Почетна / ТВ коментар / У камери је истина

У камери је истина

Пише Миодраг Зарковић

Да није снимљен, нико не би поверовао да је премијер Србије Ивица Дачић изјавио то што је изјавио у среду, 11. септембра, када је признао много тога што се до тада иначе само нагађало

Скопље и Приштина имају неке трговачке несугласице, због чега им је међусобна размена добара замрла. Све у свему, то је нешто што се нимало не тиче публике у Србији, али је Б92 ипак сматрала засходно да извести о боравку македонског министра привреде Ваљона Сараћинија, иначе етничког Албанца, у окупираној српској покрајини, те да пренесе следећу његову изјаву:

„Влада је посвећена за проналажење заједничког решења за превазилажење новонастале ситуације ових дана. Свакако да би требало искористити све механизме са којима располажемо као две земље, јер је то у интересу привреда две земље.“

Када се погледа друга реченица Сараћинијеве изјаве, постаје јасно зашто ју је Б92 тако ревносно пренела у свом програму: човек је у истој реченици чак два пута назвао „Косово“ државом; како то Б92 да пропусти?! Како би сутрадан изашли на очи Немцима, када не би користили овакве прилике за рад на промени свести?

***

Некоме се свест промени, а некоме помрачи. У име ове друге појаве, једна молба: поштоване телевизије, вратите – ако Бога знате – Јова Бакића у своје програме.

Већ неко време га нема у етру, због чега је, јадан, осуђен на штампана гласила, а то га изгледа поприлично погађа: прошлог је уторка врли Јово у колумни за дневни лист „Политика“ подстрекивао грађане Србије да се побуне против америчке политике према Сирији!

Став сасвим несвојствен правом Бакићу – оном милом човеку који је сваку побуну против америчке политике према Србији поистовећивао са фашизмом – указује на то да се мученик са душом раставља. Такав духовни немир је, слути се, проузрокован изостанком са телевизија. Са екрана му, сматрају стручњаци, на памет не би пало да позива на бунт против Вашингтона. Вратите га зато у етар, поштоване телевизије, пре него што овако растрзан направи неки већи међународни скандал.

[restrictedarea]

***

У камери је истина, каже стара латинска пословица. Случај садашњег премијера Србије Ивице Дачића то и потврђује. Да неко препричава шта све Дачић изјављује на конференцијама за новинаре, нико не би поверовао. Овако, будне камере све бележе, па и најневерније Томе могу да виде шта је посреди.

„Какве љутње?“, запитао се Дачић у среду, 11. септембра, коментаришући најаве о скором обарању Драгана Ђиласа са места градоначелника Београда. „О чему се ради овде?! Па, јесам ли ја под притиском Тадића морао да променим одлуку и потписани коалициони споразум са Коштуницом и Вучићем о власти у Београду, да би власт у Београду уподобили републичкој влади?! Па, како је то могло кад је његова фотеља била у питању, а сад то није као демократски и природно?“

Да не буде забуне, Дачић мисли на лето 2008. године и тадашње послеизборне мутљавине, када је он лично, насупрот свему што је обећавао пре гласања, направио коалицију са Демократском странком Бориса Тадића, најпре на републичком, а онда и на градском нивоу. Много се ономад причало о притисцима којима је Дачић био изложен, али тек сада, када је лично он то потврдио пред камерама, а РТС-ов „Дневник“ приказао ову његову изјаву, цела прича најзад заслужује да буде прописно разматрана.

Ко зна, можда ће Дачић у некој будућој изјави признати и да притисак није у ствари долазио од Тадића, него од Камерона Мантера!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *