Почетна / Култура / „ Госпођа министарка“  као травестија

„ Госпођа министарка“  као травестија

„Госпођа министарка“ ПИСАЦ Бранислав Ђ. Нушић ПОЗОРИШТЕ Позориште „Бошко Буха“ – Вечерња сцена Буха, Београд ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 8. октобар 2013. АДАПТАЦИЈА И РЕЖИЈА Татјана Мандић Ригонат СЦЕНСКИ ПРОСТОР Татјана Мандић Ригонат и Бранко Цвијић КОСТИМОГРАФИЈА Ивана Васић, Ивана Шешлија-Студио „Конструкт“ КОМПОЗИТОР Драшко Аџић СЦЕНСКИ ПОКРЕТ Анђелија Тодоровић СЦЕНСКИ ГОВОР Љиљана Мркић Поповић ДИЗАЈН СВЕТЛА Срђан Цветковић

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Успех необичног приказа најпопуларније Нушићеве комедије

Већ у својој првој комедији – „Народном посланику“, Нушић је, не без акцената који одају патријархални став, овлаш, али недвосмислено, оцртао негативне последице које се јаве када се обичан човек упусти у „бављење политиком“ и узме активно учешће у предизборној кампањи. Међутим, у комедији „Госпођа министарка“, која се може означити као типична комедија карактера, иако Живка министарка није посебан карактер, него само један, издвојен из скупа сродних; она користи министарски положај супруга не би ли задовољила прохтеве властите покондирености. Иако Живка Поповић има далеког претка у Стеријиној Феми из „Покондирене тикве“, она је оригиналан тип проистекао из Нушићевог сагледавања прилика у доба развијеног парламентаризма у Србији прве деценије 20. века. По много чему, можда и више од „Сумњивог лица“, „Госпођа министарка“ карактеристична је за Нушићев комедиографски поступак, па и за читаво његово стваралаштво. Не само по увек благонаклоном ставу према главној јунакињи већ и због деликатно остварене равнотеже комедија карактера, интриге  и нарави, при чему, истина, покадшто превладава она прва. Али, већина сцена у делу дата је у гротескном тону, дакле, све  личности профилисане су јединственим карикатуралним потезима, али доброћудно. Управо зато што се ради о карикатурама на сцени које, саме по себи,  подразумевају и различита преувеличавања, промене и извитоперавања, као и због опште гротескне интонације створене  многобројним смешним ситуацијама, догодовштинама и изненадним обртима, не можемо оспорити идеју да је „Госпођа министарка“ приказана као травестија, тако да све женске ликове, почев од главне улоге Живке Поповић, играју мушкарци, који, наравно, интепретирају и мушке улоге, с тим што се у представи појављује само једна глумица, у улози дечака Раке. Не треба посебно указивати на то да тако подељене улоге у овој Нушићевој комедији, иначе пребогатој духовитом вербалном  комиком и водвиљским ситуацијама, стварају додатне комичне поводе за смех и пријатно расположење гледалаца. Размишљајући шта би Нушић данас рекао о оваквој интерпретацији „Госпође министарке“, делу којим се   вратио у свет комедије после страхота Првога  светскога рата у којем је изгубио сина јединца и провео га затим у избеглиштву, склони смо да помислимо да би прихватио овакав потез редитељке Тање Мандић Ригонат. Јер, не смемо изгубити из вида да је Нушић још у својим „Листићима“, исписаним у Пожаревачком казненом затвору 1888. године, указао на значај смеха у животу:„Смејмо се, то је једино задовољство! Смејмо се, та и онако је мало задовољних! Питате ли коме? – Та  прво себи,  онда оном до себе, па ономе више себе, ономе што је пред нама и ономе што иде за нама.“

[restrictedarea]

У тежњи да представу доведе у раван савремености коју карактерише тежња водећих странака да по сваку цену добију министарске ресоре и дочепају се власти, за ово извођење редитељка Тања Мандић Ригонат адаптирала је текст, допунивши га уводном и завршном сценом са музиком и колом, као и са једном Змајевом сатиричном песмом („Српска политика“), те са неким кратким, узгредним коментарима који гледаоце асоцирају на актуелне друштвене појаве. Но, све то није пореметило ток комедије, који је био врло забаван и уистину смешан.

Горан Јевтић појавио се у улози Живке, рекли бисмо, са великим еланом, али и неопходним шармом и спонтаношћу и, што је најважније, држао се лежерно и природно, особито кад је реч о мимици, ставу, гестикулацији, кретњама, што ће рећи, у свеукупном понашању на сцени. Ако је и било  феминизираног држања, то никад није било сувишно или претерано, већ умесно, у складу са карактерним приказом лика. Истакли бисмо његову глуму у сцени са пријемом фамилије: повремено обраћајући пажњу на то шта рођаци говоре, заправо шта траже, исказивао је изразом лица и позом досаду и показивао да мисли о нечем другом. Али, не само у том призору него и у свим осталим, па и када не говори, већ седи у свом будоару пред огледалом и поправља шминку, Горан Јевтић изградио је целовиту глумачку креацију.

Урош Јовчић у улози Даре je био изражајан у смиреном понашању, док је Чеду Урошевића приказао Милош Влалукин, живо и обешењачки разиграно. Карактеристичним изгледом и понашањем, Немања Оливерић пленио је пажњу тумачећи улогу служавке Анке. И остали глумци – тумачи женских улога: Драгољуб Денда (тетка Савка), Бранислав Пчатиша (тетка Даца), Александар Радојичић (Соја, распуштеница) и Марко Јањић (госпа Ната, бивша министарка) наступили су сигурно и са мером су истицали карактерне и друге особине личности које су тумачили.

У целини гледано, видели смо једну инвентивно постављену представу „Госпође министарке“, која ће, због успешно остварене травестије, по свему судећи, имати своју  публику.

Од љубави до зла није далеко

„Браћа Карамазови / Сабласни ерос“ ПИСАЦ Фјодор Михајлович Достојевски ДРАМАТИЗАЦИЈА Милисав Миленковић ПОЗОРИШТЕ „Славија“ – Београд ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 14. септембар 2013. АДАПТАЦИЈА И РЕЖИЈА Владимир Лазић СЦЕНОГРАФ Борис Максимовић КОСТИМОГРАФ Даница Ракочевић СЦЕНСКИ ПОКРЕТ Ферид Карајица
Премијера драматизације романа „Браћа Kарамазови“ наишла на одличну рецепцију гледалаца

Своје последње дело, роман „Браћа Карамазови“, замислио је Фјодор Михајлович Достојевски као синтезу властитог стваралаштва, али и као реализацију неких пројеката које није дотад успео да оствари, дела као што су „Атеизам“ и „Живот великога грешника“ Пошто је прокламовао као свој програм „реализам у вишем смислу“, покушао га је у овом роману довести до крајњих изражајних могућности, изналазећи у стварном животу прототипове јунака и моделе за фабуларну обраду, којој ће приступити, ослонивши се на преузимање анегдотских појединости из штампе, али истовремено, указујући и на актуелне друштвене, политичке и религиозне проблеме. Причу усмерену на карактере и збивања везана за ликове младих Карамазова, тројице брачних синова и једног ванбрачнога сина, али и на случај оцеубиства, обрађује на начин близак криминалистичким романима са тежњом изналажења одговора на питање ко је кривац, односно ко је починитељ убиства. Осим трагања за одговором на то питање, роман обрађује различите љубавне и салонске интриге које су пропраћене бројним изненадним и скандалозним обртима, чиме аутор обезбеђује јасан и чврст наративни ток, који је основа за обраду главне мисаоне проблематике, а њу разрађује у опсежним дијалошким секвенцама филозофски настројених јунака. Поред судбинске предодређености, и доминантних карактерних особина, и погледи на свет браће Карамазова јасно се исказују у породичним односима, нарочито према телесно и морално развратном оцу и управо ту тематску основу романа писац третира као друштвено репрезентативни модел. Не сасвим прикладна породична заједница Карамазових, као што је познато, проширена је и Фјодоровим ванбрачним сином, поквареним слугом Смердјаковим, и ликом старца Зосиме, који се попут особитог духовног оца најмлађег брата Аљоше, сучељава и са старим Фјодором. Но, ток романа, као и низ религиозних и филозофских питања, аутор драматизације, Милисав Миленковић је заобишао јер би то излазило из оквира акцијом испуњеног сценарија, будући да је пажњу усредсредио, како стоји у наслову, на – сабласни ерос.

Истини за вољу, у својству адаптатора и редитеља, нешто слично реализовао је Предраг Бајчетић на сцени „Атељеа 212“ давне 1974. године. Он је у представи „Сладострасници – Карамазови“, уложивши велики труд, практично створио посебну драму, не само на основу романа „Браћа Карамазови“ већ узевши у обзир готово читав опус Фјодора Михајловича. То је резултирало недовољно јасним ликовима и разуђеним током једне преобимне представе. За разлику од Бајчетића, Миленковић је усредсредио пажњу на еротске наклоности и односе Карамазових, мада није занемарио суштаствено питање – има ли бога и божје правде у свету. Редитељ Владимир Лазић, како нам се чини, адаптирајући текст, настојао је да га прилагоди појачавши динамичност сценске акције.

Као редитељ, Владимир Лазић испољио је пуно разумевање и смисао за сценску презентацију текста. Све се дешавало на сцени на којој је био положен један големи крст. Око њега и по њему су се кретали или седели сви актери. Та симболика се може прихватити, као и прикладна костимографска решења Данице Ракочевић. Глумачку екипу је предводио Михаило Јанкетић. У улози Фјодора Карамазова, био је доследан и веома убедљив у дочаравању склоности лика. Жарко Степанов, као Аљоша Карамазов, увек смирен и сигуран у еманирању религиозних осећања, док је Миљан Прљета, као Дмитриј Карамазов, изражавао, енергичним вербалним и физичким ангажманом, еротске пориве, док је Небојша Ђорђевић, као Иван Карамазов, успео да сценски оваплоти унутрашње набоје лика. Лепа и са изразитим сценским шармом, Ивана Ковачевић, као Катарина Ивановна, умела је не само да скрене пажњу на себе него и да изрази протест против положаја и статуса жене као објекта за уживање. Сања Радишић Суботић, у улози Грушењке, сугестивно је оживела тај специфични лик.

Да ли ова веома добра представа, коју свакако треба поздравити добродошлицом, означава и заокрет позоришта „Славија“ од булеварског, према озбиљнијем драмском репертоару?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *