatović pušten?Zašto je Šešelj tolike godine u Hagu?Zašto se o srpskim žrtvama ne priča i nikom ne sudi.Mora da su se sami ubijali.Amerika je krvoločna zver,a svojski im pomažu jevreji,postali su gori od njih,moraju grešni,izdali su Hrista.Prijatelji njihovi amerikanci,znali su šta se dešavasa njima u Nemačkoj,nisu im pomogli,ali su zato primili ratne zločince,naciste,dali utočište,i krili ih.Nebi svet video slobode da nije bilo hrabrih rusa.Svi slobodarski narodi su njima trn u oku,žele porobiti sav svet.Želeo je,Aleksandar,Napoleon,Hitler,sada bolesna amerika,koja mora doživeti propast,suviše ima ljudi na savesti-milione.

  3. Americki zlikovci, ocito nemaju sta raditi, pa sada razvezuju price, koje kod nas zna i najmanje dete – naime, ko su i kako rade.

  4. Amerika je čisto teroristička fašistička država.Nadam se da će im se sve vratiti.A kako vidim da se već vraća.Uz fašističko Geblsovsku propagandu su proterali Srbe iz Hrvatske ,gde su bombardovali srpske položaje i sa generalima Američkim napravili OLUJU I PROTERALI IZ hRVATSKE OKO 250 HILJADA srba.Sada ruše i table na ćirilici ti demokratski EU Hrvati.Srbiju su bombardovali mimo svih pravila dabi doveli teroristu Tačija na vlas.Sad ova izdajnička vlad koju su Amerikanci doveli na vlast razgovara sa teroristo Tačijem.Ko još u Srbiji priča o ŽUTOJ kući,jadan smo mi narod i brzo zaboravljamo,zato i nestajemo…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *