Почетна / Друштво / Јованка, обесправљена до смрти

Јованка, обесправљена до смрти

Пише Светлана Васовић-Мекина

Покојник је преминуо 4. маја 1980. у 88. години. Четврти општински суд у Београду је утврдио да је живео у Београду, а умро у Љубљани. Оставинска расправа, која је морала да почне 1980. године, није могла бити једноставнија. Али, развукла се на преко три деценије. Уследио је невероватан заплет, прави театар апсурда, који је надживео и Титову супругу Јованку Броз

Покојник се звао Јосип Броз. Тито. Држава, коју су супружници Броз у рату заједно стварали, и у којој је готово сва имовина била „друштвена“, окренула се, на крају, свом снагом свог бесправља против Титових наследника, а у првом реду против Јованке. Иронијом судбине, земља у којој је Брозова реч дуго времена била изнад свих закона, тачније њен државни апарат, брутално је прекршио најосновнија права његове удовице, али и других Титових наследника. Тако нам је смрт Јованке Броз, у недељу 20. октобра 2013, оставила у аманет низ неодговорених питања.
Иза ње су остали нерешени судски спорови, хиљаде папира и, пре свега, трагичан усуд једне жене којој су више од три деценије грубо гажена сва права. Све то мање сведочи о лику и делу Јованке Броз а много више о театру апсурда, у који је Брозова удовица бачена после његове смрти. И о неправној држави, у којој је Јованка живела све до свог краја. Без обзира на то како ће историографија оценити њену улогу у збивањима на овим просторима, чињенице говоре саме. Јованкина права су гурнута под тепих усвајањем неуставног закона из 1988. године, који је сам по себи био некакав лекс специјалис, да би суд оставинску расправу покренуо тек после 30 година пошто је адвокат Тома Фила успео да обори поменути (неуставни) закон.

АПАНАЖА УМЕСТО ПЕНЗИЈЕ Познато је, више-мање, како је Јованка после Титове смрти уклоњена из резиденције у Ужичкој 15 и пресељена у вилу предратног трговца Петровића, у тадашњем Булевару октобарске револуције 75. Кућу су јој доделили „надлежни из савезних органа“. Из виле у Ужичкој успела је да однесе нешто својих ствари, али јој није било дозвољено да понесе лични накит и поклоне које је добијала. Председништво СФРЈ је тада Брозовој удовици Јованки, мајору ЈНА, доделило месечну апанажу у висини примања чланова колективног шефа државе. То, истина, није била законом одређена пензија.
„Рекли су да не могу да добијем ‚Титову пензију‘, јер немам документа, а и зато јер Тито ‚није имао плату‘; то ми је, у присуству неких назовиправника, саопштио 12. јула 1982. Фадиљ Хоџа. Никада нисам добила решење о пензији. Тачно је да добијам неку апанажу, али коју и од кога никада нисам сазнала… Али као супруга председника земље, али и као борац, као потпуковник и носилац Споменице, имам право, као и сваки грађанин, на пензију и имам право на адекватан смештај, а не привремени, одакле увек неко може да ме избаци кад хоће,“ упозоравала је суд Јованка Броз.
Јованкин оставински спис открива да је она још 25. септембра 1984, после јаловог тражења фамозног „четвртог списка“ Титове имовине од стране суда – сама суду доставила свој, по памћењу састављен списак ствари, које је тражила и за које је тврдила да јој припадају јер су „њено власништво“: „Достављам вам непотпун списак предмета, који представљају моју личну имовину… Те ствари су биле у Ужичкој 15 када су ме насилно избацили, у великом музеју ‚Матија Губец‘, у биљарници, затим у ‚Белој вили‘ на Брионима и у кући на Ванги… У прилогу достављам и непотпун списак својих књига као и списак накита који је остао закључан и запечаћен у једном од ормана у мојој гардероби у Ужичкој 15, као и ствари, које су остале у Титовом кабинету у ‚Белој вили‘ на Брионима… Тражим да ми предмете означене у тим списковима предате у посед.“
Суд је њен захтев одбио.

[restrictedarea] Није одустала. У другом писму, које је написала 17. марта 2002, жалила се суду на ужасне услове у којима живи, да јој је војска „затворила грејање“ и да зато углавном лежи, прехлађена. Тврдила је да „војска не греје кућу под разним изговорима“ – да немају мазута, да је тако наредио командант… Тражила је да њен адвокат суд упозори да јој током „двадесет година није решено ниједно егзистенцијално питање“, јер „немам стални боравак, зграда у којој живим се не греје, влажна је, кров прокишњава, инсталације не раде“, а „још увек није решено ни питање моје пензије и статуса“. Јованка је, упркос немаштини о којој је писала, своје сведочење „упаковала“ у коверат на коме је био њен монограм.

АРХИВСКА ОТКРИЋА Ништа мање нису занимљиви ни документи који се налазе у кутији бр. 36 Архива Републике Словеније. У тој кутији су документи који показују како је „правдан“ Јованкин „растанак“ од Тита. Белешке и записници које су у оно доба саставили Брозови најближи сарадници (између осталих Петар Стамболић, Стане Доланц, Џемал Биједић и Никола Љубичић) откривају да је Јованка уклоњена из Брозове близине под изговором да би у нападу љубоморе и мржње према Титовим згодним младим масеркама – могла да рани или чак убије Јосипа Броза.
Из словеначких архива је лансирано сведочење Брозових савременика о шизофреној Јованкиној природи и њеним „неконтролисаним испадима“, који су описани као „параноични“. Таква „дијагноза“ је постављена током разговора које су наводно водили Брозови лекари, шеф његовог кабинета Александар Шокорац, ађутант генерал Марко Рапо и државни врх СФРЈ са Титом и Јованком почетком 1975. У документу, који је Шокорац потписао 10. фебруара 1975. у Игалу, пише: „Генерал Рапо и сви лични лекари сматрају да више нису у стању да физички заштите друга Председника од поступака другарице Јованке.“ Брозови лекари су наводно препознали код „другарице Јованке типичне параноидне манифестације“, због чега је она проглашена „опасном по живот и здравље друга Председника“. Исти лекари у следећем документу упозоравају да страхују да ће Јованка напасти Тита ватреним или хладним оружјем, па треба проверити има ли она у ташни – револвер. Др Брецељ је, према белешци од 10. фебруара 1975, о томе наводно разговарао са Јованком и саветовао јој да се „у циљу избегавања нервирања друга Председника и ње саме, врати у Београд“. У документу пише и да је „другарица Јованка прво ћутала, а онда одговорила да ће размислити“. Међутим, пошто (изузев бележака похрањених у словеначком архиву) није познат ниједан насилан испад Јованке према Титу, сви поменути наводи пре би се могли тумачити као типичан пример припремања Јованкиног „психолошког профила“ и спиновања лажне „легенде“, односно као припрема терена за политички диктирано уклањање Јованке из Титове близине.

ПОЛИТИКА УКЛАЊАЊА Нарочиту улогу у патњи Јованке Броз су одиграли словеначки политичари. Тадашње словеначко партијско руководство је јахало на подстрекивању и ширењу страха од „великосрпског национализма“, па су у Јованки, Српкињи из Лике, заједно са хрватским, албанским, али и политичарима из других република СФРЈ видели опасност која би могла да обрлати Броза и осујети њихове напоре у циљу све већег „конфедерирања“ Југославије. Управо то је, како потврђују и словеначки архиви, суштина протеривања Јованке из Титовог окружења.
Јованка је „макнута“ од Тита после прихватања новог „конфедералног“ устава из 1974. године. Пала је у још већу немилост после Титове смрти. Сергеј Крајгер је непуних месец дана после Титовог погреба бануо код Јованке како би јој саопштио да лично он неће дозволити да она остане у кући у Ужичкој 15, пошто ће здање претворити у Титов спомен-музеј. Стане Доланц био је према Јованки још окрутнији; није се либио ни да је гурне на степеништу куће у Ужичкој, када се опирала деложацији. Ту је био кључан још један Словенац – генерал Иван Долничар, који је према предању наредио да се заплени и сва њена гардероба, личне ствари, од чега је мање вредан део држан у некој гаражи претвореној у привремени магацин, где је лежао две-три године, тако да је доста тога пропало. „Иза тог зулума, јер то се не може назвати другачије, стајао је Стане Доланц, и све то скупа било је страшно,“ сведочила је Брозова удовица.
Јасно је да је Јованка била уклоњена из Брозове близине како би Титови најближи сарадници, а пре свега „товариши“ из Словеније, ућуткали једини глас „против“ и држали контролу над његовим одлукама. Много теже је разумети, међутим, зашто је Јованка у бесправном положају живела све до своје смрти, у Србији, после „демократских промена“.

Словеначки историчари о Јованки: Болесно љубоморна сплеткаруша

Божо Репе из Одељења за историју љубљанског Филозофског факултета, историчар млађе генерације, близак некадашњем првом председнику независне државе Словеније Милану Кучану, поводом вести о Јованкиној смрти одважио се да да изјаву у раскораку са уобичајеним пијететом према умрлом. За Репеа је Јованка „сасвим сигурно била сплеткаруша“, а то објашњава њеним наводним напорима да Доланц буде избачен из делегације која је 1977. била у посети Кини, јер је у то доба кулминирао „њен спор са Доланцем за утицај на Тита“, и зато што је „Јованка желела да сачува Тита под својим доменом и да на њега немају утицај други људи“. Описујући Јованку (коју није лично упознао) као болесно љубоморну, Репе констатује да је била и веома посесивна по питању Тита.
За њену злу судбину кривце, међутим, проналази – у Србији. Тврди да су Јованкини проблеми почели тек после смрти мужа, када је дошло до конфликта са тадашњим руководством, највероватније „због Јованкине тврдоглавости и њених захтева који су се политичарима чинили претераним“. Ни речју не помиње да је још Едвард Кардељ 1974. године бацио „фатву“ на Јованку, оценивши је на састанку комисије Извршног бироа ЦК СКЈ „болесном до те мере да постаје опасна по Тита“. Највећи Јованкин грех је био, према Кардељу, да се „на њу више не може утицати“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *