Избори без зрна правилности

Пише Миодраг Зарковић

Како се приближава гласање које је Атифете Јахјага заказала за 3. новембар, све је више показатеља да стране које учествују у изборном поступку врше озбиљне противзаконите радње

Када је десетог октобра текуће године у Београду, где живи од како је са породицом протеран са Косова и Метохије 1999, отворио тек уручену му пошиљку, магистар права Душан Челић препознао је албански језик, којим је било исписано заглавље пошиљаоца. Албански напис је, искрено говорећи, био  једина појединост која није запрепастила Челића, док је од целокупне садржине пошиљке једноставно занемео:

„Ту пише најпре шиптарски назив пошиљаоца, а испод тога на нечему што би требало да представља српски језик, на латиничном писму: `Централна изборна комисија, гласање путем поште, кутија 351, Приштина, Република Косова`. Када сам отворио ову пошиљку, у њој је био формулар са логом и обрасцем такозване Републике Косово, чији је назив исписан на албанском, енглеском и нечем што би требало да је српски језик. На том обрасцу поред осталог пише: `Горња признаница потврђује одбијање ваше пријаве. Ви нећете моћи да учествујете у програму гласања ван Косова, 2013. године.` То пише на латиничном српском и на албанском. Такође, на том обрасцу пише да имам рок од 24 сата да напишем некакву жалбу тој истој, такозваној Централној изборној комисији Републике Косово. А у следећем формулару имам примерак тога обрасца, у том истом писму, где пише, све са логом, овог пута у боји: `Република Косово, образац за улагање жалбе`.“

Челићево запрепашћење изазвала је проста чињеница да он никакву пријаву ни за какво гласање није подносио, а посебно не пријаву за коју га је Приштина управо обавестила да ју је одбила!

 

„МИМО МОГА ЗНАЊА“ Приштина је, судећи по обавештењу, тврдила супротно, тј. да је Челићева пријава да гласа на предстојећим изборима, које је Атифете Јахјага заказала за 3. новембар, њима тамо ипак била послата. Не би то био први пут да Челић и Приштина имају спор, али у овом случају је Челић помислио да је у непочинству прсте много више умешао Београд:

„Од 1999. године ја и чланови моје породице имамо статус расељених, или, да будем јаснији, прогнаних лица са Косова и Метохије. Према некој квазиправној регулативи те Централне изборне комисије такозване Републике Косово, расељена односно прогнана лица са Косова и Метохије имају могућност да учествују на изборима, овога пута на локалним изборима такозване Републике Косово, уколико поднесу одговарајући захтев да им се то омогући. Захтев се подноси на овом обрасцу. Наравно да горе постоји лого, и такође Република Косова, и на енглеском. Образац за пријављивање за гласање ван Косова. Ја тврдим под моралном, материјалном и кривичном одговорношћу да никада нисам поднео захтев да будем уписан у бирачки списак такозване Републике Косово! Никада не бих пристао да своју срећу градим на несрећи свога народа! Е, сад се поставља питање: ко је у моје име могао, мимо мога знања и моје сагласности, да попуни овакав образац, са свим личним подацима, укључујући дакле и моје име и презиме, матични број, и актуелну адресу на којој сада живим у Београду, адресу боравишта?“

[restrictedarea]

Челић каже да је, трагом ове пошиљке, дошао до сазнања и о другим, сличним случајевима – да је српске прогнанике са Косова и Метохије неко без њиховог одобрења пријављивао за гласање на локалним изборима 3. новембра.

„Поседујем још један коверат, са истим материјалом, а поуздано знам да таквих случајева има много, много више. Питам се од оних 40.000 пријављених гласача, са колико јавност барата, колико је таквих пријава учињено мимо знања и мимо сагласности људи на чије име ти подаци гласе, људи на које се односе ти подаци! Дакле, јавно постављам питање: каква је овде улога руковалаца мојим личним подацима, пре свега републичког Комесаријата за избеглице и миграције и Министарства унутрашњих послова? Каква је улога Организације за европску безбедност и сарадњу, која, као што знамо, асистира у овој фарси, која се назива локалним изборима у такозваној Републици Косово? Да ли они доприносе новом успостављању такозваних стандарда фер и слободних избора на Косову и Метохији, асистирајући у овим радњама? Недавно смо чули да бирачки списак такозване Републике Косово има више гласача него грађана који живе на Косову и Метохији, а које је пописала сама та такозвана Република Косова, 2011. године. Постоји ли такав пример данас у свету?!“

 

КРАЂА ИДЕНТИТЕТА „Ко је неовлашћено прикупљао и достављао податке о личностима такозваној Централној изборној комисији, тј. органима над којима, да подсетим, Република Србија нема никакву контролу? Има ли овде елемената кривичнога дела неовлашћеног прикупљања личних података, из члана 146 Кривичног закона Србије? Ко ће бити одговоран за стварање свих услова за такозвану крађу идентитета физичког лица? Дакле, уз помоћ  личних података који су неовлашћено, очигледно уз асистирање власти Републике Србије, достављени органима такозване Републике Косово, могуће је закључити безброј правних послова у моје име а да ја то не знам, учинити безброј правних и фактичких радњи а да ја то не знам.“

„Поставља се такође и питање правних и политичких импликација по статус Аутономне Покрајине Косово и Метохија у овим и бројним другим случајевима, поводом правних и фактичких радњи поступања службених лица Републике Србије у вези са такозваним локалним изборима у Републици Косово. Да подсетим, 4. септембра ове године представник власти Републике Србије, Владе Републике Србије, изјавио је, цитирам: `Пошто смо се уверили у статусну неутралност бирачког материјала за изборе на Косову и Метохији, одлучили смо да поднесемо пријаве листа такозване јединствене српске листе.` Ево дакле, како су се уверили у статусну неутралност изборног материјала. Да не говоримо о статусној неутралности у смислу правила и прописа по којима ће се сами избори одвијати“, закључује Челић, додајући да ће од надлежних, пре свега од заштитника података о личности и од омбудсмана, захтевати да се „истражи до краја о чему се овде ради.“

Пошто Душан Челић није кинески дисидент којем додељују Нобелову награду, тешко да ће неправда нанета њему потрести омбудсмана Сашу Јанковића. Пошто није ни хрватски лобиста са Радио-телевизије Војводине, не може се очекивати ни да ће се за Челића заузети Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Уосталом, Шабић се није огласио ни када је претходна власт на пролеће 2012. године предала Приштини матичне књиге и катастар, о чему је „Печат“ више пута писао. Сва је прилика да ће, нажалост, скандалозна пошиљка која је стигла Челићу на врата остати закопана у најмрачнијим ћошковима јавне подсвести, тамо где је званична Србија решила да склони све што је везано за Косово и Метохију.

Онај ко би, међутим, свакако могао да разреши Челићев случај, јесте некадашњи државни секретар у Министарству са Косово и Метохију, а данас кандидат за градоначелника северног дела Косовске Митровице – Оливер Ивановић. Ако је судити по његовим последњим јавним наступима, Ивановић је изразито склон решавању тајанствених појава, чак и ако оне обухватају бомбашке експлозије. Некако, увек успева да их „разреши“, тако што су, њему, редовно криви Срби са севера.

 

УВЕК СРБИ КРИВИ Ивановић се у томе сасвим поклапа са државним врхом Србије, који је, примера ради, за оно убиство литванског официра Еулекса муњевито оптужио Србе из четири северне општине, иако ништа не упућује на њих као извршиоце. Тако и Оливер Ивановић чудноватим закључивањем образлаже да су Небојши Марићу стан у северној Митровици разнели они којима се Марић прикључио, а не они које је напустио.

Марићу је, у ноћи између 13. и 14. октобра, непознати починилац активирао експлозивну направу на улазу стана. Марић и супруга били су унутра у тренутку експлозије и пуким чудом су остали неповређени. Оно што је посебно занимљиво, јесте да је Марић у данима који су претходили овом догађају променио став: иако је најпре био за излазак на Јахјагине локалне изборе и пристао да буде на листи Самосталне либералне странке, касније се предомислио, па је чак и учествовао у протестној шетњи против учешћа на изборима, која је улицама Митровице била уприличена десетог октобра.

Ту протестну шетњу препознаћете најлакше по томе што о њој не знате ништа, зато што су је гласила широм Србије сложно и потпуно прећутала. Насупрот томе, за експлозију у Марићевом стану вероватно сте барем нешто начули, ако не другде, а онда у тумачењу Оливера Ивановића, који ју је овако рашчланио у „Кажипрсту“ на Б92, где је гостовао 14. октобра, дан после експлозије:

„Било је ту мало спорних детаља око његове кандидатуре, јер је он недавно најавио да ће се повући са те листе па онда то није урадио, односно није више било могуће, јер фактички када предате листу и када крене жребање, онда више није могуће мењати састав листе, без обзира што неко појединачно жели да се повуче. Немам информацију да се бавио неким криминалним радњама, па према томе то треба искључити. Јасно је да је то само политички мотив, и када не решите један такав инцидент или насиље тог типа, онда се нормално намеће закључак да ће то покушати поново. Тако да ја мислим да је нерешавање претходних случајева утицало на расположење оних који се служе насиљем како би одвратили Србе од избора, да направе следеће. Ја искрено речено сумњам да неки Албанац може да дође у четири ујутру на место где је стан Небојше Марића и постави експлозив. Не могу апсолутно да будем сигуран, сачекаћу да нека истрага покаже нешто, али моје је мишљење да је то највероватније неки Србин.“

 

КОШТУНИЦА КРИВ! За водитељку емисије то је било довољно убедљиво, па је разговор са Ивановићем наставила питањем „Зашто Срби Србима бацају бомбе?“, из којег произилази да се Ивановићев закључак о Србину као починиоцу не може оспорити.

„Па, то је зло једно које је ушло у нас и које је започело давно, а започело је тиме да смо доживели да нам се насиљем намећу некакви политички ставови“, одговорио је Ивановић. „Таквих је случајева и раније било, не заборавите да сам ја имао сличан инцидент 2004. године, зато што сам одлучио да послушам председника Тадића а не премијера Коштуницу и изађем на изборе. Такве ствари ће се догађати док се то једном не сасече, док се та група не разбије, они који су иницијатори, они који су идеолози таквих начина размишљања, а таквих има. И мислим да наш МУП има информације о томе, просто мислим да има много више информација него што је дела иза тих информација.“

Овим речима Ивановић је јасно, мада посредно, повезао покрајински огранак Демократске странке Србије са „насилним наметањем политичких ставова“. Додајући у наставку да бомбашки напади шире „страх код свих кандидата, страх код бирача, просто једна психоза која се шири, страх да би свако могао бити мета“, као и да „такво размишљање доводи до тога да се смањује излазност“, коначно се сложио са водитељком да „мотиве треба тражити у групи оних који се противе изласку на изборе“:

„Ја не бих хтео да спекулишем, мада искрено речено близак сам таквом ставу, али то треба да открије полиција.“

Да ли се може веровати овом човеку и његовим закључцима? Пре него што дате себи тај одговор, можда вреди почути колико је Оливеру Ивановићу, који се толико заклиње у предстојеће изборе, заиста стало до изборне воље својих суграђана. Ево како је, у истој емисији, објаснио због чега мала излазност у суштини не игра никакву улогу у његовом схватању легитимитета, тј. оправданости одржавања локалних избора које је расписала Атифете Јахјага:

„Што се тиче легалитета, изабран је човек и са три гласа. Правно гледано, побеђује онај који добије највише гласова, и ту нема никаквог ограничења колико гласова. Легитимитет је нешто друго. То је нешто што нормално постаје спорно, али ја верујем, пошто се ради о првим изборима у новим условима, да то неће нико постављати као тему, све дотле док локална самоуправа буде обављала свој посао. Искрено мислим да би са малом излазношћу  требало сазвати нове изборе, не баш одмах, али у шест месеци до годину дана или мало касније. То је идеја о којој се не размишља у овом тренутку, али ја сам слободан да кажем то.“

 

ЈЕДНА ОЗБИЉНА КРАЂА Знаковито је то што се, непуну седмицу касније, са Ивановићем потпуно сложио и Крстимир Пантић, његов противкандидат за градоначелника, када су заједно гостовали у „Утиску недеље“. Обојица су истакла да питање легалитета није посебно спорно, иако су рекли да ни они сами не очекују излазност већу од 13-15 одсто у четири северне општине. Кажу, тамо је излазност увек мала на локалним изборима, па је тако 2010. године право гласа искористило тек око 32 одсто бирача.

Озбиљним политичарима та разлика никако не би смела да буде занемарљива. Излазност од 32 одсто јесте била мала, али је опет више него дупло већа од ове коју њих двојица најављују за 3. новембар на основу њихових „истраживања“. А све је још више забрињавајуће ако имамо у виду случај Душана Челића, који наговештава стравичне неправилности и незаконитости у састављању бирачког списка.

Уколико на све надовежемо и криминалне малверзације Приштине, добијамо потпуну слику о размерама злочина према српској државности у који предстојећи избори могу да прерасту. О приштинским неморалним потезима причао је чак и Пантић:

„Јуче смо добили коначно тај бирачки списак, посредством ОЕБС-а. На том списку налази се 8.426 Албанаца и известан број Рома, нисмо могли тачно да одвојимо ко су Роми а ко Албанци. А оно што је још горе у свему томе је да стотине Срба, који живе у северном делу Косовске Митровице, треба да гласају у јужном делу града, односно, њихова гласачка места су у јужном делу града, иако тамо од 1999. нико не живи, а већина никада није ни живела доле. Дакле, Албанци припремају једну озбиљну крађу гласова.“

Када се све ово има у виду, није тешко закључити да предстојећи локални избори немају нити један правно ваљан аспект. Што значи да ни резултати избора, ма какви били, не могу да буду правно ваљани.

Зато можда и не чуди то што у северном делу Косовске Митровице практично нема кампање за изборе. „Печат“ данима није успео да уопште ступи у телефонски контакт са било киме у локалном одбору СНС-а, који је, преко Пантића, стожер тамошњих предизборних активности. Колеге из Митровице рекле су нам да је одбор углавном затворен и да тамо нема никога. Када су колеге успеле некога да ухвате у просторијама и затраже контакт са особом која би могла да одговори на питања у вези са кампањом – рецимо, због чега није заказан никакав предизборни митинг у Митровици, а избори су наводно толико важни! – речено им је да таква особа напросто не постоји.

Таква судбина би, после 3. новембра, могла да задеси и српску државу. Србија би лако могла једноставно да нестане са косметских простора уколико избори, крцати нерегуларностима на буквално свим странама, буду признати. Рекло би се, ипак, да то неће ићи тако лако, јер већинско, противизборно расположење народа из четири северне општине показује да су ти људи и даље решени да бране своју државу.

Трибина на киши

Колико је снажан притисак против бојкота показује и пример спречене трибине, која је 17. октобра требало да буде одржана у Дому културе у Лепосавићу. На трибини је требало да говоре: Владислав Јовановић, бивши амбасадор наше земље у Уједињеним нацијама, Бошко Обрадовић из „Двери“, адвокат Славка Којић и новинарка Биљана Ђоровић. Али, када су стигли на лице места, организатори из Одбора за бојкот избора Скупштине Аутономне Покрајине Косово и Метохија обавестили су их да им је гостопримство отказано.

„Дочекао нас је председник Скупштине Славко Стефановић, који нам је рекао да су током поподнева добили допис од привременог органа који се налази на челу општине Лепосавић, и да је њиховом одлуком забрањено коришћење Дома културе за сва окупљања политичког карактера до 30. октобра“, каже за „Печат“ Славка Којић, описујући даље сабласну атмосферу:

„Ми смо, међутим, организовали трибину на улици, испред Дома културе, на платоу испред улаза, и то тако што смо се налазили под надстрешницом, а народ који се окупио стајао је на киши. Још се све дешавало у ноћним условима. Али, народ је ипак одслушао шта смо имали да кажемо, тако да се надам да нисмо узалуд одлазили доле.“

[/restrictedarea]