др Јелена Гускова: Било је планирано да се Југославија бомбардује у октобру 1998. године

У октобру ове године навршиће се 15 година од својеврсног датума – неиспуњеног плана бомбардовања Југославије у октобру 1998. године. Такав је јубилеј споразума Холбрук-Милошевић, важне припремне етапе НАТО агресије на Југославију. Сетимо се тог догађаја.

О томе да је НАТО планирао да бомбардује Југославију, Европа је нагађала. Према разним изворима, између осталог мемоарима Била Клинтона, средином јуна 1998. године НАТО је започео планирање низа војних операција на Балкану, а одлуку да бомбардује Југославију Клинтонова администрација је донела 12. августа 1998. године. Припрема операције је подразумевала неколико етапа: припрема јавног мњења, исценирање повода и добијање дозволе од СБ УН. У планираном спектаклу све сцене су смишљене унапред: Србима су извдојили улогу злочинаца, Албанцима невиних жртава, а САД је требало да казне зло. Са поводом је све било једноставно: за 8 година балканске кризе Американци су имали већ резервне сценарије за исценирање повода. За почетак Србији је био постављен ултиматум: или да прихвати услове САД (да повуче све трупе са Косова), или ће је напасти. Унапред се знало да Београд неће пристати на такве услове. до тада Снаге безбедности Југославије су разбиле значајни део теориста на Косову и деблокирале најважније комуникације.

23. септембра 1998. године СБ УН је усвојио Резолуцију 1199, која обавезује Србе да прекину ватру, повуку одреде снага безбедности који су се „користили за репресију против цивилног становништва“, створе услови „за реализацију ефикасне и сталне међународне контроле на Косову“. Ипак СБ није планирао да доноси одлуку о бомбардовању Југославије. Томе су се противиле Русија и Кина.

Али делатност НАТО-а се развијала по споственом сценарију. Већ наредног дана после усвајања резолуције генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана је изјавио да је Савет алијансе донео одлуку да пређе на нову фазу припрема за могућа војна дејства НАТО-а на Косову. То је био сигнал о спремности на деловање упркос резолуцији СБ. 1. октобра СБ УН није препоручио реализацију војне акције НАТО-а у Југославији, на шта су представници НАТО-а изјавили да је алијанса у стању да изведе напад без одобрења СБ. Земље чланице НАТО-а су почеле да припремају могућу акцију: састављени су оперативни планови, формирани су тимови и припремани авиони.

Клинтон је почео да размишља како да изађе из двоструког ћорсокака у који су САД сатерали Руси и Западна Европа. Како би дале НАТО-у пуномоћја за хитна дејства, САД су донеле одлуку да раде у нелико праваца: са руским МИП, председником Јељцином, европским партнерима, Контакт-групом, другим међународним организацијама.

Најлакше је било радити са руским МИП. Већ у октобру 1998. године, приликом састанка са Строубом Телботом министар иностраних послова Русије Игор Иванов је ставио до знања да Русија неће инсистирати да се ово питање износи на разматрање СБ. Са обрадом јавног мњења такође није било тешкоћа. На страницама америчких и европских листова почеле су да се појављују фотографије „масовних убистава цивила“ на Косову.

13. октобра Савет НАТО-а је наредио да се убрза припрема војне операције и поставио је Београду ултиматум. Одбијање ултиматума од стране Београда је одрешило НАТО-у руке. На Балкан је долетео Ричард Холбрук. Предстојао је тежак разговор са Милошевићем. Али Холбрук је имао припремљен аргумент: подршка Контакт групе укључујући Русију. Холбрук је тражио пристанак Предедника Југославије на следеће. доступ НАТО-а ваздушном простору изнад Косова ради извиђања ситауције на земљи, увођење у регион међународног корпуса цивилних посматрача од две хиљаде људи, мирни повратак избеглица, почетак политичког процеса.

Милошевић није испољио жељу да иде на било какве уступке у политичком процесу. Београд је био уверен да је агресија НАТО-а неизбежна, да никакви уступци неће спасити земљу. Како пише тадашњи премијер Југославије Момир Булатовић, САД су биле заинтересоване за природна богаства Косова, за неометану изградњу војне базе у покрајини. На такве уступке руководство није могло да се реши. Али Београду је било потребно време да заврши војну припрему за могућу агресију. Како би добио то време, 13. октобра 1998. године после дугих размишљања и разматрања са експертима, Слободан Милошевић се одлучио на потписивање споразума са специјалним предтавником САД Ричардом Холбруком о прихватању свих захтева међународне заједнице. Тако се појавио документ под називом Принципи политичког регулисања ситуације на Косову и Метохији. Важна компонента споразума била је дозвола цивилним авионима да посматрају ситуацију на Косову. То је значило да су међународне организације добиле могућност да контролишу ситауцију у покрајини, што нису имале раније. 16. октобра 1998. године министар иностраних послова Савезне Републике Југославије и актуални председник ОЕБС-а у Европи потписали су споразум који предвиђа формирање Посматрачке мисије ОЕБС-а на Косову.

После споразума са Ричардом Холбруком уследили су и други уступци. 15. октобра начелник Генералштаба Савезне Републике Југославије и Врховни командант савезних снага НАТО-а у Европи потписали су споразум о оснивању мисије за ваздушну контролу изнад територије Косова, која би допунила Посматрачку мисију ОЕБС-а. Сада је ОЕБС могао да присуствује на земљи, а НАТО у ваздуху, што је у многоме ограничавало могућности за војни и политички маневар српске владе. Споразум је подразумевао повлачење српских снага из покрајине, размештање две хиљаде посматрача ОЕБС-а, дислоцирање „интервентних снага у суседним земаљама у случају избијања проблема“. Стварана је општа зона безбедности која је обухватала ваздушни простор СРЈ у пречнику од 25 километра од границе Косова. У ганциама ове зоне ратно ваздухопловство и ПВО СРЈ нису могли да изводе операције у време летова које су вршиле пилотиране извиђачке летелице НАТО-а. Да приметимо да је на челу европске Посматрачке мисије ОЕБС-а био Американац, амбасадор Вилијам Вокер.

Испуњавајући обавезе из споразума, специјалне јединице Армије и полиције које су се налазиле на Косову и Метохији за време антитерористичке операције од јула до септембра 1998. године склониле су пунктове са саобраћајница, напустиле покрајину и вратиле се у базе, измеђуостлог ван граница Косова. Број полицајаца био је сведен на ниво од почетка марта 1998. године.

На папиру Мисија је била важна компонента мира и стабилности на Балкану, мада за време Мисије десила се нова консолидација ОВК, њено додатно наоружавање, реорганизација и активизација. Чланови ОВК поново су нападали полицију, армију, цивиле, терорисали цивилно становништво. Чим је армија почела да повлачи своје јединице са Косова, албански терористи су се вратили у све регионе које су напустили, почели борбе, фактички започели нову етапу рата на Косову и Метохији, врбујући у своје редове нове чланове. Од октобра 1998. па до краја јануара 1999. године на Косову и Метохији било је регистровано преко 500 оружаних напада терориста. У том периоду у етничком чишћењу из 35 села били су протерани Срби.

Посматрачка мисија је била дочекана са одушевљењем међу Албанима на Косову. Они су пуштали представнике мисије на све своје базе и командне пунктове. При томе „посматрачи“ је требало с једне стране да покажу свету мрачније стање ствари на Косову, како би оправдали будуће бомбардовање, а са друге да провере прецизност војних карата, конкретишу координате означених циљева. Поебну пажњу посматрачи су обраћали на систем ПВО. Чак југословенски војници су морали да учтиво дочекују представнике мисије, мада су схватали да сваки њихов долазак у касарну занчи да је циљ за бомбардовање фиксиран.

И тако је СРЈ показала своју приврженост решавању проблема политичким средствима, мада се НАТО спремао за рад. Управо зато је било толико важно да се контролише ваздушни простор изнад дела територије Југославије, уведе низ ограничења у систем ПВО, координише своја делатност са операцијама Посматрачке мисије ОЕБС-а за копнено посматрање.

Планове НАТО-а је открио генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана одмах после потписивања споразума: НАТО ће из ваздуха пажљиво контролисати територију Косова и стално претити применом војне силе… оставши потпуно срепман и расположен за војну интервенцију у случају непоштовања споразума. Наредног дана после потписивања споразума шеф аустријске диплоамтије Волфганг Шисел, вероватно по договору са НАТО-ом, изјавио је да ваздушна контрола Алијансе треба да важи за читаву територију Југославије.

Касније се испоставило да је дрско понашање најумеренијег човека у НАТО-у, министра иностраних послова Аустрије, било изазвано тиме што је одлука о агресији против Југославије до тада већ била донета. Алијанси је остало само да нађе одговарајући повод за почетак војних дејстава против СРЈ, не устручавајући се што оваква дејства нису дозвољена у СБ.

Без обзира на добљу вољу Београда и потписивање споразума, одсуство одлуке СБ, чврст став Русије и Кине, у октобру 1998. године пошло је за руком да се само за неколико месеци одложи планирана НАТО операција на балкану. А тако понижавајући споразум који је потписало руководство Југославије, само је олакшао припрему за агресију. Наредних месеци притисак се наставио, покренут војни механизам машинерије НАТО-а више нико није могао да заустави.

16. октобра 1998. године у немачком Бундестагу разматран је документ Спречавање хуманитарне катастрофе у конфликту на Косову. Тада је минстар иностраних послова Јошка Фишер изајвио: Хуманитарна ситуација се драматично погрошава, на десетине хиљада Албанаца се крије у шуми. Више од 290 хиљада избеглица се налази у очајном положају. Ако они тамо дочекају зиму, десиће се хуманитарна катастрофа. У фебруару 1999. године Бундестаг је гласао за учешће у војној операцији против Србије.

Како се не би поновиле октобарске грешке, лествица на преговорима у Рамбујеу је била подигнута тако високо, да Срби више нису могли да иду на уступке. њих су оптужили за минирање преговора, нежељу да одаберу мирни пут решавања проблема Косова. Авиони су доведени у пуну борбену приправност. А после исценирања убиства албанских цивила у селу Рачак, у којем је непосредно учествовао Вилијам Вокер, била је издата наредба за почетак агресије против Југославије.

Глас Русије

2 коментара

  1. ОЧЕКУЈУЋЕ, ОЧЕКИВАНО И – ОСТВАРУЈУЋЕ!

    Одломак из књиге “Космички додир”, Београд, 2010, стр. 2о1
    проф. др Светоѕара Ђ Радишића, пуковника у пензији

    “ГЕНЕРАЛШТАБ ВЈ – ВОЈНА ТАЈНА
    24.март 1999. године – Строго поверљиво
    Београд, 2о,оо* – ВРЛО ХИТНО!

    ОДБРАНА ОД НАТО АГРЕСИЈЕ
    “Специјална дејства”
    – допуна Директиве

    1. Агресор – “НАТО КОАЛИЦИЈА 19” – први пут припрема и изводи специјална дејства, по садржају и обиму незабележена у досадашњим ратовима.

    У арсеналу су:

    – парапсихолошка дејства са територије БиХ, Хрватске, Албаније, Мађарске, те преко невладиних организација на нашој територији и њима лојалних медија, чак и ВУДУ (магијска)
    дејства;

    – електромагнетно (ЕМ) пулсно оруђе типа “ХААРП” са Аљаске (област Гаконе), Норвешке, Мериленда (САД) и других локација, којима се утиче на душевно стање људи, циљано изазивање земљотреса, као у ширем рејону Мионице, Ваљева и Маљена 1998.г, те променама микро климе преко “загревања” јоносфере и формирања озонских рупа;

    – класична психолошко-пропагандна дејства – лажи – преко локалних и нарочито светских медија о “геноцидности” српског народа и тако појачавања мржње и нетрпељивости, толико потребне “Коалицији 19”, ради политичког правдања (своје) агресије код свог становништва;

    – масовније коришћење муниције са ниско-радиоактивним уранијумом, у сенци језуитског, циничног назива “МИЛОСРДНИ АНЂЕО”, са одложеним, стравичним последицама по здравље становништва (ж/с) и контаминацију животне средине, као у БиХ – околина Хаџића и на другим локацијама;

    – околност да АГРЕСОР прети масовним ваздушним ударима по војним и неселек тивно цивилним циљевима, објектима инфраструктуре (водоводу, електричним централама, мостовима,…) додатан је психолошки притисак на наше снаге и целокупно становништво.

    2. Међутим, наши пријатељи Руси – РУСКИ НАРОД, РУСКА ВОЈСКА и РУСКА ЦРКВА – здушно помажу СРБСКОМ НАРОДУ, СРБСКОЈ ВОЈСЦИ и СРБСКОЈ ЦРКВИ, то:

    – РУСКА ВОЈСКА шаље довољан број ПВО система “С-300” и других мобилних система последње генерације -” КУБ”, “БУК”- изузетно моћног учинка;

    – РУСКА ЦРКВА узноси молитве и доноси ЧУДОТВОРНУ ИКОНУ МАЈКЕ БОЖИЈЕ КАЗАЊСКЕ и ИКОНУ СВ. СЕРАФИМА САРОВСКОГ са честицом моштију;

    – РУСКИ ПРАВОСЛАВНИ НАРОД узноси молитве, скупља велику материјалну помоћ и шаље НАШЕМ – ПРАВОСЛАВНОМ СРБСКОМ НАРОДУ преко своје Владе.

    3. Према обавештајним сазнањима, код АГРЕСОРА се видно појачава страх због (нашег) поседовања ефикасних ПВО система које нам дају Руси у довољној количини.
    Страх је нарочито присутан код пилота – посада – јер нема ништа од приче да задатке извршавају на незаштићеном небу, ван домета ПВО.
    4. Наведени подаци о агресору све више стварају нарастајућу зебњу код више команде и политичког врха земаља агресора – КОАЛИЦИЈЕ 19: САД, Велике Британије, Норвешке, Шведске, Финске, Белгије, Луксембурга, Холандије, Немачке, Француске, Аустрије, Италије, Шпаније, Португалије, Грчке, Турске, Канаде, Аустралије, Јапана, те земаља сарадника у окружењу: Ватикана, Хрватске, Словеније, Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније, Македоније, БиХ – са чијих територија полећу агресорски авиони.

    5. Редовне извештаје доставити до 23 сата. а ванредне по потреби.

    К о м а н д а н т
    НГШ – генералпуковник,
    Добар Човек, с.р.

    * Уношење делујућих информација у “колективно несвесно” је време
    читања /сада!/, што значи да онај ко чита уједно умно уноси делујуће информације у “колективно несвесно”.

    Драган Славнић

  2. Da je rat potrajao jos par nedelja, NATO,bi se raspao! Njihov “uspijeh” u pogadjanju ciljeva je ravan NULI. Piloti sa velikih visina su nasumice izbacivali tovar, cesto po civilnim cillevim… Slike sa nase TV, cesto su kolebali pilote o razlogu borbandovanja. Tada je ubacen Cerdomindin da prevari Milosevica. Poslije znamo sta se desilo. Slava svim borcima koji poginuse za odbranu zemlje od Agresora. Tu rijec izgovarajmo glasno:AGRESOR

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *