Без лепих прича и луфтбалона, молим

Пише Драгомир Антонић

Историја нас учи да када нова власт умисли да је анимозитет грађана према старој власти довољан разлог за опстанак – непогрешиво иде ка свом крају

Oд извора два путића, затим козјом путањом или хајдучким богазом преко брда или низ стрмину до потока па уз њега све до прелаза код Ћосине воденице, одакле видиш крушку такишу на Равном гају где се пут рачва и онај ужи води у планину, а шири, колски, очас посла те спусти на тврди царски друм одакле можеш ићи на све четири стране света. Могућности су безбројне. Тако је у Срба одувек било.

И ЈАБУКА И ДУЊА, И ПЕТОКРАКА И КРСТ Никада се у Србији није сејала само једна врста жита нити једна сорта воћки гајила. Увек је на имањима било и стабала мајске трешње и шљиве рановаче и јулске кајсије, па септембарских шљива, јабука и дуња које се пред Свету Петку беру, а о Светом Николи и Божићу једу. Ни у српским варошима није било другачије.
Већина је по неколико занимања имала. Бербери, сем бријања и шишања, пијавицама су висок притисак лечили, болне зубе вадили. Танасије је болеснима од црвеног ветра у Чачку нишадор кроз фишек од папира у грло дувао, а затим давао мелем који је по сопственом рецепту правио. Човек познат по надимку Ћалов је намештао поломљене кости руку и ногу. Кад сам као дете руку сломио, Ћалов ју је наместио и уместо гипса две чамове дашчице ставио и марамом привезао. Спуштен стомак су многе жене подизале, јер су знале како се опасивање ради. Жене су лековито биље брале, сушиле и чајеве за децу и болесне правиле. Малу децу сливањем страве од фраса спасавале, а успаванкама и причама умиривале. Дрводеље су играчке правиле, а свирачи младе свирки учили. Сваки је варошки Србин поред свог заната и учитељ био. Онај што је живу главу из заробљеништва извукао младе је немачком језику подучавао. Србин се, према прилици, трима календарима служио: народним, црквеним и званичним. Чак и кад је са овог света одлазио, Србин је могао да бира: хоће ли са попом или без попа, са СУБНОРОМ или без њега, са петокраком или крстом, или само са каменом над главом.
Увек су Срби, као сав нормалан свет, имали више путева или алтернатива. Ништа им није фалило све док их евроунијатска пошаст није у првој деценији трећег миленијума, по званичном, или у осмом миленијуму по народном календару, задесила. Задесила и не пушта. Пошаст обузела душу и тело. Памет померила. Први пут се Србима говори да немају алтернативу. Не може човек сопственим очима и ушима да верује шта све најумнији људи и они са највиших државних положаја говоре. Премијер изјави да су „сви који мисле да Србија може без евроунијата луди, односно будале“. Хвала на искрености.

[restrictedarea]

ИЗМЕЂУ ОСЕЋАЊА И ОДГОВОРНОСТИ Први потпредседник је био деликатнији. Изјавио је да народ поштује њега и политику странке чији је председник, зато што од народа не крију истину и не лажу о стању у коме се налазимо и да су мере које нас чекају идуће године тешке, али да је боље да се сад знојимо него да на пролеће умремо од глади. Тачно је да презнојавање помаже код назеба и високих температура, а ако се човек истрља ракијом комовицом, чим преспава, моћи ће да се придигне. Драго ми је да људи на положају, осим страних језика и философије, знају и народне лекарије. То улива наду и поверење. Међутим, потпредседник је изјавио да „осећа да ћемо 2020. постати пуноправни члан ЕУ“. Осећања су ме мало збунила. Напросто, у буџету евроунијатске организације за период од 2014. до 2020. године, никаква средства за пријем нових чланица нису предвиђена, јер се пријем ни не планира. Шта је истина? Мора се истина рећи, ма колико била тешка за народ. Осећања су варљива поготову кад им се супротставе бирократске чињенице. Ми осећамо једно, а на папиру пише друго. Као у филму „Прохујало са вихором“. Скарлет О`хара има јака осећања према Рету Батлеру. Као Ивица према Кети. С друге стране, мора да брине о плантажи памука Тара. Ивица не мора да брине о Космету. Плантажа је велика као Косово и Метохија,без Лепосавића и Зубиног Потока. Њени родитељи, присталице Југа, су изгубили рат, а бледолики Јенки са Севера хоће пошто-пото да Скарлет отму плантажу. Њену дедовину. Она се бори, осећања навиру, слике се смењују – филм је ремек-дело и спада у групу најгледанијих – али Скарлет успева да Тару задржи у свом поседу. Ту је њена величина. Између осећања и одговорности изабрала је одговорност. Није дозволила да је скроз заведу и упркос невиђеним притисцима из Вашингтона, наслеђе је сачувала. Део себе је дала, али дедовину је сачувала. Све се то дешавало између 1861. и 1870. године. Док се Скарлет борила за Тару, Срби су коначно ослободили Београд и протерали Турке. Из историје, сопствене и туђе, учимо како се бори, како се добија, како се губи. Ко се по добру, а ко по злу памти. Историја нас учи да када нова власт умисли да је анимозитет грађана према старој власти довољан разлог за опстанак – непогрешиво иде ка свом крају. Предајом Косова и Метохије без борбе, власт је све Србе у велику опасност довела. То је проста чињеница и никакве лепе приче, празне пароле, луфтбалони и шећерлеме суштину неће променити. Нечасно никад неће постати часно.
Пролетос су хашки злотвори са перикама обећали да ће до 30. октобра изрећи пресуду Војиславу Шешељу. Слагали су. Од лоповске дружине маскиране тогама то се једино и могло очекивати. Мислите на заточене Србе. Молите се за здравље архиепископа охридског господина Јована. Свима који славе Свету Петку честитам Крсно име.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar
    Micic Sladjan

    Srbija ima veliku demokratsku i slobodarsku tradiciju kroz vekove!
    Na to svi moramo biti ponosni.Stvorili smo modernu drzavu u 19.veku
    pre drugih juznoslovenskih naroda-Hrvata ,Slovenaca ,kao i daleko
    pre Albanaca itd.Srbija je bila utociste naprednih ideja jos pocetkom 19.veka u (npr.Sretenjski ustav 1835.)Zato nas velike Evropske imperije i nisu volele.Uvek ponosni i sa zeljom za slobodom i nezavisnoscu.Zato smo i stradali u poslednjem veku ali
    uvek na pravoj strani u oba svetska rata.
    Naravno uvek su nas pratile i nase podele kojima smo oduvek skloni
    Zato licno kao covek plediram za nacionalo pomirenje.Za pomirenje
    partizana i cetnika,svih zavadjenih struja i ideologija medju nama!
    Slazem se sa Vama gospodine Antonicu u Srbiji je oduvek svako ziveo
    slobodno i isao za onom idejom za koju je mislio da je za njega i za Srbiju najbolja.Tako treba da ostane i u buducnosti.
    Danas Srbiju i istinu o njenoj borbi za slobodu u proteklih dvadeset godina u Hagu brani nas Voja Seselj(koga ste pomenuli).
    On u tome ima podrsku svih nas koji volimo Srbiju!Zelim mu dobro
    zdravlje i dug zivot i da se uskoro vrati u Srbiju!
    Kada je polazio za Hag ,secam se na skupu u Domu sindikata tada,
    rekao je:”Ja i Milosevic pobadjujemo u Hagu”!
    Neka tako i bude!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *