Влада у слепом цреву

Пише Никола Врзић

Најважнији резултат коначно завршене реконструкције Владе Србије могао би да буде реконструкција власти у Београду, већ годину и по дана сасвим зреле за рушење. Да би после тога реконструисана влада мирно могла да оствари и свој следећи важан резултат, и сруши се и сама, споплетена тим шизофреним спојем ММФ-ових намесника, оцвалих чувара српских пензија и сопствених комбинација, неутољених амбиција и неостварљивих обећања. Спојем од којег је углавном и саздана

Више од 160 хиљада речи изречено је у стенограм седнице Скупштине Србије у петак 30. августа, у суботу 31. августа и понедељак 2. септембра, током тродневне расправе после које је Србија, после шест месеци напетог ишчекивања и стрепње хоће ли Милутин Мркоњић и Млађан Динкић добити достојне наследнике, и да ли ће они који нису успели да постану њихови наследници бити достојно намирени нечим другим, добила своју реконструисану владу. Али мало је, од тих 160 хиљада речи изговорених током три дана, зазвучало тако шупље и тако неуверљиво као прве речи које су, у понедељак пред поноћ, изговорила једанаесторица нових министара: „Заклињем се на оданост Републици Србији и својом чашћу обавезујем да ћу поштовати Устав и закон, да ћу дужност члана владе вршити савесно, одговорно и предано, и бити посвећен очувању Косова и Метохије унутар Републике Србије.“

НОВО ПОГЛАВЉЕ Нису шупље и неуверљиво зазвучале ове речи зато што не верујемо новим министрима, већ зато што верујемо старом премијеру. А премијер Ивица Дачић у свом експозеу ни једне једине речи није рекао о посвећености очувању Косова и Метохије унутар Републике Србије – то би, додуше, после Бриселског споразума, и усред припрема за локалне изборе по уставу и законима независног Косова, чак и за Дачића било превише – већ је најавио само некакву „борбу за праведно решење косовског питања“, похваливши се при том да је отворио „сасвим ново поглавље за припаднике нашег народа на Косову и Метохији“, „поглавље које ће им омогућити да буду међународно признати и прихваћени као политички субјект, чији се глас поштује и уважава, али које ће их истовремено заштитити и омогућити им нормалан живот, без страха од било чије доминације и насилног одвајања од Србије“. Да, зато што их је од Србије он већ одвојио једном сасвим ненасилном методом; својеручним потписима испод Бриселског споразума и плана његове имплементације, које му ни међународно признати и прихваћени Срби на Косову и Метохији, ни Србија осакаћена за Косово и Метохију, неће заборавити.

Ово одрицање од наше јужне покрајине, у само два потписа и две реченице у новом експозеу, утолико је уочљивије када се упореди са ониме што је Ивица Дачић, са исте говорнице, изговорио само 13 месеци раније, 26. јула 2012, када је парламенту и Србији представљао своју нову владу. „Србија неће признати независност Косова… Ми смо спремни да отпочнемо са разговорима одмах, без предуслова, уз поштовање Устава Републике Србије“, рекао је тада. А сада, видесмо, не само да – макар и једино због лепоте стила – није споменуо поштовање Устава Србије, већ није ни изричито одбацио могућност признавања независности Косова као ономад, и будите уверени да ту није реч о пуком превиду, јер се ђаво крије баш у таквим детаљима…

[restrictedarea]

Али није овај паклени раскорак између племените заклетве и подлих намера и једини симптом политичког бунила из којег се рађа реконструисана Влада Србије. О количини тог бунила у којем смо принуђени да живимо, уосталом, изузетно речито говори већ и сама чињеница да никога није узбудило то што су владу СПС-а и СНС-а својим гласовима подржали и ДХСС, који је у Скупштину Србије ушао на листи Демократске странке и Бориса Тадића, и СПО са листе „Преокрета“ Чедомира Јовановића, и Захарије Трнавчевић и Сања Јефтић-Бранковић, који су посланици такође постали пропагирајући програм и идеје споменутог Јовановића и његове Либерално-демократске партије. Да ли су њихови бирачи знали да ће се сви они заједно преокренути ка Ивици Дачићу и Александру Вучићу? Наравно да нису, али кога је брига за бираче када се расподељује плен.

Кад смо већ код плена, вреди приметити и да је председнику Извршног одбора СПС-а Бранку Ружићу измакла челна позиција у Министарству саобраћаја, коме је буџетом за 2013. било намењено преко 25 милијарди динара плус још три и по милијарде за капиталне пројекте, а за утеху је добио тек министарство без портфеља за интеграције у Европску унију којем није намењено ништа слично и лукративно. Мркоњићев пак наследник постао је Ружићев (и Мркоњићев) колега из Председништва СПС-а Александар Антић, досадашњи председник Скупштине града Београда, кога је од стручних квалитета за министра саобраћаја понајбоље препоручила блискост Ивици Дачићу и саучествовање (макар због функције) у мегапројекту још актуелног градоначелника Драгана Ђиласа, оног бескорисног, али зато прескупог моста на Ади. Антићев неминовни одлазак из Градске скупштине, пак, довешће до неминовног избора његовог наследника, а тиме, једнако неминовно и нимало преурањено, и до преиспитивања одрживости садашњег положаја градоначелника Ђиласа (погледајте оквир „Смена у Београду?“)

ОЧЕКИВАЊА Остала министарска решења – уз изненадну промоцију Александра Вулина на место министра без портфеља задуженог за Косово и Метохију и Вање Удовичића у министра омладине и спорта – била су више-мање очекивана и већ најављена у јавности. Ако смемо да прогнозирамо, најтеже ће бити Ивану Тасовцу као министру културе – зато што се очекује да би он нешто, заиста, и могао да уради – а најлакше новом министру просвете Томиславу Јовановићу, пошто је тешко и замислити да би Јовановић могао да настрада када се његов учинак буде поредио са учинком његовог претходника, Жарка Обрадовића.

Али кључно је питање шта Србија може да очекује од реконструисане Владе Србије? Ништа добро, ако је судити по томе што њен нереконструисани председник себе сматра првим човеком владе у земљи која је, пазите сад, ампутирано упаљено слепо црево модерног света (из Дачићевог премијерског експозеа: „Нама су потребни не ситни, већ крупни кораци, да не бисмо постали или остали ампутирано упаљено слепо црево модерног света“), што је иначе само за палац и по изнад места на које ју је смештао Срђа Поповић, називајући нашу земљу шупком света (anus mundi, како се учено изразио) и позивајући на њено бомбардовање.

Ако је судити по премијеровим експозеима, првобитном и реконструисаном, по досадашњим јавним наступима нових министара и по варницама између коалиционих партнера, ова влада свој век неће проживети у слози. У сукобу је ту, наиме, свако са сваким; Дачић са самим собом, Дачић и Кркобабићи са новим министрима финансија и привреде Лазаром Крстићем и Сашом Радуловићем, Кркобабић (средњи, Милан) са Александром Вучићем и обратно, Ружић са свима који су га спречили да постане оно што је желео да постане… И такви какви су, ти сасвим случајни партнери ће на окупу моћи да остану само док Александар Вучић не одлучи да на ванредним изборима искористи тренутак који се појављује једном у животу и капитализује своју популарност која, што већом постаје, постаје и све тежом да буде и заслужена.

Елем, у првобитном је експозеу Ивица Дачић, пре само годину и месец дана, као „наш највећи и најтежи проблем са којим се Србија суочава“ подвукао и нагласио „демографско питање, заустављање биолошког пада, и изумирање нације и стварање услова за пораст животне снаге народа… Зато ће Влада Србије хитно изаћи, не са стратегијом него са конкретним мерама за заустављање биолошког нестанка Србије“. Да ли је Србија у међувремену сама од себе престала да изумире и нестаје – пошто ни од стратегије, ни од конкретних мера нисмо видели баш ништа – или је Дачић заборавио шта је причао пошто је то, очигледно, ионако била само прича, тек, у реконструисаном експозеу, минулог петка, о овом највећем и најтежем проблему није прозборио ни речи.

СУКОБИ У НАЈАВИ Иако би, ово око демографије, требало да нам буде упозорење да Дачићевим речима и експозеима не придајемо превише пажње и значаја кад већ ни њему самом они не значе ништа (па га и још мање обавезују), ипак настављамо да упоређујемо и тумачимо, у нади да ћемо наслутити шта он и његова влада намеравају да нам учине. Па примећујемо, тако, да је прошле године Дачић надахнуто говорио о држави социјалне правде и солидарности („Сваки народ има своју душу. Душа Србије је једнакост, а једнакост није егалитаризам, то није милосрђе, него солидарност“), обећавао да „економска политика коју ћу као премијер заступати неће позивати на штедњу и стезање каиша грађана“ и објашњавао да се „не може позивати на замрзавање или смањивање плата и пензија“; данас, наместо тога, најављује недефинисану „реформу система пензионог и инвалидског осигурања“, тек стидљиво обећавајући „поштовање континуитета остварених права“ и „универзални минимум социјалне заштите као ознаку солидарног друштва“. Али не само што више нема оног уверљивог и експлицитног одбијања штедње и замрзавања плата и пензија, већ нам је (не)реконструисани премијер истовремено најавио и да би „социјалну политику требало избацити из јавних предузећа јер је једини циљ привредног друштва профит“, што само може да представља најаву поскупљења струје, гаса… а самим тим и свега осталог што морамо себи да приуштимо. Најављивао је, пре годину и месец дана, и да „Влада Србије неће приватизовати ЈП ‘Електропривреду Србије’“, те да ће „задржати већинско власништво и у другим стратешки важним јавним предузећима која имају монополску позицију на тржишту“, али такве најаве сада није поновио. Једнако је симптоматично, и нимало симпатично, и то што сада, пошто је Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ ступио на снагу 1. септембра, није поновио ни реч од онога што је, иначе сасвим исправно, прошле године изговорио и наравно није испунио: „Један од најзначајнијих проблема је и чињеница да у претприступном периоду Србија отвара своје границе за производе из ЕУ… Бићемо једина земља која је у процесу прикључења ЕУ тако дуг период била изложена јакој конкуренцији без могућности да користи фондове за јачање конкурентности наше пољопривреде… Да би се избегле негативне последице по српски аграр мора се отворити нови дијалог са Европском комисијом и наћи решење за ове проблеме.“

А нека од решења која премијер најављује за оздрављење српске привреде, најављују и окршај премијера и новог министра привреде, то јест онога који је на ту функцију тог министра и довео, Александра Вучића. О Саши Радуловићу и његовим рецептима за оздрављење српске привреде – још лакша отпуштања, укидање државног инвестирања у привреду, укидање највећег дела субвенција пољопривреди… – писали смо прошле недеље. Дачићев експозе, у којем се он заложио баш за субвенције у пољопривреди и „нови инвестициони циклус“ који би држава требало да покрене у „пољопривреди и прехрамбеној индустрији, енергетици и инфраструктури, као и аутомобилској индустрији и информационим технологијама“ (не заборави ли опет Дачић шта је говорио) гарантује озбиљне варнице у реконструисаној влади.

Додамо ли овоме и сасвим непријатан дочек који је Крстићу и Радуловићу приредио син великог вође ПУПС-а Милан Кркобабић – „Оно што бих посебно истакао тиче се будућих министара економије и финансија… Молим вас да ме пажљиво саслушате… Нема вишка запослених у Србији, него мањка посла… Сваки предлог који полази од тога да имамо вишка људи, да би требало отпустити људе мора да се размотри на један другачији начин. Да, предложите, господо, нови посао, пронађите нови посао, упослите људе, дајте нову визију, дајте нову економску политику, политику економског прогреса. Нису нам потребне празне флоскуле, приче о реформама. То је празна ствар“ – уз жаоке које су потом разменили Кркобабић и Вучић-Кркобабић, на пример: „Чуо сам јуче неке интересантне ствари које су ме и мало забринуле. Да ли би српски радник који има 50 година и ради у некој фабрици требало да зна енглески језик? Ја сам за то да у Србији је пожељно да знаш српски језик.“ Па Вучић: „Рекли сте како ће радници у некој фабрици у Србији морати да говоре енглески језик. Ако ме питате, не бих имао ништа против да свуда у Србији постоји курс енглеског језика и не само енглеског, већ и других језика“ – жаоке којима је прави циљ била размена оптужби о можда намераваном и стварно постојећем шуровању са ДС-ом, добијамо слику реконструисане владе која је од тврдњи о влади још бољој од оне пре реконструкције – која је иначе била, је л’, најбоља од свих које смо имали – удаљена колико и Ивица Дачић од сопствених обећања.

Тако да би највећим дометом реконструкције Дачићевог министарског кабинета, заиста, осим одласка Жарка Обрадовића, могао да се покаже долазак Александра Антића. Не зато што је дошао Антић, већ зато што је отишао председник Скупштине града Београда и тиме отворио пут за одлазак градоначелника Драгана Ђиласа. А после тога – пре него што економски генијалци стигну да спроведу своје рецепте за оздрављење српске привреде, а њихови опоненти већ опробане рецепте за њено уништење – и читава влада слободно нека падне. Иначе нека нам је Бог у помоћи.

Нови министри 

Бранко Ружић министар без портфеља задужен за ЕУ интеграције

Александар Вулин министар без портфеља задужен за Косово и Метохију

Небојша Родић министар одбране

Лазар Крстић министар финансија

Саша Радуловић министар привреде

Драган Гламочић министар пољопривреде

Александар Антић министар саобраћаја

Игор Мировић министар регионалног развоја и локалне самоуправе

Томислав Јовановић министар просвете

Иван Тасовац министар културе

Вања Удовичић министар омладине и спорта

Смена у Београду?

Драган Ђилас, председник Демократске странке и градоначелник Београда, могао би да постане неочекивана, колатерална штета реконструкције Владе Србије. Одлазак Александра Антића, досадашњег председника Скупштине града Београда, на министарску позицију, наиме, нужним је учинио једну од две ствари: избор новог председника Скупштине или несазивање седнице Градске скупштине која би за последицу, због пробијања законских рокова, имала распуштање ове скупштине и расписивање ванредних избора у Београду. Како је тешко замисливо да би одборници СПС-а (и ПУПС-а) могли да са ДС-ом изгласају заједничког кандидата, прилично је јасно да су – уз мало добре воље СНС-а – Ђиласови градоначелнички дани практично већ одбројани.

СПС Ивице Дачића је, како у овом моменту изгледа, преломио, будући да је Дачић (у недељу увече) изјавио да је Ђилас „на путу да постане исто“, то јест „плусквамперфекат“, како је претходно окарактерисао и Млађана Динкића. И шеф одборника СНС-а у Скупштини Београда Александар Јовичић два дана потом изјављује да је њихов, и став СПС-а да Ђилас мора да буде смењен – „Постоји клима унутар обе странке да је Ђилас разорио Београд и да је неопходно да дође до промена“ – али је практично потврдио и да се ПУПС нећка око неопходности ових промена, рекавши да у тој коалицији „тежину има Социјалистичка партија Србије, која би требало да уразуми своје коалиционе партнере“. А без ПУПС-ова четири одборника Ђиласова је смена тешко изводљива.

Члан 139

Или је Београд извојевао велику победу пошто се изборио да на гласачким листићима за локалне изборе на (независном) Косову не буду симболи тог независног Косова или је у питању само најновија међу тешким косовским обманама.

У сваком случају, вест из Приштине гласи да на гласачком листићу неће бити грба Републике Косово, већ ће се на њима налазити само грб (лого) Централне изборне комисије Косова. Представници српских власти из тога изводе закључак да је гласачки листић „статусно неутралан“, те да стога нема препрека за подршку Београда за учешће Срба на новембарским изборима.

Питање је, дакле, да ли је лого косовског ЦИК-а „статусно неутралан“ као што се тврди. Јесте, таман колико и Централна изборна комисија Косова, зар не? А она је заснована чланом 139 устава независне Републике Косово: „Централна изборна комисија је стални независни орган који припрема, надзире, управља и верификује све радње које се тичу процеса избора и референдума, и објављује њихове резултате. Комисија има једанаест (11) чланова, укључујући предсједника Централне изборне комисије, кога именује Предсједник Републике Косово, између чланова Врховног суда и апелационих судова…“

Што ће рећи да је ипак реч о великој обмани гласачким листићима, и утеривању косметских Срба у раље државе Хашима Тачија уз помоћ једне тако прозирне лажи. Уосталом, успеју ли (им) новембарски избори као што то Београд прижељкује, сви ће се новоизабрани општински органи наћи под директном надлежношћу косовског министра за локалну самоуправу, и битке за лого на гласачком листићу нико се више неће ни сећати, а држава Србија на Косову и Метохији представљаће плусквамперфекат…

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. dragan ristev

    U kolonu ( debelom…)

  2. Ova IZDAJNICKA VLADA , koja radi na komadanju i ukidanju drzave koju navodno pretstavljaju, ne nalazi se u SLIJEPOM nego u DEBELOM CRIJEVU. Tu im je i mjesto, a izlaz im je izvjestan i jasan!!!!!!

  3. Dugo je Dačić govorio i Kosovo i EU,zatim,EU,nema alternativu,da bi na kraju rekao,moramo prihvatiti realnost,znamo šta to znači.Ne štiti interes srba,no EU,čiji je on premijer?Da je bio solunac,da je bio partizan,da se na bilo koji način borio za svoju zemlju,to nebi mogao uraditi.Kontradiktoran je u govorima,Stari gresi mu ne daju,da uvidi kuda ide,ili je možda ta opcija najisplativija.Partija mu je čudo od neljudskosti,drskosti,hvale,da niko bez njega više nikada neće moći sastaviti vladu.A,šta dobro čini ova vlada za zemlju i narod?Kažu biće bolno za narod,a što za njih neće,naravno,oni su naši gospodari.Opet se sve natraške čini.Zašto smo mi tako prokleti?Zašto ne idemo tamo gde bi nam bilo bolje,ta nas čizma nikada nije gazila.Zar opet isto?”Kaži Marko na kome je carstvo,od oca je ostanulo sinu.

  4. Dačićevi postupci,tabu tema.Šta dobijamo ovakvim odnosom prema Kosovu?Verovala sam,da je kod nas zaživela “američka demokratija”Možeš reći šta hoćeš dok te ne uhvate i isprebijaju.Dačić neka štiti svim silama LGBT dvadeset osmog septembra,potpisalo je ,četrnaest ambasadora “viđenijih”zemalja.To će nam biti najveće kulturno dostignuće,nešto,što će silno obradovati srpsku sirotinju,nahraniti je,neće tražiti sirotinjske kuhinje,pa mi svi plaćamo tu policiju.Zar samo zato,da štiti gej populaciju?Dosta bavljenja glupostima,nek hapse lopove,čuvaju svoju zemlju ne degradirajući svoje zvanje.Ovi neka šetaju do mile volje,ne treba obraćati obraćati pažnju,ali tada bi izgubilo na značaju

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *