Аница Савић Ребац 4. октобар 1892 – 7. октобар 1953) Шездесет година исто

Пише Лаура Барна

С групом интелектуалки 1927. основала је југословенски огранак Интернационалне федерације универзитетски образованих жена. Окупила је умнe Српкиње онога времена не би ли здруженим снагама одбраниле своје професионалне интересе, а што се тумачило као омражени феминизам увезен са Запада

С Томасом Маном водила је дуге, исцрпне, али надасве занимљиве расправе.Чинило се да су пошли са равноправних позиција, тих међуратних година од 1929. до 1937. у којима су интензивно размењивали писане речи, мисли и идеје. Али, чинило се само њима двома, јер и јесу били равноправни. Међутим, сумњичава, поводљива и интригантски настројена околина није тако прихватала, не само тај, него ниједан смели искорак Анице Савић Ребац. А корачала је испред времена, не марећи за цену – одлучна да руководи својим животом, на крају га је сама насилно и прекинула. Убила се хицем испаљеним у срце у свом скромном стану у центру Београда, у Ђуре Стругара 8. На ноћном сточићу, поред канабета с њеним беживотним телом, остало је тестаментарно писмо, као последње здраворазумско Аничино завештање истој оној околини која ју је спутавала и саплитала кад год би јој се за то указала прилика.

А прилика је, срећом по нас, и те како било.

И када јој је, као тринаестогодишњој девојчици, 1905. у Бранковом колу објављен превод Бајроновог спева Манфред, а већ следеће године, у истом часопису, и две песме „Пан“ и „Ренесанс“, које ће изазвати дивљење највећих песника и поштовалаца поезије тог времена. Већ тада је кућни пријатељ Савићевих, зачетник српске авангардне лирике, Лаза Костић, знао да је његова миљеница Аница–Цица јасно определила свој пут.

И кад је 1910, у пратњи родитеља од којих се готово није одвајала, отишла у Беч где је на Филозофском факултету уписала класичну филологију. Са изразитом радозналошћу и жељом за сазнањима, прикупљала је и проносила идеје по артистички узаврелим европским метрополама, али и мањим, од уметничких токова скрајнутим местима, уносећи у њих и дух поднебља из којег је потекла.

[restrictedarea]

И кад се у пролеће 1921. удала за Хасана Мухамеда Репца, Србина муслиманске вере, који није много марио ни за своју, ни за друге вере, краљевог службеника Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и запрепастила све, осим оца и мајке – Милана и Јулијане. Једно време били су главна тема интригâ и сплетки. Осуде су пљуштале са свих страна. Није вредело ни што је Хасан са српском војском, као добровољац, прошао кроз балканске ратове. Учесник у Српском националном покрету, младобосанац и српски комита, био је директно на удару аустроугарске власти. Није вредело ни што је прошао албанску голготу да би преко Солуна једва жив доспео до Француске. Рањиво место за Хасана била је Аница, баш као што је и он за њу био отворена рана у коју су, својим неодобравањем, задирали новосадски и београдски интелектуалци.

И кад је с групом интелектуалки 1927. основала југословенски огранак Интернационалне федерације универзитетски образованих жена. Окупила је умне Српкиње онога времена не би ли здруженим снагама одбраниле своје професионалне интересе, а што се тумачило као омражени феминизам увезен са Запада. Све што је тада долазило са Запада стављано је под двоструку сумњу или се, напротив, безрезервно прихватало и усвајало. Углавном некритички. И на нашу штету. Помагала јој је, усрдно заложивши своје име, знање и дело, Ксенија Атанасијевић. Ксенија је једно време била доценткиња на Филозофском факултету с ког је убрзо протерана због тобожњег плагијата и била је систематски гушена исфингираним аферама. Не допуштајући јој основно право – да се брани, као стереотип, поновила се судбина још једне самосвесне жене у српској историји.

И када је 1932. у својој докторској дисертацији Предплатонска еротологија, одбрањеној на Филозофском факултету, под менторством класичног филолога и историчара религије, Веселина Чајкановића, направила идеалан спој Платоновог Ероса и Плотиновог Бога с хришћанском агапе Псеудо-Дионисија Ареопагите. Грабила је аналитично кроз историју, све до Дантеа и јединства Божје и личне, сакралне и интимне љубави, коју је Добрим и Лепим преводила у Светлост. Принципима Лазе Костића. Идеалима Томаса Мана.

И кад је октобра 1946. примљена за ванредног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду као врсни познавалац класичне филологије, и закратко била једина жена предавач на факултету. Брзо се вест о првој жени за катедром прочула чаршијом. Имала је тада педесет и четири године, иза себе мучна службовања по школама у Скопљу и Сарајеву, али је и даље изгледала свеже и била младалачки окретна. Забављена собом и својом животном љубављу, Хасаном Репцем, пратила је дословно сваки каприц истерујући га до краја, не обазирући се на последице ни по друге, ни по себе.

И кад је 7. октобра 1953. године, после неколико неуспелих покушаја, при пуној луцидности интелекта, неодољивом снагом воље, водећи се античким схватањима о самоубиству, одузела себи живот и последњи пут запрепастила околину. Након мужевљеве смрти, у свој свет упустила је исувише сени ишчезлих вера и народа, весника идеја оживљених хеленским муд­ро­стима. Али, није знала да се с њима избори и преведе их у стварно стање, јер се више није нашао нико ко би подупирао њену фикцију изображену у упоредну стварност, у ко­јој је рас­ла као цвет с грешком, цвет који достојанственом упорношћу жуљи очи дежурним просудитељима незасите чаршије.

Београд, 3. октобар 2013

[/restrictedarea]