У знаку неизвесности

На почетку позоришне сезоне у Београду

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Осим Народног, ниједно дотирано београдско позориште није објавило свој репертоарски план за наступајућу сезону због недовољног финансирања од стране градске власти

Требало је да поприлично зађемо у септембар, па да београдска позоришта, и то не сва, поново отворе своја врата. Дабоме, и ове године једино је позориште „Славија“ изузетак достојан поштовања: оно је, као и обично, почело приказивати представе 1. септембра. Како смо већ у више махова указивали, дотирани театри главнога града, по правилу, последњих десетак и више година сезону су почињали првих дана месеца октобра и на тај начин скраћивали позоришну сезону за читавих тридесет дана.

САМО ВРУЋИНЕ НИСУ ИСКЉУЧЕНЕ Уместо да потраје десет месеци, позоришна сезона у Београду траје девет. За такво „решење“ изналазила су се различита оправдања почев од тога да већи део месеца септембра може да има вруће дане, али се истицао и „аргумент“ како не ваља да београдска позоришта својим представама конкуришу „Битефу“, који се традиционално приређује почетком јесени. Наравно, врућине у септембру нису искључене, али топли дани и вечери не могу бити препрека приказивању представа с обзиром на то да знамо да скоро све дворане располажу одговарајућим клима уређајима.

Када је реч о конкурисању „Битефу“, мишљења смо да је ситуација обратна: међународни фестивал нових тенденција конкурише представама београдских позоришта. Ако знамо да фестивалски програм већ годинама окупља један танак слој одређеног дела београдске позоришне публике, онда је извесно да истинске конкуренције са стране неколико театара главнога града (или обратно) у суштини и не може бити!

Међутим, ако одемо у нешто даљу прошлост, чињеница је да су се у београдском Народном позоришту још од прве деценије прошлога века глумци окупљали обично око 19. августа, на дан Преображења, да би потом десетак дана радили на обнављању представа или на припремама премијера, с тим што би представе почеле редовно да се приказују првих дана септембра месеца. У сваком случају, требало би ту праксу ревитализовати и у дотираним позориштима. Ако септембра почињу да раде школе, ако се тада окупљају и студенти (истина због испита, а не због предавања!), не видим да објективно постоје стварни разлози да се већ од првих дана тога месеца не почну подизати завесе у свим београдским позоришним дворанама, а не само у приватном позоришту „Славија“.

Као што је познато, у свету, нарочито у Европи, сезоне се отварају премијерама или гала представама. То се у Београду, по правилу, не дешава. Овог септембра изведене су премијере само у недотираним, односно мало дотираним позориштима. На сцени Установе културе Градске општине Стари град „Пароброд“ приказана је премијера драме „У самоћи памучних поља“ коју је написао Бернар-Мари Колтес, а режирао Стеван Бодрожа. И позориште „Славија“ премијерно је извело представу „Карамазови – сабласни ерос“ по драматизацији романа Достојевског, коју је начинио Милисав Миленковић, а адаптирао и режирао Владимир Лазић. И то ће, што се премијерних новости тиче, сва је прилика, бити све у месецу септембру. Шта ће бити после – не знамо: наступајућа сезона у знаку је неизвесности, јер ниједно београдско позориште, осим Народног позоришта, није објавило репертоарски план. Познати су само наслови комада који су почели да се припремају, и то у „Атељеу 212“ („Свети Георгије убива аждаху“ Душана Ковачевића) и у Београдском драмском позоришту („Кад су цветале тикве“ Драгослава Михајловића). Такође, још крајем прошле сезоне, у Позоришту на Теразијама почеле су пробе мјузикла по Стеријином делу „Женидба и удадба“.

[restrictedarea]

ТЕКОВИНЕ ЖУТОМИСЛЕЋИХ КАДРОВА Почетак сезоне поново је покренуо размишљања и разговоре о Југословенском драмском позоришту. Наиме, сасвим оправдано поставља се питање не само назива, него и опстанка тога позоришта. Зашто и даље називати ово београдско позориште „југословенским“, кад оно то одавно није? И пре нестанка СФР Југославије оно то није било, будући да су највећи део његовог ансамбла чинили српски глумци, а о последњој деценији прошлог столећа не би требало ни говорити. Данас тај назив, поред тога што је уистину анахронизам, не одговара ни стварној ситуацији, будући да се за то позориште ни по саставу ансамбла, нити по репертоару не може рећи да је „југословенско“, без обзира на то што је под тим називом учлањено у асоцијацију европских позоришта. После неславне прошле сезоне са само две-три премијере, у том позоришту, поставило се и питање његовог опстанка, нарочито због чињенице да ће и ове сезоне изостати средства за опрему нових представа, која је иначе ранијих година обезбеђивао оснивач, што ће рећи Скупштина Београда, од које се може нешто и очекивати тек када се промени градска влада и са власти оду „жутомислећи“ кадрови, па и Катарина Живановић, секретар за културу, која пред микрофоном „Радио-Београда“ за себе говори како је драгоцено искуство за успешно (!) вођење послова у култури стекла радећи осам година у некаквом институту. Да је била искрена она би рекла да је у вођењу послова у области културе веома успешна, ваљда зато што ради по инструкцијама Горице Мојовић! Но, без обзира на то, неоспорна је истина да су садашње жуте градске власти својим поступцима оставиле такве последице за које се може једино рећи – „догодило се, не поновило се!“ Београдским позориштима не додељују се средства за опремање нових представа под изговором да је то немогућно „због опште економске кризе“. На тај начин су театри главнога града доведени до ивице финансијског колапса. Вреди се подсетити и како су градске власти постављале руководиоце појединих уметничких ансамбала. У том погледу карактеристичан је случај Кокана Младеновића, кога је градоначелник Драган Ђилас поставио за управника „Атељеа 212“ и упорно бранио све док глумци тог позоришта нису успели да га непрестаним захтевима и штрајком отерају из овог театра. Уопште, владавина „жутих“ била је добра и корисна само за оне позоришне уметнике – редитеље и глумце, који су у предизборној кампањи, на промоцији Демократске странке стајали иза Бориса Тадића на трибини подигнутој на Тргу републике у Београду.

ХОЋЕ ЛИ ПРЕМИЈЕРА БИТИ? Има више идеја о томе како разрешити проблем ЈДП-а, који је евидентан и акутан упркос томе што је тај театар, заједно са „Атељеом 212“, издејствовао статус националне институције (!), с тим што је у Министарству културе, колико знамо, тада речено да то у овом случају не значи и финансирање. На разним местима говори се, истина полугласно и незванично, да би најбоље решење било да се садашњи ансамбл ЈДП-а, који, колико знамо, данас броји свега неких двадесетак чланова, припоји Драми Народног позоришта, која има седамдесет глумаца. У том случају би се у садашњој згради ЈДП-а, која се налази на месту некадашње Сцене на Врачару Народног позоришта, изводиле драмске представе, док би се на Великој сцени у Народном позоришту на Тргу републике приказивали оперски и балетски спектакли, а на сцени „Раша Плаовић“ изводио би се и надаље драмски репертоар. Изгледа нам да са гледишта рационалности пословања тај предлог највише одговара решењу актуелне ситуације. С обзиром на то да засад, после више покушаја, није и нити ће скоро бити у изгледу изградња оперске зграде, такво решење представља и једину могућност. Свакако да ће ово решење изазвати отпоре и негодовања, особито тзв. југоносталгичара, али, како ствари данас стоје, оно је неминовно.

Иначе, Југословенско драмско позориште, „Атеље 212“, Мало позориште „Душко Радовић“, Позориште лутака „Пинокио“ и Позориште „Пуж“ су београдска дотирана позоришта која су почела сезону 14, односно 15. септембра. У складу са досадашњом праксом, на коју смо већ указали, почело се све самим репризама, без и једне премијере и уз непознаницу, јер непрестано лебди питање – хоће ли, сем два-три најављена наслова, премијера уопште и бити? Поставља се и питање, баш зато што је реч о домаћим комадима приказиваним пре тридесетак и више година, зашто није узето у обзир неко ново драмско дело наших аутора, када знамо да има на десетине остварења награђиваних или сврставаних у најуже изборе на различитим конкурсима за драмске текстове? Сваке године додељују се награде за драмске текстове на конкурсима Удружења драмских писаца Србије (награда „Бранислав Нушић“), награда за домаћи драмски текст „Стеријиног позорја“, конкурс за текст са савременом темом асоцијације „Артефакт“ итд. Да се разумемо. Немамо ништа против два наведена одабрана наслова, али се морамо упитати зашто нису узети у обзир нови текстови те двојице аутора. Знамо да је Душан Ковачевић један свој нови текст наменио Народном позоришту, али после промене управника у том театру од тога нема и сва је прилика неће бити ништа. Можда је било целисходније извести тај текст, него у „Атељеу 212“ обнављати режију Љубомира Драшкића Ковачевићевог комада „Свети Георгије убива аждаху“? Такође, знамо да је Драгослав Михаиловић своје ново дело већ нудио неким позориштима, те би свакако било занимљиво да га видимо на сцени. Но, репертоарска политика у нашим позориштима, уколико је уопште и има, води се од случаја до случаја, и углавном зависи од понуда редитеља.

Оно што у нашим позориштима перманентно изостаје, кад је реч о избору комада за приказивање, свакако је анкетирање гледалаца, односно увид у оно шта највише занима публику. Колико нам је познато, у Београду готово да није било озбиљнијег анкетирања публике. У тим анкетама, које спроводе многа европска позоришта, има безброј питања, почев од оних што се односе на време почетка представа, па до оних о погодностима за паркирање аутомобила приликом доласка у позориште, али најважнија се односе на репертоар и међу њима је једно од кључних – која би дела редовни посетиоци волели да гледају на позорници. Међутим, на то питање састављачи репертоара у нашим позориштима сами дају одговоре – субјективним претпоставкама да би ово или оно дело, које најчешће наводе на основу властитог „богатог искуства“, наишло на добар пријем публике. Зато је претежна ситуација, што се репертоара београдских позоришта тиче, таква да сви, у настојању да окупе што већи број гледалаца, играју све! Заиста, минималне су разлике између репертоара дотираних позоришта у Београду тако да се о програмским карактеристикама, а тако и о репертоарском профилу или о некаквим специфичностима сваког од њих тешко може и говорити! Наравно има изузетака као што су „Битеф-театар“ или Позориште на Теразијама, или Дечје позориште „Бошко Буха“, али то су малобројни примери.

ПРОГРАМ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА – ЈЕДИНА ЦЕЛОВИТА ИНФОРМАЦИЈА Најзад, мада је можда требало почети примером Народног позоришта у Београду, које је једино објавило свој репертоар за наступајућу сезону, најстарији београдски театар није оставио своје гледаоце нимало у неизвесности и понудио им комплетан програм представа које ће се припремати за извођење на Великој сцени и на сцени „Раша Плаовић“. Заснован на перманентном настојању националног театра да изводи дела проверене књижевне вредности настала у српској и светским књижевностима током свих епоха, почев од класике, па до постмодерне, овај програм, који је начинио и предложио Спасоје Ж. Миловановић, директор Драме, заслужује пуно признање и похвале зато што је, уз примену строгих естетских критеријума, обухватио више дела која се досад нису приказивала на нашој сцени, али и предвидео обележавање стогодишњице Првога светскога рата и стопедесетогодишњице рођења Бранислава Ђ. Нушића, који је већину својих дела написао да се изведу у Народном позоришту, чији су га поједини глумци, својим појавама, гестовима, начином говора, држањем и понашањем како на сцени, тако и у обичном животу, не једном инспирисали да створи незаборавне драмске и комедијске ликове. За обележавање годишњице Првога светскога рата, за који се сада, у земљама као што су Аустрија, Немачка и Мађарска где су Срби, као грађани другога реда, били угњетавани и прогањани, многи припремају да неосновано и без стварних доказа оптуже Србију да га је изазвала, одабрана је драматизација „Српске трилогије“ Стевана Јаковљевића, што се само може подржати. Исто тако, Нушићев јубилеј обележиће се извођењем његовог комада у три чина „Књига друга“, који је написао за време док је био управник Народног позоришта у Сарајеву, на чијој сцени је први пут и приказан 1927. године, и то у пишчевој режији. У Народном позоришту у Београду то се дело досад није изводило. Ипак, Нушићева „Књига друга“ није се приказивала само у Сарајеву, већ и у Београду. Обично се мисли да се у окупираној Србији, за време Другога светскога рата, нису приказивала Нушићева дела, зато што су се окупацијске власти плашиле нежељеног реаговања публике. Међутим, у Београду, на сцени Српског савременог позоришта, 23. августа 1942, приказана је премијера „Књиге друге“, у режији Јована Петровића, који је наступио и као интерпрет једног од главних ликова у делу – Ивана Ивановића. Реч је о приватном позоришту, чији је власник био Владан Сотировић, позоришни критичар листа „Ново време“. То позориште деловало је у веома кратком периоду 1942. године (од августа до новембра) и „Књигу другу“ приказало је само три пута. Због тога је добро и умесно што ће се управо ова занимљива Нушићева драма припремити и извести у част јубилеја великана српске драмске књижевности – у његовом Народном позоришту у Београду.

Програм Народног позоришта у Београду – једина је целовита информација о наступајућој сезони и могућно је и веровати да ће се остварити, будући да наш национални театар финансира Министарство културе Србије. Како остала београдска позоришта издржава градска влада – све је у знаку неизвесности и у сфери претпостављања.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *