Почетна / Друштво / Тасовац и Немања

Тасовац и Немања

Пише Драгомир Анђелковић

Куда нас потенцијално води нова или, како се чини, пре ревитализована стара, жуто-елдепеовска културна политика, новоустоличеног министра Тасовца?

Тасовац није стигао ни људски да седне у министарску фотељу, а већ је, као што смо видели, кренуо у офанзиву. Упркос коалиционом договору који је подразумевао да део функционера Министарства културе и информисања из тима претходног шефа тог ресора остане на својим местима, Тасовац је одмах ударио на њих. Државни секретар Зоран Аврамовић, извесним поступцима новог министра посредно је отеран, а помоћних министра за медије Драган Коларевић, и директно је смењен. Обојица су нескривено национално опредељени (Коларевић је, не тако давно, због тога био предмет праве хајке од стране тзв. друге Србије) и вероватно представљају сметњу реализацији неких планова новог министра и оних који га горљиво подржавају. Остаје нам да покушамо да наслутимо какав је њихов карактер, пошто ће он дуго остати маскиран, како би у очима што већег дела наше јавности Тасовац и даље градио позитиван имиџ.

 

ТАЛЕНАТ ЗА САМОХВАЛУ  Иван Тасовац је маркетиншки врло вешт човек. Не би било умесно тврдити да ништа није урадио у вези са Филхармонијом, али је и ту учинио много мање него што је уврежено мишљење. Напросто, Тасовац има изразит таленат да и када дигне обичну кашику, то представи као да се ради о огромном напору, те да је преношење тог дела есцајга од стола до кухиње прави подвиг, раван слању космонаута на Месец. На основу реченог, а уз вишегодишњу хиперактивну подршку многих медија „европске Србије“, стекао је популарност у најширим слојевима становништва. Неретко чак и међу људима који су врло национално оријентисани. Знајући то, Тасовац сада муњевито повлачи потезе са циљем да он, и „жути“ кругови којима је близак, преузму дубинску контролу над ресором који води. С друге стране, у страху да се то не одрази на пад рејтинга водеће странке у влади, и поред беса који Тасовац изазива, нема и неко време неће бити, одговарајућег отпора.

Нови министар културе је добро проценио да је народ уморан од реконструкције и да нико неће рескирати, баш одмах после њеног завршетка, њено продужавање због смене једног тек постављеног члана владе. Када се то искомбинује са његовим, самим по себи високим рејтингом, очито, неко време су му руке одвезане да ради скоро што год хоће. А како ће то изгледати, да се закључити из порука које, додуше за сада неформално, стижу из његовог окружења. Њихова потка је да новог министра баш много не интересује национална традиција, и као њен важан део разне годишњице попут два века од рођења Његоша или девет векова од рођења Стефана Немање. Акценат ће бити стављен на савремено стваралаштво, а оно ће, вероватно, углавном бити анационалног ако не баш и антинационалног карактера!

Ни у претходном периоду Министарство културе није направило корените резове и у духу патриотских најава повело озбиљну национално одговорну политику. „Анти Србија“ је одмах прешла у хистерични напад, па су Петковић и његов тим у приличној мери ретерирали. Ипак, нису капитулирали. Тихо је направљен дисконтинуитет у односу на претходни, отворено антисрпски период, односно штошта је урађено у прилог неговања националног наслеђа. Сада ће се ствари, плашим се, убрзано враћати на старо. Куда то води и са којим циљем, можда се најбоље види на примеру „случаја“ Немање.

 

[restrictedarea]

ИДЕНТИТЕТСКИ КОРЕНИ Стефан Немања је симбол српске државности и истрајности нашег националног идентитета. И пре Немањића Срби су имали низ својих држава, које су – као на пример Србија под влашћу кнеза Часлава или Краљевина Дукља – у неким периодима биле врло снажне, али су ипак углавном имале вазални статус у односу на Цариград или неки други европски центар моћи. Са Стефаном Немањом отпочиње процес наше пуне државне еманципације, који је резултирао независношћу Србије и обједињавањем већине српских земаља (са изузетком некадашње западне провинције Србије, Босне, у којој су у то време наглашено били присутни интереси моћне Угарске). Потом је уследило постепено претварање Србије у једну од значајнијих европских држава. Уједно, убрзано се кренуло путем стварања аутокефалне и добро организоване српске Цркве (СПЦ). Тако смо добили институцију која је била чувар нашег националног идентитета и у времену када смо доспели под власт Османлија, те изгубили своју државу. У таквим околностима национална Црква и култ народних владара лозе Немањића, одржали су у Срба идеју државности и идентитетске специфичности, те су били не само препрека за целовиту асимилацију већ и кључни генератори државне обнове.

Немања представља „међаш“ наше историје, који је имао круцијалну улогу не само у вези са успоном наше државне и националне идеје, већ и њеним очувањем у неповољним околностима. Тако је било у прошлости, тако је и данас. У времену када је српски национални и државни простор поново подељен, и одвијају се процеси идентитетске ерозије нашег народа – Немања оличава јединство српске нације. Стефан Немања и Немањићи, уз СПЦ која је са њима била и остала нераздвојно повезана, имају свесрпску духовну интегративну улогу. Представљају спону која чврсто повезује Србију, Републику Српску, Црну Гору, али и огранке нашег народа који имају мањински статус у региону или живе у дијаспори. Стога, не само што је историјски нетачно и политички недопустиво да се државност Србије и српског простора везује искључиво за датуме из новије историје – што се већ годинама нажалост званично чини – већ је занемаривање Немање веома штетно и за идеју целовитости српског националног корпуса. Србија која запоставља Немању или Његоша као да шаље поруку да се одриче српства у име накарадно схваћеног србијанства.

 

СРПСКА ИНЕРТНОСТ Све су то разлози што је држава Србија одавно систематски морала да почне да се бави улогом Стефана Немање, те да ову годину, када пада девет векова од његовог рођења, низом манифестација обележи у светлу Немањиног историјског и актуелно-националног значаја. То је нажалост пропуштено. Власт коју смо имали до 2012. године за тако нешто била је незаинтересована, а неки њени, и директно антисрпски сегменти (посебно присутни у сфери културе и медија), били су и целовито, идеолошки мотивисано, усредсређени на то да се све српско затире, а Србија издвојена из српског контекста и сведена на неку аморфну, чисто тзв. грађанску садржину, претвори у пуку административну и културно-идентитетску јединицу евроатлантске империје. Свака национална традиција, а поготово она која има изразито државотворни набој, за то је опасна и потребно ју је, за почетак, маргинализовати, потом и трајно обесмислити, а Стефан Немања је симбол баш таквог, и даље политички моћног, нашег наслеђа.

После прошлогодишњих избора устоличена, а недавно смењена поставка у Министарству културе и информисања – прекомерно опчињена пројектом „Милански едикт“ – нажалост и сама то у старту, макар асиметрично, у пуном светлу није увиђала, али је под утицајем патриотске јавности почела да разазнаје ствари. Није била према њима негативно настројена, штавише показивала је спремност да бар крај године добије призвук Стефана Немање. Пословична српска инертност, клановска подељеност и отпори инфилтрираних чиниоца којима српство није посебно битно, кочили су позитиван развој догађаја, али се ипак ишло ка томе да се „оживе“ Немања и Немањићи, и то на начин који би истакао актуелну целовитост српства (са посебним акцентом на данас угроженим српским коренима Црне Горе, у којој је оснивач наше велике династије рођен). Са Тасовцем било би право изненађење ако би се то десило. Ако се Немањина годишњица и обележи како би се умирила патриотска јавност, то ће, вероватно, бити учињено на начин сличан „Мокрањчевим данима“ (не потцењујући њих у оквиру значаја који им припада).

ГРАЂАНСКО СРБИЈАНСТВО? Србија је после 2000. године окупирана, а и пре тога је, услед отпочињања пакленог југословенског експеримента и потом титоистичке антисрпске националне политике, наш идентитет био озбиљно нарушен. Неки западни и регионални центри моћи сада желе да се дефинитивно затвори „српско питање“ тако што би српство било дотучено. Уместо њега би се на простору крње Србије устоличило србијанство, док би процес расрбљавања Црне Горе убрзано био окончан, односно преостали Срби у окружењу били би асимилирани. Окупирана Недићева Србија бар је на културном плану водила политику националног отрежњења. Додуше, томе је погодовало и то што тадашњи окупатор није имао визију неког наднационалног европског идентитета, односно колико год био суров и крволочан, и те како је начелно вредновао идеју националног. Садашњи окупатор или бар неки од центара моћи који су део евроатлантског савеза елита, имају визију анационалне аморфности. Пошто се ипак не ради о нечему око чега постоји општа сагласност полицентричног (полуформалног) империјалног вођства, оне периферне националне државе које имају идентитетску чврстину, односно национално свесне локалне елите, томе бар донекле могу да се супротставе. Ерозија националног суверенитета и идентитета тада се такође у неким равнима одвија, али ипак постоји огромна разлика у односу на разорне ефекте до којих долази тамо где нема отпора или пак има и систематског локалног садејствовања антинационалним процесима.

У Србији већ дуже од две деценије, на државно-системском полу, има и једног и другог. Мало је свести о томе шта нам се чини, и још мање је храбрости да се томе стане на црту међу онима који партиципирају у власти, а нису идеолошки антинационално настројени. Опет, много је воље да се ради против нације и њених интереса код оних који су део државних или са њима повезаних НВО културних структура, а антинационално су опредељени. Сада, после отпочетих брзих темељних промена у Министарству културе и информисања (много већих од смене министра Петковића), готово и да нема дилеме око тога да је заустављен и стидљиви трансфер од анационалног ка бар дискретно националном курсу у домену поменутог ресора. Колико ће се далеко ићи у другом правцу, много ће нам рећи однос Тасовца према Немањи. Лично, не верујем да је Тасовац оптерећен било каквом идеологијом, па отуда ни жељом да фокусирано ради у прилог наметања грађанско-србијанског (грађанског у оквирима крње Србије) идентитета уместо српског, али биће у његовом окружењу оних који ће на томе радити, односно добиће крила они који то већ у НВО медијско-културној сфери раде.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *