Почетна / Други пишу / Дмитриј СЕДОВ: “Крокодил се не лови, кокоси не расту”

Дмитриј СЕДОВ: “Крокодил се не лови, кокоси не расту”

Недавно су два угледна мужа у Конгресу САД испричала, све подрхтавајући од узбуђења, шта може очекивати ЦИУ и ФБИ након обуставе рада државних институција те државе.

Као што је познато – и амерички шпијуни су послати на неплаћени одмор. Ако не сви, а оно бар добре две трећине.

–       Шта ће бити са земљом у којој се 40 хиљада “Романтичара са великог пута”[1] претвори у бесциљно крдо?

То питање је пред конгресменима без увијања поставио директор Националне обавештајне службе Џејмс Клепер и шеф Агенције за националну безбедност генерал Кит Андерсен.

И док су конгресмени упитно колутали очима, ови џентлмени су им дочарали слику надолазеће катастрофе.

“Ми више нећемо прикупљати информације по целом свету – сетно је уздахнуо Клепер. – Без наше подршке ће остати војска, дипломате, влада”.

А шта сви ти човечуљци уопште могу без подршке ЦИЕ? Војници ће почети да пуцају једни на друге, дипломате ће конзулате преуредити у сатне хотеле, а влада ће се закључати у Белој кући и ограничиће своју делатност на наручивање пице у најближем ресторану.

Проблем ће све више нарастати – упозорио је Клепер – и то ће се завршити веома, веома лоше. Ми нећемо у иностранству спремати опозицију за њене демократске функције.

И то је тужна истина. На крају крајева, уколико момци из ЦИЕ не обуче добро некаквог дивљег шахидa из Ал-Каиде, он ће у вражију матер отправити не само себе, него и своје инструкторе.

Кит Александер је са своје стране изјавио да он не може сада поново окупити своје сараднике. Они су из Агенције за националну безбедност побегли у друге ресоре. А сваки од њих представља потенцијалног Сноудена. Амерички шпијуни почели су да морално пропадају и постали су лак плен страних обавештајних служби. Сада заврбовати неког “тихог Американца” није ништа неуобичајено – пожалио се генерал.

Додуше, он није рекао ко ће њих, несрећнике, почети куповати на гомилу. Судећи по томе да Руси нису показали неку заинтересованост према Сноудену, они ни друге шпијуне неће куповати ни у велепродаји, ни у малопродаји. Много новца, а слаба вајда.

А већ са Кинезима је ствар другачија. Пред Кинезима одавно стоји “проблем белих агената”. Не само због тога што им је нарочито потребан, него што се њиме могу поносити. Они су научили да врбују шпијуне најразличитије боје коже. На пример у Африци, њихова агентура виси по гранама попут снопова банана на палмама. И у Латинској Америци велики број потомака поносних идалга такође зарађују на прековременом раду у корист кинеских шпијуна. А зашто и не би? На крају крајева, боље за њих него за Американце.

И тако, приближава се испуњење маште кинеских обавештајаца. Дошла је на ред куповина сарадника ЦИЕ. И то уопште није лоше.

Ја ћу на пример први поздравити појаву ушију и очију Пекинга у окриљу ЦИЕ. Доста је више приче о глобализацији на амерички начин. Хајде да говоримо о глобализацији на кинески начин. И нека ти исти агенти Пекинга спремају у САД “обојену револуцију” жуте боје. Нека је уз то и назову романтично: “револуција жутих локвања, који цветају у језеру зелених змајева”.

Такође немам ништа против ни ако Министарство унутрашњих послова САД једном отвори кинеску агентуру у окриљу ЦИА, на челу са начелником кинеског одела тог ресора.

Цео свет ће се смејати. Зато што се та земља уистину и претвара у велику оазу подсмеха.

Како другачије назвати ситуацију када две различите групације крупних политичара, не успевши да се договоре око буџета, оставе без посла три милиона својих суграђана? Не зато што је то неопходно, него једноставно зато што се нису договорили. Баш њих брига за те незапослене и њихове породице и слично. Главна ствар је да се нису договорили – и тачка.

Наравно, угледајући на своје руководство, и сарадници ЦИА ће такође пљунути на интересе своје државе на челу са Кипом слободе са њеним рупама у глави, па ће почети да се продају за јуане.

Туговао је шеф Националне службе безбедности зато што сада нико неће прислушкивати телефонске разговоре по целом свету и уништавати туђе сајтове. Америка ће тиме изгубити своју посебност, о којој је тако надахнуто говорио председник Обама у УН. Каква је то изузетна земља у којој шпијуни не шпијунирају, преговори се не прислушкују, бандити се не спремају?

Но, још није све изгубљено. Примиче се крај принудног гладовања шпијунских ресора и ускоро ће их груби глас командира поново позвати на извршавање њихових гадних дужности. И поново ће се укључити безброј рачунара и извршити инвазију на приватност целе планете, поново ће се појавити упитна лица инструктора пред очима убица из Ал-Каиде, поново ће забубњати опозиционо-купљени медији о неопходности “обојених револуција” у сопственој земљи.

Мистер Клепер и мистер Александер једноставно имају такав посао – они користе хорор како би заплашили конгресмене.

А ми тај хорор читамо и чак им верујемо.

Ми смо као деца.


Назив – Стихови из песме “Острво лоше среће” из познатог руског филма “Брилијантска рука”. У ироничном тону се нерад и неспособност оправдавају чињеницом да су сви становници рођени у злосрећни понедељак, а на острву нема календара, па је јадним становницима “једино преостало” да се моле Богу, не жалећи суза за своју злу судбину што су рођени у понедељак. (прим. прев.)


[1] Алузија на познату у Русији песму «Романтики С Большой Дороги» (прим. прев.).

Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *