Почетна / Култура / БЕМУС must go on

БЕМУС must go on

Пише Смиљка Исаковић Фотографије Ема Сабо

Шта рећи на крају? И овакав какав је био ове године, смушен и без концепције, сличан плакату који се може тумачити као реклама за лов у мутном или продају магле и хаоса, БЕМУС се не сме угасити, без обзира на тежину ланаца који нас притискају (погледати филм Малагурског)

Негде око средине, 17. октобра, БЕМУС је у Београдском драмском позоришту искористио туђи адут – Хајнера Гебелса, два пута лауреата БИТЕФ-а, много награђиваног аутора са импозантном уметничком биографијом. Концепт „музичког позоришта“ није нов, већ су га рабили наши композитори на једној од својих Трибина, али је ово што нам је пружио Гебелс просто чаробно. Између осталог, то је зато што он користи барокну музику и инструменте тог периода у комбинацији са савременим дизајном звука и модерним оркестарским инструментима, на невероватно креативан и сврсисходан начин. „Песме ратова које сам видела“ (Songs of wars I have seen) јесте збирка текстова Гертруде Штајн, састављена у виду свите. У текстовима се говори о животу обичног човека у Француској за време немачке окупације у Другом светском рату. Они сами су тривијални, али их прате музика и звук. Београдски ансамбл по потреби „Студио 6“ са диригентом из Енглеске Шаном Едвардс не само да је свирао него су чланице оркестра и читале текстове, биле су и „глумице“. Све на сцени је статично, нема трчања, скакања и пренемагања којима неки наши композитори покривају своју музичку немоћ. Управо у статици, у којој се изнутра догађају страшне и трагичне ствари, лежи фантастичан таленат Хајнера Гебелса, уз зналачку употребу звучних ефеката и музике 17. века, као референце насиља у 20. веку. Музичари су били одлични, а од последњег монолога, јецања трубе (Ненад Марковић) у заглушујућој тишини од кога нам се дигла коса на глави, ништа више није исто. Тако је БИТЕФ поклонио БЕМУС-у недостајући гламур и ексклузивност. Глас народа би на сајту рекао: „Ајд` онако мало, успут, да се запитамо: зашто `озбиљна савремена музика` никада није заживела у нас? Зато што пар њих скромног талента држи монопол/функције, по принципу `ја теби ти мени`(исто тако и у иностранству) па су такви једини страаааашно познати. А реално, савремену музику нико не слуша (чак ни они сами) јер не умеју њом ништа да кажу.“ Али, глас народа није био на концерту у Београдском драмском позоришту 17. октобра…
Сасвим обичан концерт из сасвим обичне концертне сезоне догодио би се 18.октобра на Коларцу, да се не ради о два миљеника Југоконцерта и београдске публике. Виолончелисткиња Ксенија Јанковић свирала је на многим БЕМУС-има, као редовни гост, а пијаниста Ненад Лечић, некадашње чудо од детета, сада се придружује jер обоје раде на Високој школи за музику у Детмолду (Немачка). Програм камерне музике – тематски: Шуман (Пет комада у народном стилу, Фантастични комади оп.73, Адађо и алегро оп.70) и Менделсон (две Сонате за клавир и виолончело) – немачки романтичари за поподневни чај и колачиће. Извођење врхунско.

[restrictedarea] Београдски ансамбл „Метаморфозис“ извео је 16.октобра на Коларцу сплет композиција од Персла до Пјацоле. Ансамбл је јединствен, како се рекламирају на свом сајту на енглеском, по својој флексибилности – наступају у свим форматима, од квартета до симфонијског оркестра, по потреби, а флексибилан је и по репертоару, такође по потреби. Сходно томе ће делови „Метаморфозиса“ (квартет) наступити 16. децембра у Луксембургу, као део Бреговићевог „Оркестра за свадбе и сахране“. Заиста флексибилно.
У суботу 19.октобра, пред нерадну недељу, на Коларцу је Прво београдско певачко друштво прославило 160 година постојања. Са многим солистима и диригентом Светланом Вилић извели су дела словенске духовне и световне музике, повезане темом љубави. Одлично спремљено, изведено музикално и надахнуто, како врло често музицирају они којима музика није професија. Честитамо јубилеј.
И на крају, Баааах. Барокни ансамбл из Лувра, за који се испоставило да је из Гренобла (као београдски музичари из Сурдулице) представио је цело вече Ј.С.Баха, кога иначе нису баш изводили у каријери. Њихово експериментално просвиравање ново-откривеног барокног композитора (sic!) изазвало је свеопшту радост београдске публике која увек воли Баха. Две кантате и четири концерта изведени су на историјским инструментима, са учешћем контратенора, као што је и ред, професионално и не претерано узбудљиво. Доза неразумевања Баха и барокних конвенција – нестилска небарокна јурњава у брзим ставовима концерата – довела је салу Коларца до усхићења. То је Србија. Концерт је помогла банка Сосијете Женерал, чији је истакнути представник у виду бившег министра приватизације Влаховића седео у „директорском реду“. Иначе, ансамбл добија подршку града Гренобла, региона Изер и Рона-Алпе, као и француског Министарства културе и комуникација, а то је уједно и најважније у уметности новог времена.
Шта рећи на крају? И овакав какав је био ове године, смушен и без концепције, сличан плакату који се може тумачити као реклама за лов у мутном или продају магле и хаоса, БЕМУС се не сме угасити, без обзира на тежину ланаца који нас притискају (погледати филм Малагурског). Нека буде краћи, ударнији, значајнији, свакако мора опстати као знак да нисмо још увек дигли руке од свега. Уосталом, песма нас је одржала…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Зашто фотографија представе Метаморфозе (према Овидију) из ЈДПа, када се говори о Гебелсовој музици. Реч је о драмском концепту у којем је композитор изговорени текст свео на неутрални ниво, успевајући да изгради драмски ток од музике пренатрпане значењима. Оцена о савременој музици крајње је уопштена и неистинита. Текст је лоше написан. Сигурно да постоје људи који су се школовали за то да буду музички критичари. Ово је смејурија.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *