Дан када је Ниш био центар православља

Пише ЈОВО БАЈИЋ

Како је протекао  један од највећих догађаја у историји Српске православне цркве када је архијерејску литургију, пред Храмом Цара Константина и Царице Јелене у Нишу, служило десетак поглавара православних цркава, на челу са Васељенским Патријархом Вартоломејом

Свечаном премијером опере  In hoc signo у београдском Народном позоришту, одржаном у уторак увече 8. октобра, завршена је петодневна Централна прослава 1700-годишњице Миланског едикта коју је организовала Српска православна црква, уз помоћ Владе Србије. Два најзначајнија догађаја ове духовне, али и културне манифестације општехришћанског значаја, одиграла су се 6. октобра у Нишу, родном месту главног протагонисте догађаја који се славе, Цара Константина, и дан касније у Подгорици, родном месту великог српског жупана Стефана Немање, чији се јубилеј – 900 година од његовог рођења, обележава ове године, где је освештан Саборни храм Васкрсења Христовог. Оба ова догађаја збивала су се у два нова храма – Цркви Цара Константина и Царице Јелене, подигнутој у Нишу, и Цркви Васкрсења Христовог. Обе богомоље су пројектоване и грађене у старом рашком стилу утемељеном на византијском градитељству.

Темељи подгоричког храма освећени су 1993, а нишког 1999, у години бомбардовања и страдања и Србије и града Ниша. Нишка црква сазидана је у Парку Светога Саве на Немањином булевару, а подгоричка на простору који је још Стефан Немања као метох поклонио Хиландару. Да споменемо и то да је пројектовање и градња оба храма, баш као и  Храма Светог Саве у Београду, започела у време када је на политичкој сцени Србије био Слободан Милошевић, а да су овим свечаностима обележавања Миланског едикта, па и завршетка градње храма, присуствовали Томислав Николић, председник Србије, Филип Вујановић,председник Црне Горе и Милорад Додик, председник Републике Српске.

 

ДАЛЕКОСЕЖНЕ ПОРУКЕ Годишњица Миланског едикта обележавана је, на разне начине, бројним манифестацијама, у целом хришћанском свету. Српска православна црква, а помогла јој је и држава Србија, годинама се спремала за овај догађај. Овај јубилеј, седамнаест векова Миланског едикта, обележен је у Србији, у свим епархијама, а у томе су учествовале и неке републичке и регионалне културне институције. Прослава републичког карактера, коју је организовала Српска православна црква, одржана је 3. јуна у Нишу. Разлог за то, како је једном приликом рекао епископ бачки Иринеј, „није само једна историјска реминисценција, или подсећање на древне догађаје и личности само зато што су се дешавале на нашем тлу, или, ето, што се главни протагониста, Константин Велики родио на тлу данашње наше отаџбине Србије. Тај јубилеј носи неке много важније и далекосежније поруке. Као прво, хришћанска вера је, захваљујући Миланском едикту, добила слободу јавног деловања у Римској империји, после сурових забрана које су трајале три века, што је омогућило христијанизацију целог тадашњег културног света“.

Ово је био и један од највећих догађаја ове врсте у историји Српске православне цркве када су једну литургију, којом је началствовао васељенски патријарх Вартоломеј, а служила  још три патријарха: јерусалимски Теофил, руски Кирил, српски Иринеј. Саслуживали су и архиепископ кипарски Хризостом, архиепископ атински Јероним II, архиепископ албански Анастасије, чувар трона митрополита чешких земаља, архиепископ Симеон, митрополит пољски Сава. Поред епископа Антиохијске и Александријске патријаршије саслуживали су и архијереји Грузијске и Бугарске цркве. Литургија је служена на грчком, црквенословенском и савременом српском језику, а чуле су се и молитвене  речи на арапском, чешком и пољском језику.  Литургији су присуствовали и представници Римокатоличке цркве и двојица епископа Јерменске апостолске  цркве. Вернике муслиманске вероисповести представљао је муфтија београдски Мухамед Јусуфспахић, а јеврејске  рабин београдски Исак Асиел.

[restrictedarea]

По освештаном правилу, архијереји на крају литургије беседе верницима који су у храму. Те беседе углавном садрже верске, моралне поуке, али се често одмереним богословским језиком саопштавају и нека запажања која се тичу савременог живота, упућују се поруке, или најављују догађаји из црквеног живота. Такве речи упућиване су и на литургијама у храмовима у Нишу и Подгорици, али и на пријемима. У тим беседама садржане су и снажне политичке поруке.

Тако је на свечаном ручку, у суботу 6. октобра, које је у Палати Србија за госте пристигле из света приредио председник Републике Србије Томислав Николић, патријарх московски и целе Русије Кирил изговорио речи које су биле лековите за ухо сваког православног  Србина, сваког српског патриоте. Он је тада изјавио да „питање реалних гаранција заштите историјског наслеђа треба да буде једна од приоритетних тема у политичком дијалогу о будућности Косова и Метохије. Желимо да Вас уверимо, Ваше превасходство, господине Председниче, да смо са Вама у Вашој борби за опстанак Вашег народа на прадедовској земљи, и да ћемо се молити Богу за то“.

Беседе „првога међу једнакима“, васељенског патријарха Вартоломеја садржале су, када је реч о политичким порукама, и његов лични став, али и став свеукупне Православне цркве. Он је подсетио да Хришћани ни у Европи, али ни на Блиском и Средњем истоку, седамнаест векова после доношења Миланског едикта немају слободу,  указујући да таквих појава има и на простору јурисдикције Српске православне цркве, где се јављају јереси, и прогони. Ове речи, не помињући је директно, васељенски патријарх је упутио македонској држави и расколничкој Македонској цркви.

„Кружни поглед око нас у стварност нашега света показује постојање гоњења под изговором слободе, људска савест трпи насиље, а насилници је злоупотребљавају и искоришћавају“ – рекао је после литургије пред нишком Црквом Цара Константина и Царице Јелене   васељенски патријарх Вартоломеј. „Штавише, у нашем православном, црквеном подручју искрсавају и јачају разни расколи, отпадништва, па и јереси. Лупежи и разбојници, успињући се преко ограде, на другом месту, а не кроз врата, улазе у тор овчији (Јеванђеље по Јовану, 10, 1-3). Јерарси бивају прогоњени као, на пример, Високопреосвештени, љубљени брат наш, архиепископ охридски господин Јован. Свештеници, монаси, монахиње, верници бивају прогоњени за реч Божију, јер поштују канонски поредак. Признају да су духовно подложни канонским Црквама, и не желе да се укључе, не пристају да се укључе у  антиканонске, од разних државних чинилаца потпомагане, псеудоцрквене организације. И само зато што носе име хришћанско, бивају гоњени, како вели Свети Јован Златоуст у својој 139. посланици. Поред свега овога, без икаквог разлога и кривице, можда, тачније речено – јер су Христови, хришћански јерарси, бивају  одвођени и вероватно мучени, као што је случај у Сирији са нашим братом митрополитом  алепским Павлом и са сиројаковитским епископом Ибрахимом, чија се судбина не зна. Ако су живи, ако до сада нису усмрћени, ми упућујемо са овога места у овом часу апел онима који су их киднаповали, као и силницима земаљским, да их одмах ослободе“.

КАДА СУ ТО ПРАВИЛА ДОЗВОЉАВАЛА…. У својој беседи на крају литургије у новоосвећеноме Храму Васкрсења Христовога васељенски патријарх Вартоломеј указао је да и данас има „фанатичних група“ које уништавају православне храмове. Данас се то, како је указао патријарх, чини у Сирији као што се недавно чинило на Балкану, када се поред богомоља уништавају и друге установе Православне цркве.

Патријарх  Вартоломеј говорио је и о томе да се у прошлости дешавало да је Црква константинопољска, на чијем се челу он налази, када су то канонска правила дозвољавала, давала аутокефалност и аутономију појединим помесним црквама. Указао је и на то шта не прописују Божији закони, а што би се могло односити и на на челнике и присталице такозване Црногорске православне цркве коју предводи Мираш Дедејић који је својевремено био клирик Васељенске патријаршије и кога је, због огрешења о црквене каноне, патријарх Вартоломеј искључио из Цркве. На Мирашеву цркву и још неке покушаје стварања сличних „цркава“ могле би се односити и ове речи васељенског патријарха Вартоломеја:

„Није дозвољено, напротив, за осуду је и неприхватљиво је да нека локална црква саму себе проглашава за аутокефалну. На овом месту треба да подсетимо на вазда актуелне и  савремене потресне речи Светог Јована Златоустог који каже: „Ништа тако не може разделити Цркву попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај грех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него је много већа“.

Обележавање 1700-годишњице Миланског едикта у Подгорици „појачано“  је освећењем Храма Васкрсења Христовог. Ова богомољу, чија је градња трајала две деценије, пројектовао је архитекта Предраг Ристић. По свом спољашњем и унутрашњем изгледу, живопису и  олтару,  ово је једна од најлепших православних цркава изграђених у последње време не само у Црној Гори него и на Балкану. Њене темеље освештали су 1993. године тројица патријарха – васељенски Вартоломеј, руски Алексије и српски Павле. Чини нам се да ће ова грађевина, својим изгледом, својом лепотом и светошћу којом већ обилато зрачи, сведочити о времену митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као што о времену краља Милутина сведочи Грачаница, а о добу Стефана Дечанског – манастир Дечани. Лепота ове богомоље подстакла је патријарха Иринеја да изговори и ове речи: „Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа и читавога хришћанскога света, с обзиром на време у коме је грађен и којем смо сви сведоци. Можда би митрополит црногорско-приморски Амфилохије могао донекле да помене речи великога Јустинијана: „Ако те нисам превазишао, Соломоне, приближио сам ти се“.

СПОМЕНИК И ПРЕТХОДНИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА Изгледом Храма Васкрсења Христовог био је задивљен и  московски патријарх Кирил који није штедео речи хвале за новоосвећену богомољу и архијереја који је бдео над целом градњом, митрополита Амфилохија, када је казао: „Овај храм није споменик само садашњим генерацијама, него је то споменик свим претходним генерацијама, које су заједно  са овом данашњом генерацијом  сачувале православну веру. И у наше време када наступа процес глобализације, када се границе и  растојања бришу и смањују, неопходно је задржати  и сачувати своју културну, духовну националну идентификацију. И дај, Боже, да Црногорци сачувају свој идентитет и да се идентификује на првом месту са великом православном вером“.

На крају се патријарх Кирил обратио и митрополиту Амфилохију: „Хтео бих најсрдачније да се захвалимо Вама, драги владико Амфилохије, за ваш подвиг и за ваше трудове. Ви сте истакнути архијереј Православне цркве и својим талентима и својом вером Ви не служите само својој цркви, него служите васцелом Православљу, и дај, Боже, да се под вашим омофором окупе и они који се на данашњи дан, нажалост, не моле Богу заједно са свима нама православнима. Молићемо за јединство православног наслеђа, и нарочито и за Вас, Ваше Високопреосвештенство, јер на Вама лежи највећа одговорност духовних чеда овде у Црној Гори“.

После освећења православни поглавари из целе васељене: патријарси Вартоломеј и Иринеј, архиепископ Симеон, чувар митрополитског трона Православне цркве Чешких земаља и Словачке, архиепископ албански Анастасије, умировљени архиепископ прашки Христофор, посетили су Цетиње и Цетињски манастир и поклонили се цетињским светињама.

О БРОЈУ ВЕРНИКА …

У неким медијима, који су се бавила Централном прославом 1700. годишњице Миланског едикта, указивано је на то како ова манифестација није постигла очекиване циљеве због тога што на свечаним литургијама пред новим храмовима у Нишу и Подгорици није било више верника. По устаљеним црквеним мерилима број посетилаца не одређује вредност литургија и других црквених манифестација. Уосталом, јубилеј Миланског едикта обележава се у Српској православној цркве током целе ове године. Слична манифестација одржана је у Нишу 3. јуна ове године. О Миланском едикту говорило се и говори на телевизији и у средствима информисања. Могуће је, можда,  да је код верујућих дошло до извесног засићења. При томе се морају узети у обзир чињенице да је наш народ осиромашио и да многи нису имали новца да путују у Ниш и Подгорицу, поред повољних услова који су нуђени.

Понајмање се може говорити о некаквом бојкоту верујућих, због тобожњих размирица у Цркви. То, о чему можемо сведочити, најбоље демантују наши храмови где се на службама стално повећава број верника, међу којима је све више младих.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Neka se nešto dešava. To je dobro za ljude. Ne trebamo od toga praviti halabuku i nekakvu nauku.
    U to doba Rimsko carstvo je bilo jedinstveno i zapravo je “edikt” bio stvarni početak kršćanstva. Naravno da u to vrijeme nisu bili srbi u današnjem Nišu. Prije toga Rim nije bio blagonaklon prema Petrovom i Pavlovom kršćanstvu.
    Konstantin nije bio ortodoks ni katolik. Želio je novu vjeru da promoviše u Rimskom carstvu. Da to uspije, da “progura”.
    Nije uredu da o tome samo “pravoslavna crkva” govori.
    Zna se kada su slaveni počeli naseljavati balkanske prostore (kada je RIM pao k… za uši).
    Ali neka, neka to bar neko zabiljži.
    Tadašnji narodi su mogli postati ortodoksi (pravoslavci) tek iza 1054. godine kada se raspalo rimsko carstvo na “istočno” i “zapadno”.
    Slaveni su počeli naseljavati ta područja u 7. vijeku i to je trajalo najmanje 100-200 godina, i imali su svoja vjerovanja (kažu paganska- višebožačka) a promjena vjere u pravoslavlje je bila mukotrpna, dugotrajna.
    Konstantin je i srpski svetac, vidim, jer se rodio u današnjem Nišu. Da li bi mogli biti srpski sveci i svi drugi značajni ljudi rođeni na tlu Srbije, a prije dolaska slavena?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *