Почетна / Регион / ИЗМИШЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ИЗМИШЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Пише Јово Бајић

Како кројачи нове бошњачке историје по мери Хашког трибунала краља Стефана Твртка I Котроманића претварају у Бошњака

Босанскохерцеговачки муслимани спремају се да усред Сарајева подигну споменик једном хришћанском владару, краљу Стефану Твртку I Котроманићу, који је краљевско достојанство добио по обреду крунисања српских владара из династије Немањића. Највећем средњовековном босанском владару, на Митровдан, 16. октобра по старом јулијанском, или 8. новембра по новом грегоријанском календару 1377. године, краљевску круну на главу ставио је милешевски Митрополит, архијереј Српске цркве. Крунисање је обављено у тада најзначајнијој српској светињи над моштима Светога Саве. Краљ је тада добио „сугуби венац“, двоструку круну, српску и босанску. Чином крунисања нови краљ постао је, у неку руку, и свештено лице Српске цркве. Први краљ из династије Котроманића, позивајући се на немањићко порекло, свом имену тада је додао и име Стефан, јер то име носили су сви владари из династије Немањића. Од тог Митровдана титула краља Стефана Твртка гласила је „по милости Божијој краљ Србљем, Босни и Поморју и Западним странама“.

УПОТРЕБА ВЛАДАРА Није први пут да се због дневнополитичких потреба покрећу сени и дира у прах краља Стефана Твртка I Котроманића, да се преиспитује и мења његово народносно порекло, да се преиспитује и мења хришћанска вера коју је исповедао, да се, после прећуткивања давно утврђених чињеница, измишљају докази којима се тражи упориште у средњовековној босанској историји за право на владавину Босном и Херцеговином. Такве кораке предузимала је и Аустроугарска. Манипулације историјским чињеницама, чини нам се, биле су повод и академику Николи Радојчићу да се позабави крунисањем краља Стефана Твртка I, да на основу црквеног обреда крунисања обављеног 1377. године у Милешеви одреди име народа из којега је овај владар поникао и којем је припадао и веру коју је исповедао. Резултате истраживања, обављеног на основу обимне грађе на славеносрпском, грчком, латинском и још неким светским језицима, објавио је у раду „Обред крунисања босанскога краља Твртка I, прилог историји крунисања српских владара у средњем веку“ који је 1948. године објавила Српска академија наука. Драгоцени рад академика Николе Радојчића, као рефлектор, осветљава шта се у Милешеви збивало на Митровдан пре 636 година.

УСИЈАНА ПРИЧА И ПРЕСЕДАН У опширној и поприлично усијаној причи којом се међу босанскохерцеговачким муслиманима ствара политичко расположење за подизање споменика „Твртку I краљу Босне“ нема ни помена о томе да је највећи средњовековни босански владар крунисан у Милешеви, да га је крунисао Митрополит Српске цркве, да је своме краљевском имену додао српско владарско име Стефан, и да је у његовој краљевској титули на првом месту стајало „краљ Србије“. Из историјске магле коју су стварали нови експерти за историју Балкана и Србије а које је ангажовао Хашки трибунал, у новој историјској верзији стари босански краљ требало би да искочи из давнине и да се испрси на главном сарајевском тргу као муслимански ратник из последњег верско-грађанског рата 1992 – 1995 године, са истуреним штитом-амблемом који је красио ратне заставе Армије Босне и Херцеговине чији је врховни командант био Алија Изетбеговић. Није то више средњовековни краљ, него нови, модерни муслимански командант, шехит који муслиманске војнике позива у бој, на жртву.
Ова муслиманска прича о краљу Стефану Твртку I само је једна епизода из новог тумачења српске историје коју је, на суђењима Србима, зацртао Хашки трибунал. Мишљења бројних европских експерата, уз подршку неких страних амбасада западних земаља у Сарајеву и Београду, сада се примењују у пракси. Тако је, по мери западних историографа, успостављен нови преседан: писци српске историје не треба да користе методологију којом се користе писци немачке, француске, италијанске, или, рецимо, енглеске националне историје, не треба да се служе научним чињеницама како је то чињено до сада: у српској историји догодило се оно што напишу нови историчари, по захтевима својих политичких налогодаваца.
Тако је и нова нација, Бошњаци, настала после последњих верско-грађанских ратова, добила прилику да конструише националну историју. Новим муслиманским историчарима, по рецептима Хашког трибунала, дато је зелено светло да могу да мењају, преправљају, дотерују средњовековну босанску прошлост, да је прилагођавају дневнополитичким потребама, а да при томе не штеде ни краља Стефана Твртка I. Служећи се праксом Хашког трибунала, неки муслимански историографи последњих деценија, „јашући“ на богумилској причи, направили су од краља Стефана Твртка I богумила. Богумилство је, према њима, поједностављено речено, вера која је по свом учењу била ближа исламу него хришћанству, па је, према томе, краљ Стефан Твртко I био више муслиман него хришћанин, по чему би се, у неку руку, могло прихватити да је он био некакав родоначелник босанскохерцеговачких муслимана, Бошњака, зачетник босанске муслиманске државности, коју је у последњем верско-грађанском рату отелотворио Алија Изетбеговић.
При томе се муслимански историчари не осврћу на добро познате чињенице да је војска чији је, да се изразимо данашњим речником, врховни командант био краљ Стефан Твртко I, жестоко ратовала против муслимана, Турака. Његов војвода Влатко Вуковић је августа 1388. године код Билеће до ногу потукао један снажан одред турске војске, предвођен војсковођом Лалом-Шахином. Ова победа препоручила је војводу Влатка Вуковића (у народној песми познатог као Владета војвода) док је краљ Твртко био заузет освајањем далматинских градова, да буде постављен за главнокомандујућег босанског одреда који је на Видовдан 1389. године учествовао у Косовској бици са кнезом Лазаром. Јер је тада краљ Твртко, као потомак Немањића, бранио „земље родитеља и прародитеља својих“. Влатко Вуковић је у Косовској бици командовао левим српским крилом.

[restrictedarea]

КРУНА ОД ЉИЉАНА Идеја о подизању споменика краљу Стефану Твртку I, како смо прочитали у подлистку „САН“ који издаје сарајевско „Ослобођење“ у броју од 22. септембра ове године, родила се у Цазинској крајини, међу члановима регионалног Удружења организатора Сове Крајина из Цазина. Подршку су дали још и НВО Дјечији покрет за мир, љубав и пријатељство – Дјеца Сарајева. Ову идеју, како пише „САН“, подржала су и још нека грађанска удружења: Уставноправна асоцијација УДАР БиХ, Покрет за РБиХ, а однедавно подршку дају и грађани путем интернета. Покретачи идеје већ су упутили захтев за подизање споменика краљу Твртку I на више адреса: градоначелнику Сарајева, начелнику сарајевске општине Центар, председнику Федерације БиХ, Заводу за изградњу и заштиту споменика, гробаља и мезарја, премијеру Кантона Сарајево и Фондацији „Адил Зулфикарпашић“.
Већ је предложено где би у муслиманском Сарајеву могао бити подигнут споменик хришћанском „краљу Србљем, Босни и Поморју и Западним странама“. То је Трг БиХ на Маријин Двору, испред здања Парламента Босне и Херцеговине. И већ је предложена скица и компјутерска анимација споменика коју је израдио извесни Енес Ено Башић из Санског Моста за кога се каже да је „интелектуалац, умјетник, сликар, истински борац и патриота Р БиХ, визионар и први почасни члан регионалног Удружења Сове Крајине“. „САН“ и још неки листови и сајтови босанскохерцеговачких муслимана објавили су анимацију овог споменика, дело Енеса Ене Башића.
Изглед споменика Твртку I који је створила машта Енеса Ене Башића у потпуности се поклапа са новим историјским представама владара које је у последњој деценији створила исламска историографија. Његови портрети, према новим виђењима, красе канцеларије муслиманских културних и политичких, чак и верских челника. И не само на простору Босне и Херцеговине него и Рашке области (Санџака). На портретима краљ није представљен као хришћанин. На глави му је круна коју чини венац од љиљана, а на круни нигде крста. Таква круна предвиђена је и за бронзаног краља на споменику на Маријин Двору.
Будући бронзани краљ Стефан Твртко I, како га је замислио Енес Ено Башић, стајаће на сарајевском Тргу БиХ, на постољу које подсећа на стећке, камене споменике под којима је сахрањивано српско средњовековно племство. На постољу је уклесана нова титула, плод нове хашке историјске школе, каква није забележена ни на једној краљевској повељи, ни на једном грбу, ни печату „Тvrtko I rex Bosne“. Краљ је у ратничком ставу, десном руком привукао је к себи препознатљиви штит са љиљанима, ратни грб муслиманске Армије Босне и Херцеговине. Са тим штитом на капи често је сликан и врховни заповедник те војске, Алија Изетбеговић. Изузев некаквог плашта и краљевске круне, венца од цвета љиљана, без крста, краљ Стефан Твртко I на себи нема ни једног краљевског обележја. О појасу му је бајонет какав су користили војници у последњим ратовима. Испружио је напред, у висини лица, леву руку са отвореним дланом и раширеним прстима, као да командује јуриш. И поза умногоме подсећа на Алију Изетбеговића при ратним сусретима са својим војницима.
Ближи се и Митровдан, када је 8. новембра по новом календару пре 636 година у Милешеви крунисан краљ Твртко. Са овим крунисањем сагласили су се и српски великаши, кнез Лазар Хребељановић и Вук Бранковић, који су са будућим краљем неговали добре односе. Вероватно су и присуствовали крунисању. Крунисању се није противио ни тадашњи мађарски краљ Лајош I. Будући краљ Твртко стигао је са пратњом у Милешеву, поневши владарска обележја: краљевску круну, пурпурни краљевски плашт, дијадему и друге знаке краљевског достојанства.
Зашто је бан Твртко Котроманић изабрао Цркву Светога Спаса у Милешеви да се крунише за краља, а не, рецимо, цркву у Трстеници крај свога двора у Бобовцу, посвећену заштитнику Босне, Светом Георгију Назијском? Због везивања за лозу Немањића. Краљ Твртко позивао се на своје претке Немањиће. Тврткова баба Јелисавета, жена босанског бана Стефана I Котроманића, била је ћерка краља Стефана Драгутина Немањића. Та крвна веза омогућавала му је да се веже за Немањиће и да своме имену дода немањићко владарско име Стефан. А Милешева је у то време била у саставу Тврткове државе.
Вероисповешћу краља Твртка I Котроманића, у време његовог крунисања у Милешеви, бавио се у поменутој студији „Обред крунисања босанског краља Твртка I, прилог историји крунисања српских владара у средњем веку“ академик Никола Радојчић. Он је, због малог броја историјских извора, покушао да до одговора дође заобилазним путем. Претходно је проучио обреде крунисања западноевропских владара, али и византијских царева, а онда и првог српског краља из династије Немањића, Стефана Првовенчаног, где каже: „По православноме обреду који нас се овде нарочито тиче крунисао је Стефана (Првовенчаног, прим. Ј. Б.) за краља његов брат Сава, с несумњивом тежњом да српско крунисање што више приближи византијском, као што је у свему тежио Србију што више изједначити са Византијом, а нарочито у оданости православљу. Зато су у првим крунисањима Немањића, која је обављао Свети Сава, сасвим јасно преовлађивали црквени елементи над традиционалнима. Њих је требало особито истаћи у Рашкој са још довољно неутврђеном државном вером византијскога православља. Високи ауторитет Светога Саве могао је узети на себе све новине с тим у вези и тако обогатити давнашње српске обичаје приликом увођења владара у власт с црквеним прописима, које је он смело ставио као највише и као најпрече приликом крунисања српских краљева у Рашкој“.

ОДАН ПРАВОСЛАВЉУ Да би један владар био крунисан у Православној цркви, закључује академик Радојчић, он мора пре свега да испуни основни услов – да исповеда православну веру. Тај услов је морао испунити и краљ Стефан Твртко I Котроманић. Православна црква, како сматра Радојчић, са тим никада није правила компромисе, „у доба крунисања Твртка I ми смо још у веку цара Душана који је латинску јерес сматрао не само верском заблудом него и опасношћу за државу. То исто важи и за богумилство. У Србији је била тада чврсто сједињена грчка оданост чистом православљу са српском оданошћу цркве држави. Политичка необавештеност заиста се не може пребацити Српској цркви, па се због тога не може ни помислити да би она у незнању и у неспособности да одмери последице свога рада учинила оно што је у пуној противности с њеном оданошћу вери и с њеном мудрошћу у ставу према држави. То је заиста немогућно“.
Пре него што је кренуо према Милешеви, краљ Твртко I испунио је основни услов, понудио је доказе да исповеда православну веру. Српска црква била је чврста у испуњавању догми и нема ниједног примера да је чак и помишљала да на престо постави владара који не исповеда православље. Од краља Стефана Твртка I, као ни од осталих владара у сличним приликама, није тражена изјава да исповеда православну веру, него су за то били потребни додатни докази које би понудили црквени људи из краљевог окружења. Тек када су били испуњени ти услови, почели су разговори о крунисању и тада је за дан крунисања изабран велики празник – у овом случају Митровдан.
Сигурно је да се Милешева тога Митровдана 1377. године припремила да дочека бана Стефана Твртка I Котроманића и његову пратњу и да по отачком предању обави крунисање. Крунисање се одвијало по устаљеном реду. Почело је светом архијерејском литургијом коју је служио Митрополит са свештеницима. У олтар милешевског Храма Светога Спаса ушли су Митрополит са свештеницима и бан Твртко. У олтар је, заједно са свештеничким одеждама, унесена и Тврткова краљевска одора, па су се сви пресвукли. Краљевска круна, пурпурни краљевски плашт, дијадема и друга краљевска обележја такође су унесени у олтар и положени преко плаштанице на покретном столу, који ће касније бити изнет испред олтара.
Обред крунисања, као и приликом хиротонисања данашњих српских епископа, захтевао је да будући краљ у време литургије уђе са свештеницима у олтар. Нема сумње да је краљ Стефан Твртко ушао у олтар, учествовао је, као и остали свештеници, у великом входу, у коме иначе могу да учествују само свештена лица. Пре причешћа, будући краљ је пред Митрополитом, али и босанским и српским велможама који су били у милешевском храму, стојећи поред ћивота Светога Саве, изговорио „Символ вере“, чиме је јавно показао да исповеда православље, а затим је пред олтаром обећао да ће штитити и помагати Православну цркву и, без тога није могло – да ће се борити против сваке јереси. Тек после тога уследило је причешће. Будући краљ се, као и свештеници, причестио у олтару.
А затим је, по освештаном правилу, како поступак реконструише Никола Радојчић, наступио чин крунисања. Завршни чин одиграо се испред олтара или негде на средини милешевског храма, пред светитељима, српским владарима – Стефаном Немањом, Стефаном Првовенчаним и његовим синовима Радославом и Владиславом, живописаним на зидовима милешевске Цркве Светога Спаса. Затим су ђакони насред цркве изнели покретни сто (налоњ) на коме су били краљевски плашт и круна. Пришли су му бан Твртко I и Митрополит. Митрополит је узео круну Котроманића и уз клицање свештеника „Свјат, свјат“, ставио је на главу првог краља династије Котроманића. Племство и народ из храма су одговарали „Достојан“. Митрополит је новога краља огрнуо краљевским пурпурним плаштом, а затим га је миропомазао. Ту, у милешевском храму, Твртко је узео име Стефан како би се изједначио са својим прецима Немањићима чије су га очи гледале са зидова. Нема података о томе да је тада новој босанској краљици Доротеји (Дорослави) стављена круна на главу.
У завршном делу своје студије Никола Радојчић каже: „Крунисање владара заиста је знаменит део духовне историје свакога народа који се испео до државне самосталности. Из његовог развитка збиља се осећа, особито на Западу, измена односа између државе и цркве. На Истоку, међутим, из свих владарских крунисања избија несаломљива жеља цркве да владар докаже своју оданост православљу. Западна црква је у односу према владару била разапињана множином и разноликошћу жеља, скопчаних с њеним политичким тежњама, па их је зато према политичким приликама и мењала, док је источној цркви у односима према владарима лебдела пред очима једна једина жеља – оданост према православљу, сједињеном са човекољубљем“.
Уобичајено је било да се владари из исте лозе крунишу у цркви у којој се крунисао њихов родоначелник. Нема историјских података о томе где су се крунисали потоњи босански краљеви. Није искључено да се то догађало у Милешеви.
Све чињенице које наводи академик Никола Радојчић, за нову муслиманску историографију рађену по рецепту Хашког трибунала, ништа не значе. Оне за њих не постоје. Они терају своју причу.

ЉИЉАНИ И БЕЛИ ОРАО

Недавно су светске агенције јављале о једном судском спору који међусобно воде потомци лозе Орлеански, једне од најстаријих француских племићких породица. Тада је приказиван и породични племићки грб знамените лозе. Централно место на грбу заузима штит са љиљанима. Сличан грб са љиљанима, који је постао заштитни знак босанскохерцеговачких муслимана, Бошњака, имали су и Котроманићи. Ако би следили исту логику којом су преузели грб Котроманића, Бошњаци би могли исто право да полажу и на француску племићку породицу Орлеански, да историју те породице уграђују у своју новокомпоновану историју и да истичу њен грб као доказ сопственог идентитета.
Ако би се ишло таквом логиком, и преузимали сви грбови на којима је љиљан, хералдички знак који се јављао на целом Медитерану, па и шире, босанскохерцеговачки муслимани би имали један од најбогатијих националних грбовника и изузетно богату националну историју.
Сам породични грб Котроманића, на коме Бошњаци покушавају да сазидају своју државност, често је мењан. Сваки нови владар из династије избацивао је поједине старе, а уносио нове детаље. Поред штита са љиљанима, као симбола краљевског достојанства, Котроманићи су имали и грб Немањића, двоглавог белог орла са оцилима. На аверсу великог печата краља Твртка, као видан детаљ, на десној страни је и штит са двоглавим орлом. Готово исти штит јавља се и на великом печату краља Стефана Дабише Котроманића, чији се оригинални отисак чува у Британском музеју у Лондону. О овим детаљима је писао и историчар Павао Анђелић, који каже да је на печату представљен краљ на престолу а са његове десне и леве стране су два штита – „на штиту са десне стране пријестоља као хералдички симбол представљен је двоглави орао полураширених крила. Штит са лијеве стране има десну косу пругу и по три љиљана на сваком пољу“.

БОГУМИЛИ

Научници се још споре око тога која је била вера коју су исповедали житељи средњовековне Босне, за које сви значајни историјски извори кажу да су били Срби. Неки тврде да је њихова вера била православна, други римокатоличка, трећи богумилска.
По разним архивама, понајвише у дубровачким, сачувало се више од три хиљаде докумената, повеља, записа, разних извештаја на славеносрпском и латинском језику, на ћириличком и латинском писму. Ни у једном од тих докумената не помиње се да средњовековни Босанци себе називају богумилима, нити има документа који потврђује да су их тако називали савременици који су живели у суседству, у другим државама.
О вери средњовековних Босанаца најбоље сведоче босанска јеванђеља, богослужбене књиге које су се користиле у богомољама. Сачувало се много таквих јеванђеља, највише у старим српским црквама, и о њима се много писало.
Овим јеванђељима бави се и књига „Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави“ др Драгољуба Драгојловића. Сва јеванђеља, како тврди Драгојловић, писана су по канонима Православне цркве. И свако од њих могло би се и данас користити приликом богослужења у српским православним храмовима.

[/restrictedarea]

20 коментара

  1. Imam pitanje zasto nisu Srbi uzeli te simole nogo ih ostavili muslimanima,
    i zasto srbi ne zovu sebe bošnjacima pa bi muslimani od toga odustali?




    0



    0
    • Зато што „бошњак“ на турском значи „ништарија, никоговић“ (од „бош“ – празнина, ништавило). Ко нормалан узима погрду за име?




      0



      0
    • Zato što grabe znamenja države Srbije …..iako nikada u sastavu Sbije bili nisu ….i ako su ti ist i Kotromanići pod uticajem Vatikana večito kopali Nemanjiće —iako su i sa Kosova utekli ….i




      0



      0
  2. Naziv članka izvrsno se uklapa, jer ono šta sam pročitao je izmišljanje istorije.
    Kaže Tvrtko je bio „kralj i Srbije“. Onda, ako je to tako zašto ne prizna(te) da je Srbija dio Bosne, a ne Bosna dio Srbije, kao što vi to volite kazati.
    Članak ima tačno i ispravno ime u naslovu: IZMIŠLJANJE ISTORIJE, gdje g.Jovo Bajić izmišlja istoriju i poziva se na nekakve spise koje ni on sam ne zna prikazati.
    Za Bosnu se vjekovima otimaju Srbi. U zadnjih 100-150 godina sa njima i Hrvati.
    Ali Hrvati su malo „uglancani“. Oni to rade podmuklo. Recimo, oni danas proslavljaju kao nekakvu Hrvatsku „obljetnicu“, što bi mi rekli godišnjicu, vezanu za Bobovac i Kraljevu Sutjesku (mjesta u središnjoj Bosni). Dolaze tamo i predstavnici Hrvatske vlasti i njihova garda-postrojena i uglancana. Tu msr. Puljić drži vaz (govor-misu) i sve ima takav bekgraund kao da su Kotromanići bili katolici, kao da su Tvrtko i prijašnji banovi Bosne (Borić,Prijezda, Kulin itd.) bili katolici. A nisu. Bili su bosanski krstjani sa glavnim vjerskim poglavarom koji se zvao „Did“.
    Ali neka se zna, Puljić je imenovan od Pape za kardinala Bosne i Hercegovine samo zato da se hrvatski kardinal ne miješa u Bosnu. Tako je htio Vatikan. Ali on se neprekidno zove „kardinal Vrhbosanski“. Nema nikakvog uticaja na Hercegovinu i Posavinu. A Vatikan to nije htio. Vatikan je priznao BiH i htio je da je odvoji od Hrvatske. To Puljić nije dao.
    Slično rade i srbi u vjerskom pogledu. Nemamo bosanskohercegovačkog episkopa. Postoje episkopi „dabrobosanski“, „zahumski“ i sl. ali nema BiH episkopa, jer se ne prizna država BiH.
    Vjera bošnjaka je bila suprotna od vjere Zapadnog rimskog carstva (ZRC) i Istočnog rimskog carstva (IRC).
    Na tadašnju Bosnu (naziv Bosna i Hercegovina nastaje tek iza 1900. godine- ne možete nači ni jedan dokument prije 1900. gdje se Bosna spominje kao Bosna i Hercegovina), dakle na tadašnju Bosnu izvršeno je desetak krstaških pohoda, jer su se bosanci-bošnjaci smatrali jeresom (herezom). Pape su više puta slale svoje izaslanike da „urazume“ bošnjake, da prihvate vjeru ZRC-a, jer je granica između IRC i ZRC bila na Drini. To je dakle svjetska granica. Oni su smatrali da Bosna pripada ZRC-u. A ona je zapravo bila svoja, mada tampon zona. Slali su misionare, vojske i sl. kako bi se Bosna opametila i prihvatila određenu vjeru nastalu podjelom Carstva. Bošnjaci nisu podlegli tim pritiscima. Nikada nisu prihvatili vjeru ni Istoka ni Zapada. Naprotiv.
    Recimo, ban Kulin je dozvolio da dođu u Bosnu franjevci iz Italije (nisu iz Hrvatske kako danas hrvati kažu). Slično je i sa bugarskim bogumilima. Bili su ovdje u Bosni zajedno sa ostalim stanovnicima. Neka se zna da srednjovjekovna Bosna nije bila bogumilska, ali su bogumili u skromnoj brojnosti imali pravo da žive u Bosni. Isto kao i franjevci iz Italije.
    Tolerancija u Bosni je poznata gotovo 800 godina (a možda i više). Za 800 godina imaju dokazi. Za prije ne znam.
    Tvrtko I Kotromanić je krunisan u Milama nedaleko od Visokog, a ne u Mileševi. Krunisao ga je za kralja Bosne tadašnji Did bosanske crkve. I danas postoji to mjesto i ostaci hrama gdje je Tvrtko krunisan za kralja Bosne.
    Mi bosanci nekadašnji bošnjaci tvrdimo da su turci okupatori i to stalno ističemo. Ubili su zadnjeg našeg kralja, svirepo i podmuklo.
    Za kosovski boj (1389) Tvrtko je poslao jednu vrlo opremljenu vojnu jedinicu kao pomoć istočnim susjedima. (Drugi se iz Evrope nisu odazvali). Ta jedinica je bila na desnom krilu a borila se protiv lijevog krila Turaka sa kojim je komandovao Bajazid. Ta bosanska jedinica je sjebala Turke. Komandant je nakon boja došao u Bosnu i kralju Tvrtku podnio raport o pobjedi nad Turcima.
    O ovome imate dokaze u dokumentima iz tadašnjeg perioda (originali), ali takođe i jasno saznanje da Bajazid iza 1389. godine ne ide više na Zapad (skonto je da je Bosna opasna), nego u svojim pohodima ide na Istok sa vojskom u kojoj su učestvovali (participirali) srbi. Dakle, srbi se bore u turskoj vojsci negdje na istoku „iza sedam gora i sedam mora“ a protiv recimo Perzije.
    Na koncu konca Bajazid je oženio Lazarevu kčer.

    Zašto se spominje Alija Izetbegović, a on je vaš-srpski čovjek. Dokazano je da je sarađivao i to revnosno sa Miloševićem, ali i sa Tuđmanom. Sve zahtijeve njih dvojice je ispunio. Držao je oko sebe kosovce i ljude koji su unutar BiH razvalili državu. Smenjivao je sve one koji nisu bili u skladu sa zahtjevima Miloševića. Oficirski kadar koji je on postavio kasnije, je došao u Bosnu nakon početka rata iza aprila 1992. godine, a kao pustili ih srbi iz JNA.
    Za formiranje Republike srpske najzaslužniji je Alija Izetbegović i trebate mu podići spomenik usred Beograda.
    Kada Armija BiH nije napravila ni jedan zločin u prvoj godini rata, on (Alija) je naredio da se ubiju nevini ljudi u Grabovici.
    Direktno je komandovao Caci te su KAZANI njegova savjest. U Sarajevu ne bi bilo žrtava od strane armije BiH da nije bilo Alije i njegove veze sa Miloševićem koji mu je naredio „odmazdu“ nad srbima, jer mora biti žrtava na „svim stranama“. Tuđman mu je isto tražio. Srebrenica je i Alijin grijeh. Mogla se spasiti, ali se on dogovorio o njenom padu.
    Kao prolog
    Muslimani u BiH ne prave od Tvrtka muslimana. On je bio ono što jeste, kralj Bosne, moj kralj i kralj svih bosanaca odnosno bošnjaka (kako su se vjekovima stanovnici Bosne zvali). Bošnjaci nisu samo muslimani. Ime BOŠNJAK je od kada se zna za Bosnu i od kada ima dokumenata o njenom postojanju. Sadašnji bošnjaci (muslimani) nisu oni Bošnjaci, ali žele da svi u Bosni budu ponovo Bošnjaci, jer prije 1900. godine nije bilo u Bosni ni srba ni hrvata, nego pravoslavaca i katolioka koji su se zvali „bošnjaci“, a koje su posrbili i pohrvatili vođe iz Srbije i Hrvatske.
    O ovome mom tekstu postoje brojni dokumenti. Nađite ih i proćitajte, samo originale a ne nekakve izmišljene istorije kao u u Jove Bajića.




    1



    1
    • Kada ćete već jednom da shvatite da „bošnjak“ ne postoji u istoriji, i da prije Turaka na ovim prostorima nije postojao vidovnjak koji je takvo što mogao da smisli. Ali i da shvatite da Bosna i „bošnjak“ imaju veze samo sa tim istim Turcima, i ama baš ništa više zajedničko pobogu. Pa kako sada nešto da bude „bošnjačko“…. NEMA LOGIKE




      1



      1
    • Za nepovjerovati je da ljudski um može smisliti ovakvu priču.

      „““Krunisao ga je za kralja Bosne tadašnji Did bosanske crkve. I danas postoji to mjesto i ostaci hrama gdje je Tvrtko krunisan za kralja Bosne.“““

      Da li je kojim slučajem taj „DID“ imao svoje ime i prezime, gde su crkve te „bosanske cerkve“
      Zaista ste prolupali.

      „““Za kosovski boj (1389) Tvrtko je poslao jednu vrlo opremljenu vojnu jedinicu kao pomoć istočnim susjedima““

      Ukoliko vam je bilo teško da napišete radi se o Vojvodi Vlatku Vukoviću

      Sad ga svojataju Bošnjaci, Hrvati u potpisu Kralja Tvrtka stojalo je
      Stefan Tvrtko, po milosti gospoda Boga kralj Srbljem, Bosni, Primorju, Humsci zemlji, Dalmaciji, Donjim krajem, Zapadnim stranam, Usori, Soli i Podrinju i k tomu




      1



      0
      • Ivan Mužić u uvodnom poglavlju (Uvod u literaturu o bosanskim krstjanima) svoje knjige „Vjera Crkve bosanske – Krstjani i pogani u srednjovjekovnoj Bosni“ (Prilog: Damir Marjanović – Dragan Primorac – Rifat Hadžiselimović, Naseljavanje Bosne i Hercegovine) kaže: „Literatura o bosanskim krstjanima je veoma velika, ali njezini znanstveni rezultati nisu razmjerni njezinoj veličini. Većina novijih autora koje Mužić navodi, na ovaj ili onaj način, suglasni su kako pitanje karaktera ‘Bosanske crkve’ i značenja pojmova vezanih uz nju (krstjani, manihejci, bogumili, patareni, dobri Bošnjani…) nisu nedvojbeno razjašnjeni.
        Mužić je stava da je „Problematika bosanskih krstjana posebno zamućena literaturom koja je nadahnuta ezoteričnim pobudama ili političkim potrebama“ pa se poziva na Đorđa J. Janjić a koji „u pogovoru knjizi Vase Glušca o bosanskim krstjanima točno primjećuje da u inozemnoj literaturi postoje i predstavnici različitih ezoterijskih grupa , kojima je ‘cilj da restauriraju (tačnije izmisle) učenje bogomila koje bi bilo blisko i saobrazno njihovim gnostičkim sektama’. Mužić dalje navodi da Đorđe J. Janjić ističe da su određeni pisci „u potpunosti prihvatili tezu o prelasku autohtonog bosanskog (bogomilskog) stanovništva na islam jer im ta teza daje neophodan etnički legitimitet (pored religije – islama) za formiranje islamske Bosne.“ U svakom slučaju, zbog poštenog stava i navođenja svih relevantnih izvora i mišljenja, Mužićevu knjigu preporučam svima koji ne spadaju u one na koje se odnose navodi Đorđa. V. Janjića. Ove, na koje se ti navodi odnose, i tako nije briga za povijesnu istinu.




        0



        0
    • Povijest je jedno, a priče iz prošlosti koojima se, svjesno i namjerno, ili nesvjesno, zamagljuje značajan dio povijesne znanstvene istine, nešto su sasvim drugo. Povijest Bosne ne može se proučavati bez dokumenata koje je prikupio, sistematizirao i obradio najugledniji hrvatski historicar 19. stoljeca, Franjo Rački a građa koju je objavio 1869. i 1870. godine, zapravo, predstavljala je tada svu i do sada većinu raspoložive građe. Ovdje, kao problem pristupa ovoj temi, i ne samo u ovom članku, činjenicu kako se izbjegava reći, izrijekom napisati, da je bosansku vojsku koja je išla u pomoć srpskoj vojsci na Kosovu, vodio jedan Hrvoje (Vukčić) Hrvatinić odnosno izbjegava se navesti njegovo ime i rod kojem je pripadao. Zašto? Zato što je Hrvoje i što je Hrvatinić. Mudrome dosta.




      0



      0
  3. Ludji je onaj ko im priznaje tu izvedenicu od rijeci.




    0



    0
  4. Bošnjak nije ovovremsko ime muslimana iz zadnjeg rata, već datira iz vremena aneksije Bosne od strane Austrije s ciljem da ih napravi različitim od srpskog naroda kome inače i pripadaju kako bi ih lakše otcepiloi od matice Srbije. Dokaz tome je i prezime Bošnjak koje se ne retko sreće po Bosni. Sad su ga se muslimani setili da bi se privoleli Austriji, pa Principov most nazvaše most Franca Ferdinanda našta se Austrija naljutila. Da bi ublažili svoju brzopletost nađoše solomonsko rešenje pa je preimenovaše u Latinska ćuprija što se opet nikakoo ne slaža: prvo most je deo islamske arhitekture ne latinske, a i ćuprija je turski izraz ne latinski još manje austrijski. Pokušavajući da se na nekin način dokopaju islamskih korena idu dotle da i srpske vladare nazivaju svojima. Bojim se da će tako vraćajući se unazad natrčati na pretke, prađedove Srbe Pravoslavce pa šta će onda kukala im majka. Nemaju svoju istoriju kojom bi se mogli podičiti pa falsifikuju sve živo. Nerkad su pričali kako potiču od bogumila, još jedinoo nisu rekli da potiču od tatara ili kineza.Valjda zbog toga u svakom ratu pale srpske crkve i ruše srpska groblja isto koo i šiptari na Kosovu.




    1



    0
  5. Dragan Rančić

    Ми Срби смо много глуп народ. Уместо да ми подигнемо споменике својим а, остали који немају сторију све присвајају. Сада муслимани присвајају српског краља Твртка, као што су Арнаути присвојили Скендер бега – Ђурђа Кастриотића. Елем да не буде забуне јесте Ђурђе примио ислам и постао Скендер (Александар) бег, али је силног јада задавао Турцима. Деда Ђурђев, Константин, био је високи племић на двору Цара Душана. Отац Ђурђев Иван је сахрањен у Хиландару, амајка му је била Војислава. Имао је Ђурђе брћу, Константина, Станишу и Репеша.Ћерке његове – Марија (удата за Ствана Уријевића), Влајка (удата за Стевана Балшића), Ангелина (удата за Владана Аријанта, у песми Комнен Големи), Марица (удата за Мијата Дибранца) и Јела. И дозволисмо, ми Срби, да Шиптари присвоје овог великог Србина. Присвојише Муслимани и Бајицу Соколовића који подиже, Пивски манастир, на Дрини ћуприју, цркву мајци у Соколовићима и обнови Пећку патријаршију и постави рођеног брата Макарија (Јоаникија) за првог патријарха. О све те Србе се ми огрешисмо.




    1



    0
  6. Istina je da je mnogo toga spinovano, izmišljeno, dodato-oduzeto, kao i to da bošnjaci kao nacija postoje tek od 1993. godine, a sada već prisvajaju kraljeve ovenčane u srpskim manastirima… Kralj Tvrtko I striktno 1377. godine u manastiru Mileševa. Kao drugo reč je o vremenu srednjovekovne Bosne koju niko osim Srbije i Srba nema osnova da prisvaja.

    Ali kao što smo svedoci da i Hrvati prisvajaju Teslu, tako svedočimo da i muslimani iz bosne prisvajaju Tvrtka I.

    Klasična krađa istorije od drugih naroda! A to što su se dejtonom dodelila neka mesta muslimanima iz bosne – kako oni sebe mudro nazivaju „bošnjaci“ gde je Tvrtko I vojevao, to je nešto novijeg datuma, i sa istorijom, i sa istinom nema AMA BAŠ NIŠTA ZAJEDNIČKO.

    Ne znam je li još smešnije, ili još tužnije, ili i jedno i drugo njihovo propinjanje da sve tuđe svojim nazovu




    0



    0
  7. Činjenica je i da su srednjovjekovna Srbija i Bosna u više navrata ratovale međusobno i to baš oko Srebrenice koja je u nekoliko mahova pripadala sad jednima sad drugima. Iz tog perioda potiču manastiri u podrinju Sase, Tavna, i Lovnica. Značajnu ulogu u srednjovijekovnoj Bosni igrali su i mađari , to se ne smije zanemariti. Dakle nijekanje Bosanske državnosti je pomalo bezobrazluk, i drskost jer je to istorijska činjenica. Drugo je pitanje koje je stanovništvo bilo tu. I slažem se sa predhodnim tekstom da je u velikom dijelu Bosne ( dakle samo Bosne , ne i Hercegovine) osnovna podjela bila na katoličku pravoslavnu i islamsku. Većina sele su su nosila predznak u nazivu , npr. Pravoslavne gredice, Katoličke gredice… poslije se to mijenjalo u „donje“ „gornje“ „srpsko“ „muslimansko“ „hrvatsko“. Mislim da jedan od izvora sukoba u Bosni dolazi i odatle što jedni Turke doživljavaju kao okupatore, Srbi i Hrvati, a treća strana je moraš priznat prilično nedorečena u tome. Ti si jedan od rijetkih koji kaže du su turci bili okupatori. Uglavnom se naročito danas, forsira priča o miroljubivom dolasku Turaka i širenju civilizacije, što je glupost nad glupostima. Turska je bila isključivo ratnička i vojna sila, živjela je dok je imala ekspanziju i dobijala ratni plijen. Što se tiče krunisanja, divno i bajkovito zvuči ta priča o krunisanju Tvrtka u Mileševi, ili Milema , svejedno, poenta je da se on krunisao kraljem Srba u momentu rušenja srpske srednjovijekovne države. Nešto slično uradio je I Dušan silni, krunisavši se kraljem Srba i Grka, mogao bi autor da napravi paralelu sa time, ali očigledno mu je mrsko il se ne uklapa u šemu. Da niej slučajno Dušan bio Grk? Ne daj ti Bože, da grcima to zapne za oko eto belaja: :)! Treba opet neko , nas jadne bosanske Srbe , da navlači, pa da ginemo za Srbiju. Neka hvala! Izgibosmo u prvom i drugom ratu i evo šta nas je ostalo.




    0



    0
    • Младене, историја Вам очигледно, није јача страна. Цар Душан је био цар Серба и Ромеја. А не, цар Срба и Грка, како сте написали! Нису у Ромеји живели само Грци!




      0



      0
      • Da ali Car dUŠAN SA BOSNOM KOJA JE POD KOTROMANIĆIMA I UTICAJEM VATIKANA BILA UVEK HUŠKANA NA SRBIJU ….I DA DUŠAN JE BIO KRALJ SBIJE I CAR SRBA I ROMEJA (DAKL GRKA,BUGARA,VLAHA,ARBANASA I DRUGIH NARODA TZV. ISTOČNOG ROMEJSKOG (VIZANTIJSKOG)CARSTVA




        0



        0
    • Mladen je na dobrom tragu u detekciji problema određivanja što je u svezi sa srednjovjekovnom Bosnom istina, a što mit i kako se to dvoje reflektira na ovu raspravu. Činjenično niti jedan bosanski kralj ni bosanska kraljica nisu bili pravoslavne vjere. Katarina Kosača, koju općenito smatraju posljednjom bosanskom kraljicom, bila je rimokatolkinja što je bio i njen pastorak, posljednji bosanski kralj i despot Srbije, Stjepan Tomašević koji je, po rimokatoličkom obredu, vjenčao se s Jelenom Branković a ona je, kod prelaska s pravoslavne na rimokatoličku vjeru, uzela ime Marija (poznata kao Mara, stvarna posljednja bosanska ktaljica). Stjepan Tomašević okrunjen je papinom krunom što je bio znak njegovog pristajanja uz Rim i rimokatoličanstvo. Sve ovo, pak, ne govori o srpstvu, hrvatstvu ili „bosanstvu“ navedenih jer tada te nacionalne kategorije nisu bile važne. Naime plemstvo je uvijek u povijesti bilo nadnacionalno što je razumljivo zbog posjeda koje su plemići u različitim „državama“ u isto vrijeme imali (U smislu posljednjega moguća je analogija između plemstva i multinacionalnih korporacija!).




      0



      0
  8. …да су постојали Бошњаци некада. А сав свијет се дао у задатак да их негира… Да, у историји постоје обмане, да, неке књиге су рађене у „фотошопу“, уметани „докази“ и слично али нико од вас не рече, не постави себи питање-како то да, ако смо различити народи и различитог поријекла, говоримо истим језиком ( 1000 па ни 10 000 различитих ријечи не чини језик него граматика која је иста)??? Никад Босна није била до Доњег Михољца нити до Зајечара или Косовске Митровице па се савршено разумијемо и мања нам је разлика између македонског и српског него између сјевера и југа Њемачке. Никад Хрватска није била до Урошевца или Смедерева па се опет савршено разумијемо… Како то, умне главе, објашњавате? Постоји ли и једна помисао или промил шансе у вашим главама да смо можда исти народ вјером подијељен!? Ако хоћете да размишљате о нечем објективно, све могућности морате да испитате. И да смо Турци, и да смо Мађари, и да смо Грци, и да смо Хрвати, и да смо Бошњаци, и да смо Црногорци али богами, и да смо Срби! Е, само ови задњи су имали државу и на територији БиХ и Хрватске, само ови задњи и дан-данас су најмногобројнији и само ове задње помињу тада велике државе и народи као неки фактор па макар и кад Грци Ђурађа Бранковића помињу као архонта Трибала у 15.вијеку, а те исте Трибале су исти Грци помињали у вријеме Христа. Ако не знамо ми, ваљда Грци не мијењају називе за један народ преко ноћи, они макар знају шта је држава више од 2 500 година. Дакле, прије него што изведете своје закључке о поријеклу, ви који имате храбрости, покушајте да одговорите на питање одакле нам свима исти језик (за вас који мислите да је различит, ово питање не важи, вама је џаба објашњавати)!?




    0



    0
  9. Velimir i Mladen…mora da su “ bogumilska“ imena nasih danasnjih Hasana i Alije iskopana iz porodicne istorije…Uostalom sam se Mesa Selimovic( iz plemena Vujovica kod Bilece) u svojim “ Sjecanjima“ izjasnio da je smijesno polagati toliko na jednu sektu koja se pod raznim imenima pojavljivala i u Francuskoj, Bugarskoj, Italiji…dakle nije predstavljala nikakav bosanski specifikum.
    Smijesno je i citati ovo…krunisan u Milama( pretpostavljam u Tutankamonovoj piramidi?) od strane dida…( da nije ipak egipatskog zreca?). Imate li vi mozda kakvih dokaza za to, izvora, ne racunajuci one od 90ih naovamo? Mi imamo Dubrovacku povelju kao direktan. Da ne pominjem dalje Mavra Orbina kao sekundaran. Porediti krunisanje cara Dusana za kralja Srba i Grka koje je bilo osvajacko, sa krunisanjem Tvrtka za kralja Srba koje je bilo obnoviteljsko( kao sto je sam rekao “ da obnovim presto praroditelja mojih) blesavo je.
    Na ove fantazmagorije je cak smijesno odgovarati…htjedoh samo da osvjezim temu na Mitrovdan, dan krunisanja Stefana Tvrtka Kotromanica.




    0



    0
  10. Istorija je ono sto se vec dogodilo.Ona je takva kakva je.Svako ima pravo da bude ono sta hoce.bosnjaci nisu ni prvi a moizda ni o\poslednji koji nece da budu Srbi.Ali to neznaci da se moze sprdati sa istorijom i cinjenicama.To sto lazi podrzane od mocnih postaju istine za zdrav rezon neznace AMA BAS NISTA.




    0



    0
  11. Sve je prakticno receno u dve reci u naslovu ovog teksta…IZMISLJANJE ISTORIJE…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *