Почетна / Култура / Више дала домовини него домовина њој

Више дала домовини него домовина њој

Отворена изложба „Милунка Савић – хероина Великог рата“

Пише Невенка Стојчевић 

Изложбом фотографија и ордења Милунке Савић у Малој галерији Дома војске Србије, започео је закаснели покушај да се обележавањем 40 година од њене смрти хероини Великог рата врати заслужено место у историји

Председник Народне скупштине Србије Небојша Стефановић, отварајући изложбу „Милунка Савић – хероина Великог рата“(траје до 12. октобра), нагласио је да овај чин доживљава као почетак исправљања велике историјске неправде.

„Надам се да ћемо овим чином постати поноснији на себе као нацију и поносити се овим што је Милунка Савић урадила за нас. Милунка је наша храбра жена пред којом су мирно стајали и француски генерали и руски официри, жена са највише одликовања у историји Великог рата. Пре сто година уписала се у добровољце и већ на Брегалници добила прву ‘Карађорђеву звезду за храброст’. Уместо у ‘Алеји великана’ сахрањена је на Новом гробљу, а допринела је да наша мала држава буде велика на мапи Европе. Србија никада не сме да заборави своје јунаке“, поручио је Стефановић.

Пуковник Петар Бoшковић, начелник Управе за односе са јавношћу Министарства одбране, рекао је да се Милунки враћамо са дужним сећањем, јер је она много више дала Србији него што је Србија дала њој.

„За њена јунаштва и четири рањавања у Балканским и Првом светском рату Милунка је после рата добила посао чистачице у банци којим је зарадила пензију. А она је и после Великог рата наставила да даје Србији подижући своју ћерку, још двоје деце и школујући још 30 деце. У Другом светском рату основала је Малу болницу због које је отишла у логор на Бањици и остала је жива само захваљујући својој ратничкој слави коју је почела да исписује са мало више од 20 година. Када је одсекла кике, ставила шајкачу, обукла чакшире и као мушкарац под именом Милун уписала се у борце Балканског рата, већ на Брегалници добила је своје прво одликовање. Зато пред светом успоменом на наредбу Милунку Савић као стари морнар стојим мирно, као што су све савезничке јединице стајале мирно у луци Бизерти 1918. када је адмирал Гепрат уручио француски ‘Ратни крст са златном палмом’, јединој жени која га је добила. Такве почасти указане су јој и када је добијала два официрска ордена ‘Легије части’.“

Бошковић је овом приликом многобројне посетиоце подсетио и на капетана Флору Сенс и стотину британских болничарки које су дошле у Србију да помогну српским ратницима у одбрани слободе свог народа и своје отаџбине.

Слађана Зарић, уредник РТС-а и аутор филма о Милунки Савић, прекорила је Србе као народ крајности који често заборавља хероје пале за слободу Србије.

„Ми смо због тога понекад одлазили у митове који код мене увек изазивају неверицу и сумњу да ли је све то тако било. Зато је екипа која је радила овај филм желела да истражи биографију Милунке Савић и да сваку награду коју је добила поткрепимо архивски како бисмо разуверили све који су имали неку сумњу и показали да је Србија ретка земља која је пре сто година у свом саставу имала жену у Великом рату. О њој ниједан наш историчар није написао књигу, ње нема у музејима, а највећи је апсурд да се биста и фотографија Милунке Савић налази у музеју у Паризу, а нема је у Србији. Ту и тамо се помиње у историјским уџбеницима, и зато су манифестације које јој посвећујемо покушај да се одужимо Милунки Савић. Мислим да Србија није била неправедна према Милунки, јер је добила највеће српско одликовање, касније је добила имање, а непосредно пред смрт и стан, али проблем је што смо ми Милунку заборавили, што је нисмо славили, и нисмо је се сећали.“

Светао тренутак за породицу

Ђорђе Минков, унук Милунке Савић, у изјави за „Печат“ изразио је задовољство што се 43 године после смрти Милунке Савић неко осим породице сетио да је она постојала. „Иницијатива је кренула од Слађане Зарић, новинарке у чију историјску причу имам пуно поверење, јер ми смо слушали оно што нам је причала бака. И кад је неко покушао да извуче Милунку из таме, то је углавном завршавало безуспешно, а ми гурани у ‘ћошак’. Ово је један од светлих тренутака, надам се да неће трајати неколико дана, па поново пасти у заборав. Само премештање са Новог гробља у ‘Алеју великана’ мене не одушевљава, јер не би требало дирати некога ко 40 година лежи на једном месту. Право решење за Милунку би било да је нека лепа и велика улица понела њено име, а не онај ћорсокак. Или школа на Дорћолу, на којем је она провела цео живот. Али, Зарићева је направила маестралну ствар својим филмом“, поручио је Милункин унук. 

3 коментара

  1. Slava joj! Mi smo postali LOSI LJUDI! Unisti nas Vatikan…




    0



    0
  2. Спаса В.Станковић-Матички

    Уместо коментара песма о великој српској хероини, написана поводом 100-год-це ВР
    Српска Орлеанка (На арију“Креће се лађа….)
    Чобанче мудро, горштачко,
    Вучице горске, нарави.
    Пред еполете застаде,
    Јуначки леђа усправи.
    -Милун сам Савић, с Голије,
    За Српство гинућу, част ми је!
    Слобода мојега рода,
    Ништа ми није милије!
    Милунка слага због брата,
    И крену одлучно пут рата.
    С пушком се Она удружи,
    Да Српству дуг свој одужи,
    Ровови мрачни, мемљиви,
    Кревет јој брачни, и једини!
    Ратишта, страшна стратишта,
    Сменише топла огњишта!
    Први,па Други Балкански,
    Ватрено беше крштење.
    Велики Рат Отаџбински,
    Донеше Славу, Ордење:
    Свети Михајло, и Ђорђе;
    Легија Части, Карађорђе!
    Крстови славе, Одличја,
    Да слава никад не прође!
    Милунка, српска Орлеанка,
    Одличја бројна заслужи.
    Јунаштвом својим витешким,
    Дуг Српству своме одужи!
    Дођоше потом времена,
    Чудна и страшна бремена,
    Милунки Славу отеше,
    Живот изгнанке живеше!2




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *