Почетна / Интервју / Весна Пешић /издавач/ –  Пешић и синови  тумачи прећутане историје

Весна Пешић /издавач/ –  Пешић и синови  тумачи прећутане историје

Разговарала Биљана Ђоровић 

„Научна грађа која се објављује у библиотекама ове куће била је током дужег времена занемаривана или интерпретирана на погрешан начин; нашим едицијама – уз дужно уважавање досадашњих резултата ван догматских и дневно-политичких оквира – то се исправља”

Издавачка кућа „Пешић и синови“, основана 1995. године, јединствена је по свом утемељењу и циљевима које можемо препознати као проналажење кључева који су у стању да откључају шифре минулог времена, кључног за разумевање историје Словена, њихове улоге и места у хуманој повести. Антропологија, палеонтологија, лингвистика, митологија, религија, генетика, раван људске историје обједињују се у издањима ове издавачке куће, показујући колико је велики зјап између „политички коректне“, институционализоване историје (пре свега званичне српске историографије) и оне до које се дошло на основу археолошких открића и бескомпромисних трагања за истином која једина може да обезбеди решење проблема идентитета чији нам је губитак у противном и услед континуираног живота у лажи – загарантован.

Издавач је, како стоји на сајту куће „Пешић и синови“ – „поставио себи конкретан циљ: представљање читаоцима старих и нових историјских извора и грађе уз мултидисциплинарни приступ који осветљава цивилизацију Словена у прошлости до данашњих дана. Бројна грађа која се објављује у овој библиотеци била је дуго времена занемаривана, заборављена или интерпретирана на погрешан начин, који се овим издањима исправља, уз – разуме се – дужно уважавање досадашњих резултата ван догматских и дневно-политичких оквира“.

За „Печат“ разговарамо са Весном Пешић, оснивачем и власником издавачке куће „Пешић и синови“.

Идеја са којом сте основали издавачку кућу почивала је на покретању јединствене библиотеке под називом „Трагом Словена“. На који начин је ова библиотека утемељујућа за читав издавачки пројекат?

Да, окосница нашег издаваштва је библиотека „Трагом Словена“ и само њено име говори да се бави пре свега историографијом, а онда и наукама као што су археологија, лингвистика, антропологија, у новије време генетика, које доприносе да се прошлост наше нације осветли до најдубљих корена. Објављујемо дела помоћу којих се врши темељна анализа конструисаних теорија са свим последицама које су ове теорије имале и данас имају по словенску историографију. Истовремено објављујемо најновија истраживања, али и историјску грађу која је временом била заборављена или забрањена од стране званичне науке, па тиме недоступна јавности на увид.

Познато је да су историју Словена одувек писали несловенски аутори, пре свега припадници такозване германске или нордијске историјске школе, чинећи то игноришући чињенице, понудили су свету пројекат а не истину, креацију а не спознају. Другим речима, ова историја би се могла назвати историјом у служби политике којом је омаловажена целокупна духовна и материјална словенска цивилизација. Посебан акценат ови аутори су дали својим интерпретацијама миграција у балканској прошлости, растемељујући и укидајући Словене у прошлости и њихову историју. Примера ради, прва информација коју наши ђаци добију у школи јесте да су Словени дошли на Балкан у 6. и 7. веку и са овим комплексом вечитих луталица и дошљака, који је очигледно програмски наметнут, наше генерације живе столећима. Истовремено, најновија истраживања потпуно су научно побила овакве тврдње, доказујући да су Словени, Срби на овим просторима аутохтони народ… Имајући у виду наводе званичне историје да су Словени били неписмени до 9. века, док их арапски путописци називају „народима књиге“, а најновија лингвистичка проучавања утврдила да је српски језик древног порекла итд. намеће се утисак да је неко то намерно прећутао или фалсификовао, не би ли доказао заосталост словенске цивилизације у поређењу са другим народима у Европи. Наравно, и о цивилизацији која насељава туђе просторе, која је ни мање, ни више – освајачка.

Ако погледате словенску историографију у прошлом и овом столећу, видећете какве је све утицаје трпела. То је био програмски притисак и (само)оптерећење идеолошким и политичким захтевима у истраживању и презентовању историјских чињеница које су могле бити прилог за свестраније и научно заснованије расветљавање словенске цивилизације. Смишљеним занемаривањем важности извесног дела историјских извора и грађе, индолентним односом према истраживању нових извора и грађе који би суштински изменили иначе артифицијелну слику историје, настао је један морални однос извесних надлежних научних институција који је ослободио простор за појаву анемичних, исконструисаних и јалових теорија, с једне стране, и појаву псеудонаучних, дилетантских хипотеза, с друге стране, што је паралисало стваралачко истраживање, умртвило прави научни рад и нанело непроцењиву штету образовању и јавном информисању. Библиотека „Трагом Словена“ покренута је управо да јавности пружи документоване доказе о пореклу, животу и достигнућу најбројнијег словенског народа Европе који је тако дуго и неправедно био скрајнут са главних цивилизацијских токова, а заправо је заузимао водеће место и формирао такозвану Прву Европу дуж тока Дунава на нашим просторима, још у доба неолита и даље.

Ко су, по вашим увидима, прави истраживачи историје Подунавља?

Водећи светски археолози и лингвисти попут Марије Гимбутас са Универзитета у Калифорнији, Олега Трубачова из Москве, Робера Лириса из Француске, својим радовима, које смо ми иначе и објавили, доказали су порекло и етногенезу Словена управо из области нашег Подунавља, Винче и Лепенског Вира који су по њиховим мапама представљали Стару Европу одакле се цивилизација ширила у друге делове Европе и света.

То показује и књига „Словенска Германија“ нашег професора Иве Вукчевића са Универзитета у Лос Анђелесу. У питању је двадесетогодишњи рад у којем професор Вукчевић доказује древно присуство Словена у Западној Европи. Ти Словени нису могли да оставе толико бројне трагове свога боравка ако су нестали преко ноћи, нити дошли у том фамозном 7. веку из најнеприступачније области, како званична наука тврди, а били су и остали до данас најмногољуднији народ у Европи. Што је најинтересантније, доказе словенског присуства забележили су германски и англосаксонски аутори, и професор Вукчевић је само њихове изворе користио на хиљаду страна своје књиге!

Сличан је пример тротомног „Речника српско-санскритских речи“ Браниславе Божиновић где је ауторка доказала сродност српског језика са санскритом, језиком на којем је забележена најстарија књига у библиотеци човечанства Риг-Веда. Божиновићева је упоређивала српски и санскрит у смислу фонетике и значења на најстаријем нивоу Веда, јер пре Веда не постоји више ништа што наша цивилизација у овом тренутку познаје, и та сличност је толико велика да се српском језику више никако не може оспорити његово древно порекло и трајање кроз време све до данашњег дана.

[restrictedarea]

Колико је књига „Винчанско писмо“, у којој сте објединили радове Рaдивоја Пешића о винчанској писмености (1980-1985), снагом својих увида успела да допринесе духовном буђењу, пробије бодљикаву жицу званичног научног дискурса и нагонске самоодбране оних који уништавају све критеријуме истине не би ли опстала лаж о њиховој сопственој важности и значају у научном поретку?

Књига „Винчанско писмо“ изазвала је огромно интересовање. До сада је објављено осамнаест хиљада примерака ове књиге само на српском језику, а у међувремену је преведена на италијански, енглески и руски језик. Проблем Винчанског писма је већ сто година заробљен у структурама академске моћи, тачније почев од 1906. године, када је пионир српске археологије Милоје Васић открио Винчу и први пут именовао Винчанско писмо, па све до пре 30 година, када је палеолингвиста, професор др Радивоје Пешић сачинио систематизацију Винчанског писма, померајући тиме и настанак првог људског писма у 2000 година дубљу прошлост и дислоцирајући његов настанак са Месопотамије, на Подунавље. Заслуга Радивоја Пешића је у томе што је направио систематизацију винчанских знакова и с обзиром на то да је био палеолингвиста, упоредио је знакове из Винче са свим најстаријим словним системима на свету. Упоредним таблицама професор Пешић је доказао да је у Винчанском писму садржано мноштво знакова из најстаријих светских писама и комплетни етрурски алфабет. Како је Винча старија од свих нама данас познатих локалитета где су се појављивала писма, логично је да је и Винчанско писмо најстарије до данас познато људско писмо. Када је 1985. године ово откриће проф. Пешића објављено у Италији, где је он тада радио као универзитетски професор, бројни светски стручњаци су подржали његов рад, али је овдашњи цензорски комитет за управљање историјском истином – ћутао. Када је, ипак, новинарском заслугом, пробијена медијска блокада и ова информација коначно стигла до наше јавности, на рад професора Пешића сручио се тада читав одијум академске олигархије, када су се многа виђена имена наше науке дефинитивно обрукала, негирајући сваку помисао да је Винчанска цивилизација могла имати писмо! Међу онима који су се огласили су били и Срејовић, Гарашанин, Бенац, Тасић, Палавестра… Сама чињеница да је винчанска писменост одавна стекла међународни легитимитет и да је предмет проучавања на многим универзитетима у свету, а да се истовремено њено постојање негира у земљи порекла, говори о стању у нашим научним и културним круговима. Идеја да се поново покрене питање о Винчанском писму пре неколико година у сарадњи са Академијом наука и у Новом Саду, деловала је као покушај да се наша археологија спаси бруке која траје већ 100 година. Њени представници „пожурили“ су да организују састанак на тему Винчанског писма где су овог пута то писмо „откривали“ они који су га до јуче негирали. У свим медијским обавештавањима око тог састанка и даље се упорно прећуткивао сваки досадашњи рад на тему винчанске писмености, почев од Васића, па све до Пешића. Да ли је можда наша званична наука желела да признање у откривању (по ко зна који пут!) Винчанског писма сачува искључиво за себе, што представља акт насиља и цензуре над историјском истином. И не само то. У оквиру округлог стола на истом симпозијуму предложено је да се Винчанско писмо које је као такво већ ушло у извесне академске кругове, преименује у Дунавско или Староевропско писмо, што је, признаћете, био још један акт насиља над Винчом као његовог изворишта. Сви наши представници су тада здушно пожурили да дигну руку и гласају у прилог новог имена за Винчанско писмо не би ли поново, по ко зна који пут, потопили Винчу и порекло најстаријег људског писма са ових наших простора у прилог његовог дислоцирања на ново одредиште веома широког појма као што је Дунав или Европа! Значај Винчанског писма је од непроцењивог значаја, само што то Србија и Срби још увек то не знају.

Однос и понашање државе Србије према винчанском локалитету је у исти мах криминалан, бесмислен, неодговоран, чак и глуп. На који начин ви разумете овакав парадоксалан однос према Винчи, коју са правом можемо видети као најзначајнији локалитет у Европи?

Замислите да у некој развијеној земљи у свету постоји локалитет попут Винче, која је била праисторијска метропола, центар Прве Европе одакле се цивилизација ширила на потоње генерације, све до данашњих дана. Такав локалитет био би право светско чудо и о томе би цео свет учио у школама. У нашој Винчи, међутим, надомак Београда, ископавања, недоумице и неслагања трају више од сто година, и више од двадесет година од систематизације Винчанског писма, у Србији људи још увек не знају да су баштиници прве и најнапредније европске цивилизације. Да ствар буде још гора, подземне воде већ годинама угрожавају опстанак самог локалитета на шта надлежне институције не реагују. Тако се може очекивати да се место настанка европске цивилизације ускоро сасвим обруши у Дунав и нестане.

Данас се све више посвећује пажња истраживањима ових, давно ишчезлих цивилизација трагајући за линијама додира и континуитета са историјом Срба. Да ли је, по вашем мишљењу, сазрело време за оперативну реактивност и коначни пораз „политички коректних“ историјских истина?

Данас смо суочени са поплавом књига најразличитијих дилетаната и компилатора, што на неки начин маргинализује рад правих истраживача, а с друге стране чини идеалан материјал заосталим „ауторитетима“ који још увек не могу да се одмакну даље од знања стеченим у школским клупама, па све заједно трпају у исти кош, проглашавајући сензационализмом, преурањеним закључцима и фантазијом. Интересантно је да ниједан од тих ауторитета још увек није пружио аргументоване доказе којима би научно оспорио ове нове теорије. С друге стране, компилатори и преписивачи који сами себи додељују звучне титуле попут академика, професора, доктора итд. обилато се користе радовима Пешића, Пјановићеве, Вукчевића и других релевантних и правих научника преписујући их, преименујући их, разводањавајући их и на тај начин удаљавајући прави научни допринос не само од суда науке већ и од суда широке читалачке публике. Овакво стање у нашој науци производи драматичне последице. И не само у науци, већ и у општим друштвеним и историјским токовима што се обилато експлоатише у интересу нових политичких и политикантских пројекција да би поново паралисало слободан научноистраживачки рад. У међувремену, Радивоје Пешић, Олга Луковић Пјанић и остали прави научници, налазе се и даље непрестано разапети, овога пута између званичне науке и дилетаната. Међутим, објављивањем књига у едицији „Трагом Словена“ Пешић и синови боре се на свој начин тако што супротној страни укидају могућност да и овом приликом присваја искључиво право на време и истину…

Осамдесетих година прошлог века група научника из различитих области окупља се око вашег оца, палеолингвисте професора Радивоја Пешића, и оснива покрет „Српска научна авангарда“. Циљ покрета био је да се прекине са лажима историје које су захваљујући институционализацији усвојене као истина. Ко је припадао овом покрету?

Мој отац је у време оснивања покрета радио као универзитетски професор у Италији јер му је због његових уверења, рад у сопственој земљи био онемогућен. У то време уочио је сличност између корпуса знакова Винчанске културе из доба неолита и етрурског писма које је тада било предмет његовог интересовања. Ова трагања су га с времена на време, све до смрти 1993. враћала у домовину. Године 1985. „Велика енциклопедија Еуроанали“ (Grande Enciclopedia Euroanali), која излази у Италији, и сваке године доноси најзначајније резултате са разних поља људског деловања, објавила је његову Систематизацију Винчанског писма под насловом „Први човеков алфабет“ (Primo alfabeto dell uomo), а годину дана касније, иста Енциклопедија је његово ангажовање на првом писму прогласила најзначајнијом идејом текуће године. То је био повод да се за Пешићев рад неке надлежне институције и меродавни у њима изјасне са негодовањем, неприхватањем, али у највећем броју са ћутањем које је требало да значи игнорисање.

Међутим, нису сви тако мислили. Они ретки, обдарени радозналошћу духа и неприхватањем наметнутих концепција, у првом реду одважни новинари, елитни интелектуалци и неки научници, створиће мало помало круг око Пешића који ће временом прерасти у српску научну елиту. Захваљујући томе што је у то време боравио у Италији, Пешићу није било тешко да успостави блиске везе и контакте са истомишљеницима, пре свега са научницима који су попут њега, радили сваки у својој области на реконструкцији историјских заблуда. Његови први сарадници биће професор Србољуб Живановић, анатом и антрополог (један од оснивача српске антропологије, тада професор у Лондону), и његова супруга др Софија Давидовић-Живановић, археолог; Јохана Вајдерс-Мирољубов из Немачке, оснивач Института за истраживање Велесове књиге у Ахену; Ђуро Билбија из Чикага из Института за етрурски језик; др Олга Луковић-Пјановић са „Сорбоне“ у Паризу. Врло брзо, овом кругу придружиће се и Роберто Салинас Прајс из Института за хомерске студије из Мексика и наш тадашњи амбасадор у овој земљи Бранко Вукушић. У Београду ће се међу првим и најближим сарадницима око Пешића наћи браћа Љубомир (публициста) и Слободан Кљакић (новинар „Политике“); Војислав Трбуховић, археолог; новинар Срђан Стојанчев; једини и последњи професор санскрита у Србији Радмило Стојановић; професор историје Реља Новаковић; архитекта Пеђа Ристић; археолог Владимир Лековић; Предраг Драгић Кијук, публициста, блистави Драгош Калајић. У Новом Саду то ће бити Павле Станојевић, тада управник Архива Војводине, Александар Петровић, филозоф и филолог класичар и Војислав Девић, архитекта. Из Словеније ће сарадња стићи од знаменитог (и јединог) академика који ће подржавати Пешићев рад, Матеја Бора, Иве Томажича, Луцијана Вуге, Фани Окич. У Италији ће му од наших људи највећу подршку за време заједничког боравка у овој земљи пружати Славко Протић-Дрински.

Каква је у то време била медијска рецепција открића професора Пешића? Књига „Винчанско писмо“, као и она која ће уследити после ње под насловом „Оптужујем ћутање“, а која чини збирку Пешићевих предавања на тему „Завера порицања“ и „Како помоћи Европи“, постале су незаобилазно штиво свакога ко држи до своје интелигенције?

Но, тада је било тешко и готово немогуће пробити медијску блокаду која је у Југославији владала око резултата истраживачког рада професора Пешића, и тада ће ретки медијски радници попут Нова Томића из „Вечерњих новости“ и Виде Томић из Образовног програма београдске телевизије имати довољно слуха да препознају да се ради о нечему што свакако превазилази наша тренутна схватања и знања. Професор Пешић, нажалост, неће дочекати да заврши своје последње истраживање започето на локалитету Јованица, као што неће сазнати ни какав ће утицај његова мисао и мала група одабраних сарадника из средине осамдесетих година XX века имати на даљи развој догађаја. Пре смрти 1993. године, он ће својим програмом Института за истраживање словенске цивилизације у сваком случају зацртати основне идеје које ће касније Издавачка кућа „Пешић и синови“, основана 1995. упорно и са великим ентузијазмом следити до данашњег дана.

Перверзија историјског „научног“ дискурса и његов континуитет довели су нас пред могућност пропасти лаганог одумирања народа, у којој се том народу одузима чак и право на памћење. Да ли видите могућност да се крене у правцу спасоносних праваца и изгледа?

Данас су Срби оптерећени сопственим и преживљавањем својих породица да немају времена да мисле, да истражују своје неограничене могућности. Срби живе у неслободи, они су непрестано силовани на све могуће начине почев од тога да кафкијански признају злочине које нису починили, преко тога да су доведени у безизлазно стање економске беде из које не виде излаза, преко медија који им лоботомирају свест од најмањих ногу чинећи нове нараштаје потпуним и одрођеним дегенерицима, до потпуне идентификације са непријатељем. Судбина непробуђених Срба данас је у рукама власти. Кад кажем непробуђених мислим на оне којима се укида свест и машта од којих су саздани као људи, а које им се ускраћују од најранијих дана. Тако данашњи Срби имају дубоко скривену у подсвести и свест и машту, па према томе и личност. Они имају програмирани језик, програмирану мисао и програмиран радијус кретања. Србину се програмски укида могућност да види Знак у себи који га одређује као личност, а то је Земља или Отаџбина, Завичај, Порекло, Судбина, Идентитет. Потребно је да се хитно сваки Србин пробуди и позабави својом свешћу, својом маштом, својим знањем, својим неограниченим могућностима које је заборавио. Млади нараштаји су неслућени простори једне лепше Србије из које људи неће желети да одлазе, него ће им бити част и достојанство да се у њој населе. Потребно је велико буђење сваког младића који слуша реп или одлази на концерте новокомпоноване музике свеједно, на фудбалске утакмице. У свакоме од њих налази се један витез који може спасити Србију од пропасти. Њима никада није поклоњена одговарајућа пажња. У свакој нашој девојци крије се краљева кћи њеног оца или eманација Велике Винчанске Богиње, било да је она силиконска лепотица, спонзоруша или студенткиња неког факултета. Не можемо вечито да се кријемо иза осуде, а да при томе немоћно препуштамо да нам нови светски поредак уз домаће издајнике васпитава нараштаје. Одувек је духовна и социјална институција Словена била породица. Њено разарање предуго траје. У овом драматичном тренутку док се њено разарање приводи крају, потребно је да се хитно побунимо и окренемо знању, јер смо се уверили да је наше погубно незнање произвело ужасне последице. Да ли ћемо у овој самоубилачкој, немилосрдној цивилизацији бити у стању да спасемо себе и своје нараштаје од самоукидања, зависи од енергије нашег духа који се већ данас мора пробудити. Преостаје нам, како је то говорио Радивоје Пешић, само Истина са којом је једино могуће живети и осмислити свој идентитет. Оног тренутка кад се Срби буду пробудили и спознали је морају безусловно да се боре за њу. Требало би да знају да је ова тама која предуго траје – најтамнија пред свитање.

ПАНОРАМА ВЕКА

Издавачки пројекат какав ви износите на апсолутно убедљив начин, представља амалгам духовности у којој сте одрастали, а која је морала по унутрашњој логици утицати персонално и лично и ментално на вас и вашу потребу да тај дух сачувате у књигама и никада га не изневерите. Како би ви описали свакако привилеговано искуство свог одрастања?

То сматрам својим највећим богатством. На исти начин покушала сам да то искуство пренесем и на своје синове, говорећи им да су људи највеће богатство, а прилика сусрета и дружења са великим људима од непроцењиве је вредности за наш живот. Наш стан у Душановој улици на Дорћолу, као и римски стан мога оца били су стециште многих људи који су обележили 20. век својим открићима и научним интерпретацијама. Било је и много уметника писаца и сликара, који су непрестано долазили по своју инспирацију. Сећам се руског великана Булата Окуџаве који је код нас свирао на својој гитари и говорио своју поезију, али и Станише Стошића који је једном запевао „Врањанку“ и од чијег гласа је пукла сијалица у соби. Стално је долазила наша прва жена философ Ксенија Атанасијевић која је непрестано причала о Ђордану Бруну, али и мени као малој девојчици делила прегршт комплимената. Сећам се сусрета са царом Хајлом Селасијем који је писао песме и био моје висине. Памтим сусрет мога оца са Паблом Нерудом у Словенији и Солом Белoуом које сам тек у каснијем узрасту откривала као великане писане речи. Била сам очарана када ми је Мика Антић рецитовао „Плави чуперак“, Мак Диздар кога смо звали Маче, Либеро Маркони је увек падао са наше столице коју је дизајнирала моја мама и која је имала превелики наслон… У нашу кућу је долазила Јохана Вајдерс, супруга руског научника Јурија Мирољубова и причала нам о великанима које је она знала, Римском Корсакову, Нидерлеу, Солжењицину… то је била читава историја с почетка 20. века у нашем стану. Каснијих година смо се често дружили са породицом Роберта Салинаса Прајса из Мексика који је био један од најбогатијих људи Средње Америке, али и велики заљубљеник у Србију. Људи не знају да је до краја њихових живота новчано помагао две царице наше науке – професорку Ранку Куић, коју смо звали Ранка-Дарданка и Олгу Луковић Пјановић; да је у време бомбардовања написао памфлет у одбрану Србије који је објављен у Америци и због чега је имао ужасних проблема… Људи много тога не знају и са ове дистанце можда би било интересантно написати један есеј о том времену у којем би се сви ти ликови могли наћи на једном месту.

ЕЛИТА У БЕОГРАДУ

Издавачка кућа „Пешић и синови“ очекује ових дана долазак неколико својих аутора у Београд.

Крајем септембра у Београду ћемо организовати гостовање Француза Роберта Лириса чију смо књигу „У трагању за европским идентитетом“ представили ове године у мају у Паризу. Овај француски историчар у својој књизи пише да Европљани не познају свој идентитет чије порекло морају потражити на обали Дунава, у Винчи крај Београда, где је у доба неолита настала фасцинантна Винчанска цивилизација која је касније свој утицај проширила на друге европске просторе. Такође ће наш гост бити Рус Павел Тулаев који ће представити свој рад на монографији древних словенских богова претхришћанског периода и чије су митологије суштински постулати уграђени у касније хришћанство. Такође ћемо средином септембра угостити професора Србољуба Живановића из Лондона, нашег знаменитог антрополога, аутора бројних књига међу којима је и „Јасеновац“, овога пута као приређивача књиге његове покојне супруге археолога Софије Давидовић о „Српским средњовековним грбовима“. Долази нам и Италијан Алесандро ди Мео, чију смо књигу „Урлик са Косова“ представили београдској публици почетком године. Овај Италијан од 1999. године, од бомбардовања, долази на Косово и помаже Србе. Написао је неколико књига и снимио четири документарна филма о српском страдању на Косову. У припреми је такође и један нови документарни филм који би нашој и светској јавности приказао нашу праисторијску баштину, Лепенски Вир и Винчу као окосницу Прве Европе, снимљен на терену уз бројне интервјуе и документацију, без цензуре.

ЕКСПЕРИМЕНТ СА СЛОВЕНИМА ЈОШ УВЕК ТРАЈЕ

Начело на којем почива издавачка куће „Пешић и синови“ је рад као „мисија самосвести, а не самољубља“. Шта овај метафоричко-универзалан приступ подразумева?

Радивоје Пешић у својој књизи „Оптужујем ћутање“ коју наши читаоци сматрају манифестом нових, ослобођених истраживача, каже да експеримент са Словенима још увек траје. Живот у незнању исто је што и живот у лажи, а живот у лажи извор је сукоба и неспоразума. Управо из таквих сазнања настала је потреба за новим, интердисциплинарним истраживањима и потреба за оваквом једном издавачком кућом заснованом на универзалистичким начелима науке ослобођене догматских приступа и умишљених циљева. На тим принципима темељимо све што радимо, дубоко верујући да смо у мисији самосвести, а не самољубља, да као издавач прећутане историје супротној страни укидамо могућност да и овом приликом присваја искључиво право на време и истину…

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. alal vera Biljo samo nastavi tema je naceta.Pisi bez stida i straha bog te blagoslovio!!!




    0



    0
  2. Lazi se polako ali sigurno razgolicuju ! ISTINA CE POBEDITI.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *