Почетна / Друштво / Тишина пуна пркоса

Тишина пуна пркоса

Пише Миодраг Зарковић

Мада су грађани у четири северне општине Косова и Метохије упадљиво ћутљивији и повученији него раније, упућени у менталитет овог непоколебљивог народа тврде да то није знак попуштања и да, упркос застрашивањима, предстојећи локални избори неће успети

Никакво чудо није што су гласила из Београда, а првенствено агенције, у својим извештајима са протеста против предстојећих локалних избора на Косову и Метохији умањиле број учесника: већина је истакла да се у центру Косовске Митровице, тачније њеног северног дела који контролишу Срби, окупило тек неколико стотина противника гласања, заказаног за 3. новембар. Стварна бројка је, ипак, не баш безначајно већа: по општим проценама се на Тргу Шумадија, уобичајеном окупљалишту Митровчана и осталог Србији оданог народа из четири северне општине, појавило више од хиљаду грађана, можда чак и близу две хиљаде.

Да ли такав одзив заслужује одушевљење? Па, није за потцењивање, ако га упоредимо са сличним догађајима у кудикамо многољуднијем Београду, а нарочито ако узмемо у обзир све мере присиле којима је становништво четири северне општине било изложено протеклих дана.

Да, присиле: никако се другачије не могу назвати мере званичног Београда, чији су представници вршили страховит притисак на овдашње становнике још од како је протест против избора био и заказан. Као најдрастичнији пример овог притиска, требало би издвојити претње запосленима у државним предузећима – школама, факултетима, болницама, локалним самоуправама… – да ће остати без посла уколико напусте радно место зарад учешћа на протестном скупу.

 

ПОСЛЕДИЦЕ ЗАСТРАШИВАЊА У тренутку закључења овог броја „Печата“, свега неколико сати после самог протеста, није било могуће тачније проценити колико су описане мере биле делотворне. Али, свакако да су имале одређеног успеха; у супротном, сва је прилика да би одзив на протест био далеко већи, тј. најмање онолики колики је био када је становништво са севера Космета први пут рекло „не“ Бриселском споразуму, априла месеца – тада се на истом месту окупило најмање десет хиљада, а по неким проценама и свих петнаест хиљада људи.

Последице застрашивања су, међутим, далеко поразније него што би се то могло закључити по сувим подацима. Од како је званични Београд решио да пусти косметске Србе низ воду и пристао на противдржавни споразум са терористима из Приштине, становништво четири северне општине суочава се са нечим што ни у најцрњим сновима није било могуће претпоставити – одупире се погубним заповестима из саме српске престонице, док се истовремено бори за очување српске државности и останак под надлежношћу управо те престонице чијем се мазохизму сада супротставља. Док су бринули само о могућим насртајима, уценама и притисцима са југа, од стране шиптарских сепаратиста и њихових белосветских савезника, људи овде били су не безбрижни, али зато незбуњени, самим тим и задивљујуће одлучни, у својим настојањима да избегну потпадање под Приштину. Сада више немају ни такву „безбрижност“, зато што им сада, као што се види по описаним претњама, већа опасност прети од стране београдских властодржаца, него од Хашима Тачија и његових љубитеља људских органа.

 

[restrictedarea]

СУКОБИ ОКО ДРОГЕ Да ово није празна прича, може да посведочи инцидент о којем је вест обишла цео свет 19. септембра: убиство литванског припадника ЕУЛЕКС-а на подручју Општине Звечан, једне од четири још непокорене. Чим се сазнало да су непозната лица тог четвртка била отворила ватру на два џипа европске мисије, као и да је један припадник мисије убрзо подлегао повредама, званичници из Београда су полетели да у име Срба и Србије не само преузму одговорност за овај злочин, већ и да прихвате срамоту. Као да су одмах били утврдили да је на ЕУЛЕКС пуцала и Литванца усмртила српска рука.

Извештаји са самог терена, међутим, указују на сасвим вероватну другу крајност, односно на могућност да је по ЕУЛЕКС-у тог дана рафалну паљбу осуло шиптарско оружје.

У том делу Општине Звечан, наиме, има више шиптарских села, поређаних баш у близини пута на којем је ЕУЛЕКС и нападнут. Познато је и да су ти Шиптари у више наврата правили велике невоље и покушавали да изазову трагедије са озбиљним последицама (на пример, најмање у два наврата су подметали експлозив са доње стране оближњег моста, и оба пута су локални Срби успевали да отклоне опасност пре него што је експлозив био стављен у дејство). Ништа од тога није усмерило београдске властодршце, па ни београдска гласила, ка нешто објективнијем приступу. Можда ће следећа чињеница произвести такво што: данима пре пуцњаве, ЕУЛЕКС је обилазио поменута шиптарска села и заплењивао прилично велике количине наркотика у њима, што је у неколико наврата водило ка сукобима између ЕУЛЕКС-оваца и локалних Шиптара.

Према појединим информацијама, које круже друштвеним мрежама, али не и за истину затвореним гласилима, та операција ЕУЛЕКС-а створила је приличне, голим оком видљиве, напетости између Шиптара из села звечанске општине и официра европске мисије. Данима су локални Срби процењивали да је само питање времена када ће све ескалирати у озбиљније и погубније инциденте. Зато овде нико и није био посебно изненађен када је одјекнула вест да је литвански официр упуцан.

 

ЉУДИ ЋУТЕ, АЛИ ЗНАЈУ Изненађење, и то нимало пријатно, изазвао је само став званичног Београда, који је сместа, малтене не чекајући ни часа, за убиство окривио Србе.

Такво држање српске државе проузроковало је приметну несигурност међу Србима са севера Косова и Метохије. Због те несигурности, тешко је наћи саговорника за новине по било којем питању у Косовској Митровици. Раније увек спремни за давање изјава, Митровчани ове јесени махом избегавају камере, микрофоне и диктафоне. За такво ћутање обавезно нуде објашњење у следећем стилу:

„Не пада ми на памет да причам, па да изгубим посао, а поготово нећу да дајем изјаву за вас из Београда.“

С тиме на уму, није необјашњиво то што север Космета оставља утисак средине помирене са својом невеселом судбином. Они који, међутим, поближе познају менталитет овдашњих људи, уверени су у сасвим другачији исход од оног који прижељкује Кетрин Ештон са својим пријатељима.

„Људи ћуте, не прича им се, неће да се изјашњавају, много је страха посејано овде последњих месеци. Људи се плаше да ће остати без посла. И ја исто, зато и причам анонимно. Али, запитајте се само да ли ће ти исти људи да изађу на изборе који ће им укинути то радно место?! Наравно да неће. Зато сам прилично сигуран да ће 3. новембра на гласање изаћи мање од десет одсто људи. Људи одавде знају шта је за њих добро, а шта није. Научили су то за ових 14 година“, каже тридесетогодишњи Митровчанин који је, разумљиво, тражио да му не помињемо личне податке.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Draga braćo,Srbi Kosova,ne dozvolite,da vas uplaše izdajice zemlje Srbije,vaše i naše majke,jedine otađbine koju imamo.Uvek ste bili hrabriji i složniji od nas.Izjeda nas ista muka.I,naši ljudi koji imaju posao uživaju zaštitu ovih kvazi-političara,ne reaguju na sudbinu onih koji su pogođeni nekom nepravdom.To je naša zla kob,uvek u razdoru,nikad složni.Zar ljudi s Kosova misle da će imati taj isti posao,kad se podčine šiptarskoj vlasti?Naši političari više nisu pri zdravoj pameti.Koliko glupih izjava,priče kako tuđine pitaju šta treba raditi,pa oni ne znaju ni ono što deca znaju već u osnovnoj školi.Sramotne su pojedine izjave,stidim ih se dok slušam,oni su slepi kod očiu.Njihovo je viđenje ono što kaže Amerika,maloumnakoja gleda svoj imperijalni interes,sebična Evropa,i osvetoljubiva Nemačka.Poturili su Vulina kao novo lice da vas ubeđuje.Skuvali su briselsku kašu,kojom će se drugi opeći.Složite se,i bojkotujte šiptarske,Tačijevske izbore,nek vas u tome osnaže oni naši nestali srbi,čije su organe vadili.Budite snažni i jaki oduprite se đavoljem planu,neka je Gospod Bog sa vama.




    0



    0

Оставите одговор на milan Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *