Почетна / Култура / Драма о неугасивој страсти

Драма о неугасивој страсти

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Шеста поставка познате драме Александра Диме Сина „Дама с камелијама“ на нашој најстаријој сцени наишла на велико интересовање и одличан пријем код гледалаца

Када је Александар Дима Син, са нешто више од двадесет година, почео да пише романе, први су били незапажени, али је један изненада постигао голем успех, доневши му књижевну славу. Било је то 1848. године, када је са двадесет и три године објавио роман „Дама с камелијама“ у којем је једноставно, али и са улепшавањем и уз извесне измене, исприповедао причу, о једном љубавном случају који је наводно одиста доживео. После дугог оклевања, млади писац се ипак одлучио да напише драму у пет чинова, што је и учинио, и то за само осам дана. Драма „Дама с камелијама“ доспеће на позорницу тек 1852. године (театар „Водвиљ“ у Паризу) када је, после многих околишања цензуре и одбијања глумица да играју у комаду, дело постигло велики успех. Треба рећи да се управо прво извођење „Даме с камелијама“ означавало као почетак реализма на позоришној сцени, а појава самог дела као настанак комедије нарави. Међутим, Дима Син у том делу био је донекле под упливом романтизма, јер тема блуднице која се искупљује љубављу није произашла из јеванђеља, него из начела романтизма и може се наћи у Игоовој петочиној драми „Марион Делорм“, Шилеровом комаду „Сплетка и љубав“, као и у лику Маргарете у Гетеовом „Фаусту“. Но, без обзира на то, треба рећи да се ова драма појавила на француској сцени када се, после романтизма, позориште, на захтев грађанске публике Другога царства, почело окретати према тзв. идејном театру, који ће се најчешће бавити питањима морала и његовог очувања. Дима Син прихватао је идеје Денија Дидроа да позориште пре свега мора бити корисно и у том смислу испољио је морализаторске тенденције: у настојању да пробуди грађанску савест он је у својим делима створио низ ликова које је друштво одбацило сматрајући их опасним за (мало)грађански морал. Маргарита Готје је била један од првих таквих ликова у његовом театру: ова отмена и лепа куртизана, у коју се заљубљује млади Арман Дивал, умела је да прихвати захтев његовог оца, који ју је, без Армановог знања, изненадно посетио и замолио да прекине љубавну везу са његовим сином…

[restrictedarea] Нема сумње да драма „Дама с камелијама“ постиже успехе у позоришту, пре свега што је то дело прожето суптилним приказом истинске љубавне страсти, али и зато што је у питању узбудљива љубавна прича, која ће се окончати трагично. И у српском театру, на сцени Народног позоришта у Београду, Александар Дима Син био је радо извођен писац, нарочито његова „Госпођа с камелијама“. На београдској сцени ова драма први пут је приказана 1893, да би потом, закључно са 1934. годином, била премијерно обнављана још пет пута. Тако је најновија премијера овог дела, у режији Југа Радивојевића и адаптацији Жељка Хубача, у којој у смрт одлазе обоје љубавника заједно, његова седма поставка на сцени Народног позоришта у Београду. Осврт на ову премијерну поставку најпопуларније драме Александра Диме Сина почећемо од сценографије, која је, према замисли Бориса Максимовића, била реплика на изглед ентеријера дворане Народног позоришта. Наиме, као у каквом огледалу, публика је гледала два нивоа ложа – у партеру и на првој галерији. Такво решење можда би могло одговарати да смо на позорници имали извођење првог чина Ростанове драме „Сирано де Бержерак“, али за представу „Даме с камелијама“, никако! Режија се определила да представа, искључиво у мелодрамском стилу и маниру, прикаже развој љубавног оноса Маргарете и Армана, с тим што се и остале сцене, углавном непријатне и неочекиване, исто изводе на празном простору без икаквог намештаја, с тим што се понекад унесе нека столица, Зато Маргарета своје писмо којим саопштава Арману да га напушта пише на поду (!), зато и умире лежећи на поду (истина са постељином, али у полусвечаној хаљини у којој је нетом била када је разговарала са гостима!). Ако то треба да буде модерна замена париских ентеријера око половине 19. века, онда смо се суочили са више него минамалистичким решењем! У таквом простору глумци, одевени у стилски адекватне костиме Бојане Никитовић, са очигледним еланом тумачили су своје улоге. Небојша Дугалић, као Жорж Дивал, суверено и достојанствено оживео је тај карактеристични лик. И Стела Ћетковић, као Приданс, имала је потребну духовитост у изразу када је требало да предочи заљубљенима неповољне појединости о материјалној ситуацији у којој се налазе. Марија Вицковић, као Маргарета Готје, учинило нам се, била је изразитија у сценама раскида љубавне везе са Арманом, као и у призору умирања, него у првом делу, када је дошло до процвата љубави. Милош Биковић успешно је наступио као Арман Дивал, доследно градећи лик заљубљеног младића. Слободан Бештић, као гроф де Жире умео је да буде импресиван чак и у неприличним ситуацијама. Сценски говор већег дела глумаца, посебно протагониста, био је неразговетан, што је недопустиво у националном театру. Представа је пак наишла на велико занимање и повољну рецепцију гледалаца,

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *