Завештање српских зографа и дунђера

Пише Дејан Ђорић

Скрајнута српска уметност осамнаестог века, детаљно двомесечно донедавно представљена у Галерији САНУ на изложби „Уметност XVIII века у колекцији Галерије Матице српске“, може да открије више од обичне историјске поставке. Њом се вреди и накнадно бавити јер се сва дела могу видети у сталној поставци Матичине Галерије у Новом Саду

Ако се могу утврдити иконографске посебности нове уметности исто као и старе, могуће је и анализирати прошлу уметност методима савремене критике. У том смислу је поучна српска уметност осамнаестог века, коју можемо вредновати и другачије од уобичајеног историјскоуметничког придавања пажње религиозном симболизму, типовима Христа и Богородице, врстама религиозних сцена, разликовању светитеља и њихових атрибута.

ПРЕДНОСТ ИДЕЈНОГ И СИМБОЛИЧКОГ Питање критичког односа према уметности ближе или даље прошлости, слично је оном које је поставио још Светозар Радојчић, најбољи наш познавалац старе српске уметности. Још од тридесетих година прошлог века са немачко-јеврејским научницима Ебијем Варбургом, Ервином Панофским, Фрицом Сакслом и Ернестом Гомбрихом иконографија (од гр. еикон = слика и графеин = писати) ушла је као метод у моду, потиснувши друге видове тумачења ликовних дела. Постала је важна само идејна и симболичка вредност дела, а не и стилска. Радојчићу је био близак Виктор Никитич Лазарев, велики руски познавалац византијске, руске и ренесансне уметности, који је сликарство сагледао као стилски ток у времену са својим посебностима, а не као иконографски занимљиво појединачно остварење. Можемо се оправдано упитати да ли је иједан иконограф анализом саопштио нешто кључно о онтолошком и поетичком смислу, о вредности уметничког дела, осим што је детаљно разоткрио идејне, симболичке и формалне основе. За иконографе су у истој равни и подједнако интересантни, Мики Маус и Микеланђело, међутим, други историчари уметности као Ханс Зедлмајер и Едгар Винд умели су да поставе битна питања о вредности пре свега модерне уметности.

Скрајнута српска уметност осамнаестог века, детаљно двомесечно донедавно представљена у Галерији САНУ на изложби „Уметност XVIII века у колекцији Галерије Матице српске“, може да открије више од обичне историјске поставке. Њом се вреди и накнадно бавити, јер се сва дела могу видети у сталној поставци Матичине Галерије у Новом Саду. Реч је о епохи коју као и нашу или каснохеленистичку обележава криза, о времену које је уз релативно миран и сређен грађански живот и нарастајућу моћ буржоазије, пратила духовна криза. Осамнаести век је у Србији, Русији и на православном Истоку оставио пустош у уметности. Одумирала је велика византијска, српска и македонска уметност са својом светогорском, рашком, моравском, охридском и критском школом, нестајали су некадашњи величанствени идеали духовне смирености и религиозне понесености из историјски бурног, опасног времена средњег века. Био је поремећен хиљадугодишњи систем плошне, фрескописне и иконописне сакралности, нарушен увођењем телесног, плотског у уметност, која вековима није приказивала реалност мука већ узвишеност вере. Форме старе уметности су се растакале и мењале, а многе стваралачке делатности као преписивачка и илуминаторска су нестале. Још је више био уздрман стари архитектонски језик православља. Триконхосе, вишекуполне и цркве уписаног крста са шумом стубова у унутрашњости, раскошним припратама и богатом скулпторском орнаментиком, сменила су технички банална базиликална здања са кровом на две воде, једнобродне цркве без икаквог спољњег украса, увек са звоником у прочељу.

[restrictedarea]

ПОБЕЂЕНА МОНАШКА УМЕТНОСТ Умирао је Визант, а рађао се нов свет, одлазила је древна античка уметност слатког православља, а наступао римокатолички барок. Шок који је изазвала одвећ телесна уметност чији примитивизам смењује бескрајну суптилност и духовност, добро је описао Џејмс Билингтон, академик и директор Конгресне библиотеке, у „Икони и секири“, кључној књизи о руској култури. Простим, али верујућим мужицима из седамнаестог века крајње богохулне су биле у Русију пристигле слике холандског барока. Уместо светог Божјег сина суочили су се са задриглим гојенцем, меснатих, дебелих ногу и руку, напућених црвених усана, коме више приличи харем него црква. Таква је уметност победила монашку, тродимензионалност је потиснула дводимензионалност, а материја дух. У Русији и код нас појављују се портрети обичних људи, а не више само царева, краљева и властеле, нешто касније почиње да се развија профана скулптура, која је исто тако саблажњавала икони свикле руске ратаре.

Цена тог преламања свести била је појава ружноће у сакралној уметности. Поједини ликови Богородице, па чак и Христа као детета експресивно су искарикирани до ружноће и непрепознатљивости, посебно код мање вештих сликара. Не много давно пре таквих икона, слична недела била би спаљена, нико не би хтео да се моли пред њима, нити би била унета у цркву. Зато је Милан Дамњановић, значајни естетичар, с правом начео необичну тему на коју нису помишљали ни Виктор Бичков, нити ђакон Милорад Лазић, водећи православни естетичари. Дамњановић се у краткој форми ближој скици него студији упитао о вероватности постојања естетике ружног у православној уметности, и то му је био последњи рад. Да ли у иконопис, оваплоћену теологију лепоте, може и сме да уђе ругобно?

Српски зографи и дунђери осамнаестог века нису размишљали о сложеним теолошким питањима, већ су настојали да старе византијске обрасце осавремене и подмладе, каткад и на баналан или примитиван начин, по цену губљења светости ликова. Улазе тада у нашу уметничку орбиту прве графике, истина маестралне по формату, изради и композицији. Појављују се нови хришћански мотиви, као „Богородица живоносни источник“ (или fons vitae), а у сликарству се осим религиозних појављују и савремени историјски мотиви. Полако се подиже реалистичко грађанско сликарство које ће водити ка уметности „величанственог деветнаестог века“, како га је одредио британски научник Алфред Расел Валас. Стефан Тенецки је у то доба, око 1770. године насликао вероватно први аутопортрет у српском сликарству, по свему репрезентативан. У осамнаестом веку нисмо имали Тијепола, Ватоа, нити Гоју, али уметност те епохе охрабрује и данас даје наду. У време епохалне кризе непознати иконописци, који се по старом византијском схватању нису потписивали као и Христофор Жефаровић, Георгије Стојановић и Василије Остојић, насликали су дела не само непролазне лепоте већ нових духовних вредности. У то време у Војводини стварају Жефаровић, Захарије Орфелин и Гаврил Стефановић Венцловић, личности ренесансних интересовања, а у сакралну уметност, како је утврдила Радмила Михаиловић, иконограф светског формата, улазе и езотеријске теме. Центар српског космоса помера се из Охрида и Пећи ка Сремским Карловцима, формира се узоритост Новог Сада као научног и уметничког средишта, чиме је отворен пут ка модерној Србији.

У време духовне апокалипсе, расапа и пропасти изворне византијске традиције, војвођански сликари, графичари и књигољупци пронашли су довољно крепости, снаге и воље да створе ванредна дела. Створен је нов културни модел, тада смо се први пут упутили ка Европи не заборавивши на свој православни источник.

[/restrictedarea]