Почетна / Култура / Фестивал суженог хоризонта

Фестивал суженог хоризонта

Пише Рашко В. Јовановић

Што се више примицао крају, 47. Битеф је разоткривао своју празнину условљену инсистирањем селектора да пошто-пото скрену пажњу гледалаца на нове позоришне тенденције, којих у већини фестивалских представа једва да је било

Од дванаест представа приказаних на овогодишњем Битефу једва да је било две-три које су отварале хоризонте новим позоришним тенденцијама. А то је врло мало за овако замишљен међународни фестивал, па чак и ако га сведемо само на европско-регионални оквир, што су селектори ове године и учинили.
За многе посетиоце овогодишњи Битеф је почео тек пошто је изведена трећа представа, када је париска Compagnie Espace commun (Компанија Еспас комен) приказала драму „Београд“ списатељице Анжелик Лидел, у режији Жилијена Фишере. У суштини, реч је о драмском есеју, написаном у циљу преиспитивања различитих догађаја у Србији и на Балкану током прве деценије овог века. Полазиште је историјски догађај – марта 2006. када је тело Слободана Милошевића изложено у Музеју историје Југославије, да би га потом сахранили крај породичне куће у Пожаревцу. Бројни грађани пролазили су крај одра почившега председника и одавали му пошту. Видео је то и помало се зачудио Балтазар, млади шпански новинар који ради за свога оца, иначе добитника Нобелове награде и стручњака за Балкан. Ту ће се Балтазар најпре упознати са Драганом, чуварем Музеја, потом са Агнес, шпанском ратном новинарком која се вратила са Косова и, најзад Жељка, војника који је тек скинуо униформу, иначе поборника Милошевићевих идеја. Са свима ће разговарати, заправо више ће их слушати но што ће сам говорити да би се упознао са замршеном ситуацијом на Балкану, односно на тлу негдашње Југославије о којој готово ништа није знао. Дабоме, сви ти разговори дати су у дугим дијалошким сценама, које откривају и субјективне проблеме што опседају саговорнике, а не само друштвене околности у којима живе. То су, пре свега, породични односи, најчешће неспоразуми између оца и сина, али и љубавни проблеми, затим несхватање при сагледавању одређених, типично српских животних манира или погледа на прошлост. Уопште узев, ауторки се не може приписати неразумевање, или тенденциозност у приказу читавог низа проблема, ставова и противставова које саопштавају личности овог комада. Драма „Београд“, због таквог начина приказа случајних сусрета актера из различитих крајева, прераста у колективну драму савести, која, додуше, не долази до коначног разрешења, али доноси пројекције недоумица и сумњи, неверица и слутњи, намера и осујећених прохтева…
Редитељ Жилијен Фишера схватио је да су речи у бројним дугим исказима, слично античкој трагедији, примарни елемент ове драме. Зато је сценски израз, сасвим оправдано не избегавајући статичност, свео на дискретне промене амбијента места где се сусрети и дијалози обављају (у питању је померање монументалних беличастосивих (ваљда зато што је место догађања Београд!) добро решених сценографских елемената. Те промене обављају глумци, гурајући делове сценографије, који су лако покретни јер су на точкићима. Млада глумачка екипа одлично се снашла у овој реализацији. Посебно су се издвојиле две глумачке креације. Владислав Галар, као Балтазар који је, поред тога што је убедљиво исказивао своје унутрашње дилеме, посебно о ономе са чиме се сусреће у Србији и Београду, мимиком и општим држањем на сцени показао како уме да ћути и да слуша. Александар Палу, као Жељко, одлично је дочарао лик српског младића: у темпераментном замаху, енергично и беспоговорно је излагао своје борбене ставове и у типично српском маниру настојао да их саговорник разуме и одмах усвоји. Било је одиста нечег нашег не само у глуми и ставу већ и у самој његовој појави, почев од светлосмеђе боје косе и војнички бахатог држања, па до сентименталног излива према Балтазару, када ће му саопштити како му је брат управо емигрирао у Шпанију! Лоран Соваж, у улози Драгана, са мером и финим нијансама одиграо је музејскога чувара. Жули Денис представила је новинарку Агнес из различитих животних аспеката, али, како нам се учинило, била је најубедљивија у исказивању хуманистичког ангажмана. Сви су они мајсторски исказивали тираде и тираде текста, својски се залажући да остваре смисаону целину, те да мисао списатељице има на сцени пуно значење. Била је то лепа демонстрација литерарног позоришта. Ако је местимице подсећала на реситал, то ништа није сметало, јер су глумци увек собом доносили и одређени драмски набој.
Представа се играла у сјајно конципираном и реализованом декору сценографкиње Виржини Мира, која је успела да дочара београдски амбијент са свим његовим главним контрастима. У простор хангара старог београдског аеродрома, како нам се учинило, сценографија, па тако и читава представа, необично прикладно се уклопила. Иако нисмо поборници излазака из позоришних дворана, овога пута морамо одати признање избору амбијента за представу „Београд“. Заиста, после овог извођења можемо рећи да је фестивал почео, будући да представа којом је званично отворен, како смо констатовали у прошлом броју „Печата“, може бити долична само за какав фестивал позоришта за децу.

[restrictedarea]

ИДЕОЛОШКИ БЕСМИСАО Четврти дан Битефа донео је две представе. Најпре смо у 18 часова могли видети представу „Post Scriptum“ Црногорског народног позоришта из Подгорице. Дело је приказано на основу текстова и биографије Данила Киша у адаптацији и режији Варје Ђукић, док је драматург представе Божо Копривица. Значајно је што се ова представа заснива на мултимедијалном поступку. Глумци наступају иза прозирне завесе, те видимо само њихове обрисе, док је све што се чује- снимљени звук. То се може прихватити као прикладно дочаравање збивања у прошлости. Аутор видео-решења је Никола Симанић, док је звук снимио и дизајнирао Зоран Јерковић.
„Монтажстрој“, загребачка истраживачка група, приказала је документаристичку представу „55+“ према концепцији, режији и сценографији Борута Шепаровића. На сцени се појавило тридесетак особа старијих више од педесет и пет година, који су као аматери натуршчици, седећи у прва два реда партера, најпре одговарали на питања једне телевизијске анкете, да би, потом, свака од њих, просценијуму имала на располагању онолико секунди колико година је стара да пред ТВ-камером саопшти своју животну причу о сусретима и тренуцима који су пресудно утицали на њену судбину. У другом делу представе већина њих, као на каквом симпозијуму, саопштавала је своја искуства, заправо разочарано је говорила о ономе што ју је снашло у новој хрватској држави. Сви они су незадовољни, осећају да су заборављени и да их друштво третира као вишак. Нису се либили ни да саопште како неки извођачи нису хтели доћи у Београд да наступе пред онима који су скривили рат! Што се нас тиче, можда је штета што није било више таквих, јер би тад представа трајала краће! Наиме, налазимо да би ова, у основи добро замишљена представа, била знатно ефектнија да је бар за трећину времена била краћа, те да је, уместо 150, потрајала 90 минута. Иначе, представа је, првенствено због спонтаности израза свих учесника, наишла на повољан пријем гледалаца који су испунили Велику дворану Народног позоришта.
Наступ „Мандићстрој“ у ствари је соло извођење глумца Марка Мандића које није ништа друго до компилација његових драмских улога што их је остварио од 1996. до 2010. коју је приказао према замисли Бојана Јаблановеца. У питању је неких тридесет и седам улога, с тим што из сваке од њих приказује неке карактеристичне појединости. Не оспоравајући Мандићеву сценску инвентивност и глумачко мајсторство, сматрамо да ова представа припада Фестивалу монодраме и пантомиме, знатно мање – Битефу.
Позната драма руског класика Александра Николајевича Островског „Олуја“, особено је дело овог занимљивог писца, које је послужило знаменитом чешком композитору Леошу Јаначеку за једну од најбољих његових опера – „Катју Кабанову“. Заснована на сукобу јединке и њене особености са средином у којој живи, ова драма представља ефектан протест против друштвене хипокризије, иако је у њој приметно помањкање живе радње. Тај недостатак Островски је изгладио са више театралних ефеката, али и мелодрамским поступцима (Катаринина смрт), као и уз ослањање на симболистичке назнаке (олуја и шума). Редитељ Јернеј Лоренци, истина уз извесна скраћења текста, са глумцима Месног гледалишча љубљанског изградио прецизну представу у духу нашег времена, желећи да укаже како и колико се данас угрожава приватност, а тако и судбине појединаца уплитањем других из непосредне околине у њихове интиме. Одевени у раскошне костиме Белинде Радуловић, глумци су, нарочито Ника Розман као Катарина и Примож Пирнат у улози њеног љубавника Бориса Григоровича, али и остали, оживели са пуно разумевања и склада ликове ове потресне драме Островског. Једина представа која је била несумњиво освежење овогодишњег Битефа.
Насупрот представи „Олуја“ Островског у редитељском виђењу Јернеја Лоренција, који није изневеравао основну идеју писца, редитељ Никола Завишић поставио је са ансамблом Народног позоришта из Суботице Аристофанову комедију „Жене у Народној скупштини“, са жељом да гледаоцима предочи стање духа у нашем данашњем друштву и у том циљу се поигравао различитим позоришним формама и жанровима, тако да ова представа није ништа друго до колаж разних позоришних поступака, који, склопљени у једну целину, треба да дочарају шизофренију наше друштвено-политичке савремености. Редитељ је, на тај начин третирајући овај изузетно духовит и актуелан Аристофанов текст, желео да гледаоцима, непосредно и уз шалу, предочи сав идејни и идеолошки бесмисао данашњице. Нама се, међутим, читава та комбинација, налик на коктел различитих средстава и стилова- учинила бесмисленом, па тако и ова представа сувишном на Битефу.

СЕЛЕКТОРСКО ИДОЛОПОКЛОНСТВО О сврставању представа „Зоран Ђинђић“ Оливера Фрљића у извођењу Атељеа 212 и „Убити Зорана Ђинђића“ Рајка Ђурића и Златка Паковића, у режији Златка Паковића и извођењу глумачке екипе окупљене у Студентском културном центру у Новом Саду, у фестивалски програм Битефа, као вид полемике селектора Јована Ћирилова са Стеријиним позорјем, чији селектор, Игор Бојовић, није та дела обухватио у програм фестивала, већ смо писали у прошлом броју „Печата“. После њиховог приказивања на Битефу немамо ништа додати нити одузети. Једино бисмо указали да је непотребно и одоцнело оволико селекторско идолопоклонство трагично настрадалом некадањем српском премијеру, бар кад је реч о фестивалу нових тенденција у позоришној уметности.
О „Галебу“ Антона Павловича Чехова и представи Српског народног позоришта у режији Томија Јанежича, приказаном на овогодишњем Стеријином позорју, писали смо у критичком осврту на овај фестивал („Печат“ бр. 270). Најзад, последња престава на главномпрограму овогодишњег „Битефа“, аутора Корнела Мудруцоа и Ивет Биро „Тешко је бити бог“, на коју је на самом почетку фестивала селектор Јован Ћирилов скренуо пажњу, препоручивши је као посебну вредност, на шта смо указали у прошлом броју „Печата“, приказана у Карго-логистичком центру београдског Бродоградилишта, изневерила је наша очекивања, али и потврдила оно што је рекао њен редитељ Корнел Мундруцо када је изјавио како не прави представе да би променио свет. Како нам се учинило, ова његова сценска реализација подсетила нас је на неке већ виђене догађаје како на Битефу, тако и на неким другим нашим фестивалима. Међутим, не треба оспорити смео ангажман редитеља и отвореност у приказивању проблема на које се неминовно наилази у борби против насиља при трговини људима. Може се закључити да је овогодишњи Битеф имао ако не оптимистички, онда ипак хуманистички интониран завршни акорд.

Поводом додела награда 47. БИТЕФА

Гледаоци не љубе одликоване

Пише Миодраг Зарковић

Зашто је Фрљићевом „Ђинђићу“ додељена главна награда БИТЕФ-а? Да ли само због тога да би се са таквом одлуком сложио Дејан Мијач, позоришни редитељ који у последње време искаче и из фрижидера колико је често присутан у јавности по сваком могућем и немогућем питању?!

Још је могуће чути у нашој јавности јадиковања овдашњих културних посленика над чињеницом да су за културу одвојена минимална средства у државном буџету, те да таква штедња прети да потпуно уништи културу у Србији. За шта је врлим културним радницима понестало пара и због чега су се дали у толику кукњаву, могли смо да се подсетимо прошлог викенда, када је на позоришном фестивалу „Битеф“ главну награду однела представа „Зоран Ђинђић“ Оливера Фрљића.
Ова одлука жирија проблематична је, чини се, из много разлога. Један од главних је што очигледно није била ни по укусу публике. Гледаоци, наиме, уобичајено гласају за своју омиљену представу, а прве три у овом гласању биле су „Галеб“ Српског народног позоришта из Новог Сада, затим „Жене у Народној скупштини“ Народног позоришта из Суботице, и „Олуја“ Местног гледалишча из Љубљане. Фрљићев бућкуриш, дакле, није задовољио укусе гледалаца, иначе нимало непријатељски настројених према ствараоцима из бивших југословенсих република, што се види и по одличном пријему представе „Олуја“.
Зашто је онда Фрљићевом „Ђинђићу“ додељена главна награда? Да ли само због тога да би се са таквом одлуком сложио Дејан Мијач, позоришни редитељ који у последње време искаче и из фрижидера колико је често присутан у јавности по сваком могућем и немогућем питању?!
„Победа `Зорана Ђинђића` нада за домаћу сцену“, славодобитно је дневни лист „Блиц“ насловио осврт на овогодишњи Битеф. Ваљда је „Блиц“ и једини, поред оних који су били укључени у постављање самог „Зорана Ђинђића“, који се обрадовао тријумфу ове представе и у томе видео какву добробит за српско позориште.
Да, осиљена врхушка, засићена најширим вишедеценијским повластицама, може, преко гласила попут „Блица“, да ликује над тиме што је представа загребачког провокатора који се у истој простачки наругао српству и Србима, добила још једну награду усред Србије. Али би зато та иста врхушка морала да има то на уму када следећи пут буде закукала над свотама које јој издваја друштво које она, иначе, темељно вређа. Судећи по томе какав јој је позоришни укус, српска културна сцена није заслужила ни фамозних 0,6 одсто, колико јој је предвиђено актуелним буџетом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *