Топле папуче за библиотеку

Пише Зоран Милошевић

Иако се у оквиру неолибералне мантре одомаћило уверење да култура представља „неоправдан трошак“ (или област где се „оправдано“ највише штеди), због чега су и многе књижаре и библиотеке затваране, а јавност обасипана статистикама и истраживањима о томе како се „све мање чита“, догађаји у овом веку иду неочекиваним током: у последњој деценији не само Британија него и већи део западног света и Азије одустао је од ове праксе

Према подацима на које нас је недавно подсетио „Гардијан“ (20. јула 2013), Велика Британија је још почетком новог миленијума планирала да до 2016. године затвори додатних 400 библиотека (колико је до тада затворила непознато је). Но, влада приликом доношења овакве одлуке није рачунала на реаговање јавности, односно на мишљење тзв. обичних људи. У историји чини се није било примера да затварање библиотека може изазвати бурне негативне реакције. Но, у Британији се управо то десило. Створио се читав покрет за очување библиотека, почеле су да се потписују различите петиције и да се организују трибине о положају и значају књиге, о потреби проналажења нове филозофије и новог духа за библиотеке. Све је добило забрињавајуће размере и британска влада је „закочила“.

РЕКОРДНА ПОСЕТА БИБЛИОТЕКАМА Иначе, јавност је већ навикла да у оквиру неолибералне мантре култура представља неоправдан трошак или област где се највише штеди. Зато су књижаре и библиотеке затваране, а јавност обасипана статистикама и истраживањима јавног мњења о томе како становништво све мање чита, па затварање институција културе се чинило оправданим и рационалним. Но, како преноси британски „Гардијан“ (30. август 2013) у последњој деценији не само Британија него и већи део западног света и Азије је одустао од ове праксе. Прве недеље септембра 2013. године отвора се нова библиотека у Бирмигену која је владу коштала невероватних 186 милиона фунти. Библиотека је највећа у Европи и очекује се да ће је користити 10.000 људи, пре свега студенти. Раскошну библиотеку „Митчел“, која је сматрана (до ове нове у Бирмигену) најбољом у Европи, влада је у потпуности реновирала, што је ново изненађење. Од 2000. године у Британији отворене су нове библиотеке у градовима Борнмут, Брајтон, Кардиф, Глазго, Ливерпул, Њукасл, Нориџ, квартовима Великог Лондона Пекем, Вајтчепел, Кенеда Вотер, Клепем, Дагенем и у других местима, при чему су посете овим библиотекама достигле рекордни број људи.

Зашто су библиотеке поново постале део градског стила живота?

Одговор је сложен, али највише је утицао развој образовања и незадовољство културном понудом и стањем културе на Западу. Формирала се генерација која је обновила радозналост, али и која је незадовољна постојећим стањем. Мноштво људи, посебно младих, уписало је различите универзитете, док је средња генерација принуђена да се преквалификује. Многи од њих не могу да уче код куће, чак немају ни приступ Интернету. Други разлог је што у великим градовима има велики број самаца и самица. Статистика говори да је у Европској унији број станова (једнособни) за једног човека увећан за 50 одсто. Такви људи одлазе у библиотеке не само да уче, него и да се друже са особама које су свесне значаја образовања. Поред тога, велики број миграната долази у библиотеке не само да уче (језик, на пример), него и ради дружења, јер ту не очекују да сретну оне који мрзе странце. Изненађење је да и туристи желе да посете библиотеке, да виде шта оне садрже, да се сретну са популарним писцима из те земље, као и познатим универзитетским професорима и научницима. Управо стратегија туристичких организација да у библиотекама буде приказан живот града наишла је на одличан пријем. Ова стратегија за библиотеке је први пут осмишљена од дизајнера из Скандинавије током седамдесетих година прошлог века. Архитекте су овоме изашле у сусрет, па у новим библиотекама посетиоци могу да попију кафу, да слушају приче других, а често и да чују рецитовање поезије од самих песника, да одслушају музички концерт или прате и учествују у расправама заједнице читалаца.

[restrictedarea]

ДРУШТВЕНЕ АКТИВНОСТИ Интересантан је податак да је библиотека града Ерншелдсвик на северу Шведске (налази се близу поларног круга), уважила мишљење једног архитекте који је приликом посете овој установи приметио да су корисници са собом носили папуче и храну и термос са кафом. У стручним расправама то је уважено, на пример, приликом изградње библиотеке у Сијетлу, коју је пројектовао познати холандски архитекта Рем Колхас. Ова библиотека има пет спратова, а на три има места за социјалне активности: салу за читање, ресторан и салу за дружења и промоције књига.

Обнова улоге и интереса за библиотеке први пут је примећена током деведесетих година прошлог века у Северној Америци. Наиме, тада су људи запазили да је пројекат изградње и стварања скупих музеја и галерија, који су грађени да би град учинили значајнијим, пропао. Наиме, политичари овог дела света су коначно схватили да је много исплативије улагати новац у изградњу библиотека. Управо та филозофија је манифестована 2001. године приликом отварања библиотеке у Нешвилу, а то је сведочио транспарент изнад улаза: „Град са великом библиотеком – то је велики град!“

Европа, познато је, има читалачку традицију и културу, а у Британији је и данас популарно бити чланом библиотеке, па макар је и не користили. „Гардијан“ наводи статистички податак да половина Британаца и данас има чланску карту неке библиотеке. Према истраживањима јавног мњења, у Европској унији становници, што је невероватан податак о којем би други требало да се замисле, највише верују библиотекаркама. Зашто је то тако за сада није објашњено.

СИМБОЛ ВЕЛИКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Но, способност библиотека да се прилагоде новом времену прво се препознаје у савременом дизајну. Унутар библиотека уведено је самопослуживање, па библиотекарке могу посветити више времена посетиоцима, организовати разговоре, сусрете са писцима и научницима, промоције књига, организовати читалачке кружоке (у Енглеској и Велсу има више од 100.000 чланова библиотечких кружока). Ту је Интернет и помоћ за израду домаћих задатака из књижевности или семинарских радова из, на пример, међународне политике. У новим библиотекама постоје и фоајеи у којима је могуће да посетилац дремне (док чита часопис), као код куће (то више није срамота), што је осмишљено од данског архитекте и дизајнера Арнеа Јакобсена. Данашња филозофија библиотека је да постану склониште које нигде у граду више није могуће наћи. Другим речима, јавне библиотеке су упечатљиви симбол „велике заједнице“.

Амерички писац Едгар Докторов је истицао у својим говорима да постоје „три важна документа које друштво даје човеку: извод из матичне књиге рођених, пасош и чланску карту библиотеке“. Управо велико изненађење за јавност је што у новоотвореним или реновираним библиотекама највише бораве млади. Аналитичари то називају „неочекиваним, али пријатним изненађењем“. Младима прија и што их радници библиотека, како је то посведочила једна анкета, поштују, као ни на једном другом месту.

Сви добронамерни поздрављају нови дух, нову филозофију читања и коришћења библиотека које царује у библиотекама, а који се може описати као покрет који је еволуирао „од сакупљања књига до сакупљања људи“.

Са овим новим духом и филозофијом сагласна је и Кори Докторов, која за амерички портал „Боинг Боинг“ наводи да библиотеке нису само знак цивилизованости друштва, оне су нешто више. Оне окупљају и прослеђују, преносе знање, свако ко је принуђен да штеди, а жељан је знања, мора у библиотеку. Ове установе омогућавају бесплатан Интернет, читање дневних и недељних новина, копирање књига са DVD-а, позајмљивање књига, а модерне библиотеке су места где се окупља локална елита, организују промоције књига и сусрети са писцима и ауторима. Но, и реорганизација библиотека да постану места окупљања и дружења је знак да су људи жељни другачије социјализације и нових улога и стицања статуса (на пример чланство у библиотеци сугерише да власник чланске карте може имати статус интелектуалца).

АМЕРИЧКО ИСКУСТВО На другој страни океана у САД-у, активисти покрета „Little Free Library“, како сведочи „Лос Анђелес тајмс“, позивају библиофиле да стварају невелике библиотеке у својим кућама, а из којих комшије и други заинтересовани људи могу узети књиге на читање, али и оставити своје књиге које су прочитали. Из досадашњих активности овог покрета дошло се до сазнања да оваква активност резултира упознавањима, разговорима, дружењем и стварањем осећања припадности заједници.

Наиме, ово сазнање је проистекло из активности машинског инжењера у пензији Џонатана Бегза који је тако нешто урадио. На полицама је поставио натпис: „Узмите моје књиге или оставите своје.“ За пола године, колико је мала бесплатна библиотека Бегза стајала испред куће претворила се у нешто веће – у заједницу људи које је књига упознала, зближила и на неки начин ујединила. Заправо створена је једна заједница. Овде се људи окупљају да размене мишљење о Шерлоку Холмсу, развоју друштва или да причају о свом пореклу и коренима. „Током прве три недеље“, каже 76-годишњи Бегз, „срео сам више комшија него за протеклих 30 година.“ Чак је једно јутро дошао и један деветогодишњак да каже како му се допада ова мала библиотека. Тада је схватио да је осмислио нешто вредно. Потом је решио да „своју“ библиотеку и естетски усаврши, како би постала приступачнија. Ова бесплатна библиотека постала је део покрета који је зачет у Висконсину и веома брзо постао популаран у Јужној Калифорнији.

Према мишљењу Дана Кафа, професора Универзитета и руководиоца научног центра LAB, ова идеја сведочи да су људи жељни дружења. Према подацима припадника покрета „Little Free Library“ тренутно има 3.000 регистрованих малих библиотека. Активисти покрета почели су чак и да практикују свечаности поводом отварања малих библиотека грађана, уз све протоколарне радње, укључујући и свечане говоре и доделу признања заслужним активистима.

[/restrictedarea]