Почетна / Друштво / Гласови на тезги

Гласови на тезги

Пише Никола Врзић

Ако се већине у скупштинама Србије формирају без обзира на изборне листе и предизборна обећања, а сва принципијелност своди на принцип да њима буде много добро и све боље, какву уопште наду смемо да имамо да ће се ти пијачни трговци нашим гласовима борити и за наше добро?

Један млађи посланик опозиционе партије, тада по први пут изабран у Скупштину Србије, био је искрено скандализован када је, у паузи жучне парламентарне расправе у којој је пало много тешких речи и ружних оптужби, у скупштинској кафани угледао двојицу главних актера тек завршене расправе, како седе за истим столом и смеју се својим досеткама, као најбољи пријатељи или добри глумци после успешно завршене представе. Сваки је, наиме, задовољио публику којој се и обраћао; иначе, међу њима нема баш никаквог неспоразума, а поготово нема око крупних тема, о којима су се пред камерама расправљали.

Стога је права штета што се директни телевизијски преноси из Скупштине Србије ограничавају на салу за седнице; бирачи би потпунији увид у деловање својих посланика добили тек када би добили и прилику да их виде и када нису пред микрофоном, камерама и рефлекторима, разобличене сјајем свога правог светла.

УВЕРЕЊА ЈЕДНЕ ПАЛМЕ У томе су светлу они заиста и разобличени, као пуки фолиранти и пијачарски трговци нашим гласовима, којима ти гласови, то јест ми сами, служимо тек да бисмо их довели у прилику да се, око сопствене добробити у коју се једино и разумеју, међусобно истргују и погоде најбоље што могу и умеју. Да је тако, уосталом, сведочи нам и она вишемесечна сага око реконструкције владе, која није месецима потрајала зато што су се у владајућој коалицији сукобила различита и поткрепљена мишљења око будуће националне, државне или економске оријентације наше земље, већ су се сукобили искључиво различити интереси око персоналних решења и оних круцијалних питања, дакле, која ће од заинтересованих страна располагати коликим државним новцима и утицајем. А када је већ ова уносна трговина новцем и утицајем – а не борба за спровођење неке политике или идеологије – врховни циљ (њиховог) бављења политиком, онда је потпуно јасно и да ни од идеологије ни од политике ту нема ништа, а да, наместо тога, има само опортуног приклањања владајућем (и од споља утврђеном) правцу српске политике. Отуда, уосталом, и онолико, деведесетпостотно слагање српских посланика (сви минус ДСС) да Европска унија нема алтернативу. Или је неко, заиста, у стању да поверује да је Д. М. Палма прочитао законе са европске агенде па гласа за њих зато што искрено верује у европске вредности (које ће му у Јагодину, јел’, привести Бетовена да му засвира на увце), а не зато што од тога има користи? Да Вук Драшковић подржава Александра „Павла“ Вучића зато што верује у њега, а не зато што верује да ће од њега имати неке користи? Да се Милован Дрецун залаже за препуштање косметских Срба Хашиму Тачију зато што мисли да ће њима под Тачијевом влашћу бити боље, а не зато што зна да је њему лично боље због таквог залагања? Најзад, ко је још у стању да поверује да политички тајкуни, попут Драгана Ђиласа и Чедомира Јовановића, европску транспарентност не заговарају само да би буком тог заговарања прикрили сасвим нетранспарентне начине сопственог богаћења…

Елем, оваква дијагноза претежног дела српске политичке сцене – која се своди на то да су речи и обећања безвредни, гласови потрошна роба која не обавезује ни на шта, а идеологија сопственог џепа једина која је вредна политичког труда – има и своје очигледне симптоме који је – дијагнозу – убедљиво и мучно потврђују. Зато што безмало ниједан савез више није немогућ, при чему се количина опортуне бескрупулозности, да би прикрила њену суштину, назива коалиционим капацитетом.

Недавно гласање за реконструисани кабинет Ивице Дачића пружило нам је изванредан увид у ово помањкање минималних принципа, елементарног морала и личног интегритета о коме говоримо. За тај реконструисани кабинет, наиме, гласали су и сви посланици Српског покрета обнове (Жика Гојковић, Александар Југовић, Мирко Чикириз и Александар Чотрић) који су у парламент, иначе, ушли на листи „Преокрета“ са Чедомиром Јовановићем на челу; и посланица Демохришћанске странке Србије, Олгица Батић, коју је у парламент увела листа „Избор за бољи живот – Борис Тадић“; и сада самостална посланица Сања Јефић-Бранковић и посланик Захарије Трнавчевић (странка Богата Србија) који су у Скупштину доспели, баш као и СПО, преко листе Ч. Јовановића; и посланица Маја Гојковић, која је посланички мандат стекла на изборној листи Уједињених региона Србије, да би сада, као чланица посланичког клуба Српске напредне странке, гласала за избацивање Уједињених региона Србије из Владе Србије…

Гласању за реконструисану владу претходило је пак гласање за измене Закона о министарствима. Владајућа већина, већ окрњена за УРС, била је непажљива па нису дошли сви посланици чије је присуство било неопходно и није било кворума за гласање. У помоћ, несебично и наизглед ничим изазван, прискочио је СПО. Обезбедио је кворум потребан за гласање, тако да чак није било ни потребно да гласа „за“. Под којим је условима СПО припомогао, е, то понајбоље знају они који су те услове и договарали, само нагађамо, применом проверено успешне и обично лукративне методе ценкања у изнудици.

[restrictedarea]

И само питамо: да ли су гласачи „Преокрета“ знали да гласају (и) за владу Александра Вучића и Ивице Дачића? Да ли су, они који су (из разлога иначе непознатих) гласали за Млађана Динкића, знали да гласају и за посланика који ће гласати за избацивање Млађана Динкића из владе? Да ли су гласачи коалиције које су предводили Борис Тадић, Ненад Чанак, Расим Љајић и Олгица Батић, плус фракција Изворни Српски покрет обнове за коју се поуздано зна да има три члана, док је сваки преко тога под озбиљним знаком питања (Срђан Срећковић, Сања Чековић и она Александра Досковић која је у Скупштини Београда прошле недеље смењивала Ђиласа, иако је одборница постала на његовој листи), дакле, да ли су гласачи ДС-а знали да, гласањем за ту листу, у Скупштину Србије уводе и Љајића и његове посланике да постану део коалиције у којој неће бити ДС него Дачић и Вучић (и Динкић, пре него што је из ње избачен), Олгицу Батић која ту коалицију подржава, па и Ненада Чанка који на директно питање „Политике“ „да ли вам је смешно кад у Новом Саду чујете да ЛСВ улази у власт са СНС? Да ли је та коалиција, на неком нивоу, реална?“, не одговара аутоматски „Не. Боже, свашта.“, као што би ваљда било очекивано чим се у истој реченици нађу Чанак и Вучић, већ такву могућност, напротив, оставља запрепашћујуће отвореном: „Нема пуно забаве у политици, ту је углавном питање да ли можете да остварите извесне пројекте који су важни за грађане и политику коју заступате, и колико су сигурни људи који вам то гарантују.“ А претходно је, „што се тиче Александра Вучића“, рекао да „упркос његовој, за мене дискутабилној прошлости, о њему могу да кажем да је озбиљан, и човек и политичар од речи“…

КОАЛИЦИОНИ ПРОФИТЕРИ Док је споменута фракција, Изворни СПО, заиста, феномен своје врсте. Од СПО-а Вука Драшковића одвојили су се зато што се СПО Вука Драшковића одвојио од ДС-а (и пришао ЛДП-у); у међувремену се, видесмо, СПО одвојио од ЛДП-а и пришао СНС-у и СПС-у, Палми и Кркобабићима, док се, ДС-у верни, Изворни СПО онда ипак одвојио од ДС-а, и његова посланица Сања Чековић, која је мандат добила на ДС-овој листи, постала је чланица посланичког клуба Душана Петровића, „Заједно за Србију“, који је пак и сам отпао од ДС-а пошто је Петровића одатле избацио Драган Ђилас. Бриљантно.

Ово парченце ничега, тај Изворни СПО, доводи нас и до осталих неидентификованих ентитета који су, захваљујући озбиљном таленту за прављење комбинација за лични рачун, доспели до Скупштине Србије иако би, да се ту народ ишта пита, у њу могли да уђу само на Дан отворених врата. Ако нисте знали, да вас обавестимо: у парламенту вам, драги грађани Србије, осим СНС-а, ДС-а, СПС-а, ДСС-а, ПУПС-а, УРС-а, ЛДП-а, ЈС-а, НС-а, ЛСВ-а, СПО-а и Изворног СПО-а и ДХСС-а, седе, и за то добијају лепе паре, и партије за које вероватно никада нисте ни чули, а камоли да знате шта њихове скраћенице тачно значе. О програмима да и не говоримо. ПППС, АППС, ПССБК, КУИРС, БНС, ДПМ, РП, ЗС, ПВС, ЗЗШ, НСС, ПЖК, СДУ, БС…   Ушли су у парламент тако што су се угурали на неку од листа предвођених лидерима за које сте чули; како им је то пошло за руком, не знамо, али знамо да је за демократију у Србији погубно што у њеној скупштини седе људи за које су гласали, евентуално, само чланови њихових ширих породица, те су пред бирачима одговорни још и мање од оних на чије су листе упали. У овакву смо процену утолико уверенији јер је сасвим сложном тишином – врана врани очи не вади – дочекана разумна иницијатива Расима Љајића да се изборни цензус, у зависности од броја странака у коалицији, повећа на 7, односно 9 одсто гласова како би се политичка сцена Србије прочистила од ових профитерских прирепака. Џаба.

Ипак, ако је за утеху као што није, не питамо се ми баш превише о сопственом изборном систему и правилима. Јер, на оволиком галиматијасу бешчашћа, изузев самим његовим актерима који, ето, нимало нису гадљиви на сопствену сналажљивост у врлетима српске параполитике, имамо да захвалимо и Европској унији. Она је, наиме, у Извештају о напретку Србије за 2010. годину критички навела да су „и даље на снази уставне и законске одредбе које нису у складу са европским стандардима. Ове одредбе се односе на то што политичке партије имају контролу над мандатом посланика…“. „Обавеза је реализована“, стоји у Акционом плану (Владе Србије) за испуњавање препорука из Годишњег извештаја Европске комисије за 2010. годину: „Извршене су измене и допуне Закона о избору народних посланика које је Народна скупштина Републике Србије усвојила 5. маја 2011. године.“ Укинуте су бланко оставке, посланици (и локални одборници) постали су власници својих мандата, и у ветар су отишла пророчанска упозорења Расима Љајића – не зато што је био видовит него зато што је знао с ким има посла – да „на овом степену демократског развоја укидање бланко оставки може да изазове велику политичку нестабилност. За последицу би имало потресе и општу трговину мандатима.“

ПРЕВАРЕ ОБЕЋАЊИМА Постизборне преваре гласача овом „општом трговином мандатима“ пак иду у пару са предизборним преварама обећањима. Не мислимо, притом, на обећања да ће нам бити боље јер се на њих не треба ни освртати, већ на обећања с ким ко обавезно хоће, а са киме сигурно и никако неће склапати коалиције после избора. Шампионом преваре на претходним изборима, оним од маја 2008. године, показао се Ивица Дачић. Уочи тих избора, да би подвукао своје неспорно национално опредељење и прикупио што издашнији комад патриотских гласова, изјављивао је да ће „после избора прво са ДСС-ом“, и, штавише, да је „за СПС неприхватљива било каква парламентарна већина са ДС-ом, ЛДП-ом, ЛСВ-ом и СПО-ом“. У лаж овог обећања – влада Мирка Цветковића у којој се Дачић нашао са свима које је набројао да са њима неће – уверили смо се недуго потом, а „Викиликс“ нам је приде показао и да је, када је лажно обећавао да ће „прво са ДСС-ом“ и све оно остало, оно остало већ увелико било договорено…

Истини за вољу, уочи прошлогодишњих избора Дачић се показао искренијим – не мислимо на ону врсту искрености и доследности коју гаје Војислав Коштуница и ДСС, због којих их нико и неће, осим када треба да се сакрије иза њих – зато што је, отворено колико и беспризорно, признао да је спреман да у коалицију после избора оде са оним ко му да највише („Након избора свима ћемо бити прихватљиви, јер вас свако поштује онолико колико сте јаки… Свестан сам једне ствари и то свима говорим – волеће вас само онолико колико сте им потребни.“).

Елем, како су се ближили Ђурђевдански избори 2012, а анкете показивале да због оне обмане из 2008. Дачића гласачи не само да неће казнити већ ће му дати и двоцифрен проценат својих гласова, његову тактику лажних обећања која ништа не коштају, а тако лепо звуче, преузели су и остали. Па је, тако, са већ виђеним циљем прибављања националне легитимације и патриотских гласова, Томислав Николић, тада као лидер СНС-а, најављивао да би „прво разговарао са ДСС-ом“, Јоргованка Табаковић је то појачавала изјавама да је ДСС „свакако наша прва адреса на коју ћемо да се обратимо после избора“, чак нас је убеђивала и да „њихов сумњичав став према ЕУ не може да буде препрека за договор“, кад оно, избори минуше, захваљујући ДСС-у Томислав Николић постаде председник а СНС доби шансу да састави владу, и шта би од оних предизборних обећања? Са ДСС-ом, чак ни форме ради, нису сели да поразговарају о склапању коалиције коју су најављивали и обећавали када су молили за наше гласове.

Ни остала предизборна обећања постизборних коалиција, да смо у њих веровали, нису нам давала да наслутимо шта нам се заправо спрема. УРС и Млађан Динкић, тако, своју су предизборну кампању започели нападима на СПС због „партократије“, Дачић је на то одговарао да „СПС нема никаквих додирних тачака са Г17 плус“, да би тај недостатак додирних тачака и вишак узајамних оптужби на крају, после избора, резултирао Дачићевим резолутним одбијањем да у било какву будућу владу уђе без Динкића и УРС-а. Па су, уместо ДС-у, заједно пришли СНС-у.

И то су учинили иако је Динкић, само два-три месеца раније, говорио како „не верује у СНС, јер немају ни идеје, ни кадрове, да не говорим о катастрофалном искуству с њима из времена Милошевића. Али, ако народ гласа за њих, врло брзо ће се уверити колико је велику грешку направио.“, наглашавао да „на републичком нивоу ни под каквим условима неће ићи у коалицију са СНС и СРС“, и објашњавао да „не долази у обзир“ да разговара са напредњацима о састављању владе зато што су они „толико неистина изнели“ на његов рачун. Притом је, вероватно, мислио на Вучићеве оптужбе да је лопов, због чега га је 2009. и тужио суду због повреде части, а Вучић на то одговорио: „Свакако остајем при свему што сам рекао, о његовим криминалним замешатељствима, лоповлуку и свему другом“. Током ових предизборних надгорњавања обманама СНС је, кротко колико и неистинито, УРС-у одговарао да „није реална“ њихова коалиција. Тек, како је на крају дошло до њиховог вансудског и постизборног поравнања, остаје њима на части…

Предизборна обмана постизборним односом СНС-а и СПС-а посебна је прича. СПС је пре избора „искрено очекивала“ да после избора настави сарадњу са ДС-ом а не да је успостави са СНС-ом, „а наш предлог биће да Ивица Дачић буде премијер“. „Смешним и лицемерним“ називала је овај захтев СПС-а Српска напредна странка. „Не дај боже. То би био наставак суноврата Србије, а не борба за промене“, коментарисао је такву могућност тадашњи заменик председника СНС-а. Додајући  да сматра да би „поштено било да Дачић каже с ким ће у постизборну коалицију, да би се на време избегла она врста преваре грађана коју су на последњим изборима заједнички спровели СПС и ДС“…

Остало је историја, уз подсећање да су они који су већ отишли у историју још и гори од ових који у њу управо одлазе. Него, коме ћете поверовати на следећим изборима? За кога ћете гласати?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *