Српска кућа

Милорад Вучелић, главни уредник

На насловној страни прошлог броја „Печата“ нашла се руинирана српска кућа коју у каквом таквом усправном стању придржавају облепљене осмртнице. Да не идемо даље у прошлост и не помињемо санкције и бомбардовање, за то стање наше националне куће највише је одговорна неолиберална транзициона пошаст која је завладала Србијом после 2000. године.

Данас, готово деценију и по касније присуствујемо покушају да се та иста кућа поправи апсолутним неолиберализмом и колективним певањем „у виртуелном хору неолибералне мисли“, о чему на одиста импресиван критички начин, ексклузивно за „Печат“ ( у три наставка), говори једна од највећих нових звезда у сазвежђу философске мисли млади Дијего Фузаро, чије је лепо лице на насловној страници овога броја „Печата“.

Његови ставови и размишљања показују начин на који би се могла избећи „пустиња глобалног капитализма“ и спасити, и поново изградити српска кућа. Можда би се и са њим неко овде могао посаветовати.

Фузарова књига „Добро се вратио, Марксе !“ продата је у невероватних 70.000 примерака, али, као што видимо, издавачке куће у Србији нису показале интерес за њено превођење и објављивање. На основу тога могао би се стећи утисак да се у Србији све мање чита и да је уопште издаваштво у великој кризи. Све друго, почев од државе, овде је пробитачније издавати од издавања књига.

Да, ипак, није све тако црно показала је прошлонедељна промоција званичне Историје тајне обавештајне британске службе 1909-1949. „МИ6“ („Albion Books“, Београд, 2013) из пера историчара Кита Џефрија. Не само да је поменута књига изазвала прилично интересовање, него никада љубитељи литературе нису толико били у центру пажње јавности као што су били приликом промоције ове књиге. Није реч овде о Џефријевим колегама, историчарима из Србије, јер њих готово да у публици није било, већ о Јовици Станишићу, бившем начелнику Службе државне безбедности Србије, Првославу Давинићу, некадашњем министру одбране СЦГ, генералу Александру Димитријевићу, некадашњем шефу Војне службе безбедности, Драгану Марковићу Марконију, данашњем заменику директора БИА, незаобилазном Горану Петровићу који је својевремено провео пет-шест месеци на челу РДБ, а сада је негде запослен као дипломата, те Родољубу Шабићу, поверенику за информације од јавног значаја.

Овакав списак љубитеља књига и симпатизера енглеске обавештајне службе стварно и заслужује да се нађе на насловним странама новина. Одређена комоција посетилаца постоји и с обзиром на то да ова историја британске тајне службе сеже само до 1949, па нико од присутних на промоцији не може бити, посредно или непосредно, поменут као актер неких догађаја о којима Џефријева хроника беседи.

За то би требало сачекати други или трећи том ове историје. Али можда се ни то неће дочекати јер важи и правило да „СИС не открива имена агената, нити живих припадника и само у изузетним околностима пристаје да се одрекне анонимности преминулих сарадника“.

Дакле, није реч о могућим професионалним склоностима, мада она није искључена, већ о наглашеном афинитету и читалачкој заинтересованости гостију на промоцији, а онда и о великом уважавању нама традиционално пријатељске стране службе.

И поред тог доказаног пријатељства и савезништва, УДБ-а, тачније Ранковићева Служба, после Другог светског рата – а према наводима из поменутог издања, није допустила СИС-у много више од „малог напретка“, а „накнадни покушаји да се настави доток информација регрутовањем једног запосленог из западне нафтне компаније као незваничног помоћника нису уродили плодом“. Истине ради, СИС је остварио још један невиђени успех јер им је у јулу 1948, у време Информбироа „дојављено да се сам Тито обратио швајцарским властима у вези са могућности да тамо добије азил“.

Како је било касније и када је СИС-у и с ким кренуло у нашој земљи мораћемо да откривамо из наредних томова ове историје. Можда би се, ипак, у том ишчекивању требало посветити сопственим истраживањима и непосредним искуствима и сазнањима, којих већ сада има напретек.

[restrictedarea]

Говорећи о поменутој књизи, Никола Самарџић је на промоцији рекао да ће она „као ударац астероида деловати на нашу публику“.

Сваки мало боље обавештени српски читалац само може добити још понеки додатни, додуше важан, доказ за оно што већ зна, а то никако није и не може бити „ударац астероида“, осим ако се овде не мисли на наше неуке историчаре или ревизионистичке творце идеолошких историја. За њих би ово заиста морао бити отрежњујући ударац.

Поменимо у том смислу, на пример, општепознату чињеницу да Британци стоје иза пуча 27. марта 1941. у Београду: „ У пролеће 1941. и СИС и СОЕ мобилисали су своје политичке и војне контакте у земљи поводом државног удара 27. марта 1941. којим је уклоњен регент наклоњен Силама осовине, принц Павле, а постављен режим наклоњен савезницима…На почетку марта, на пример, Арчи Гибсон је проследио молбу генерала Стојановића, помоћника министра рата и ‚старог знанца‘ , за британским оружјем, без којег ‚они немају могућност да пруже ефикасан отпор било каквом немачком нападу‘. Удар је представљао невероватан успех британске пропаганде, иако је, нажалост, био краткотрајан пошто је убрзао немачку инвазију и на Југославију и на Грчку“.

Мада су историјске аналогије често непоуздан метод закључивања, можемо само да претпоставимо колика је улога ове и других западних тајних служби била у пучу који се одиграо пола века касније, 5. октобра 2000. године. За то нам чак нису ни потребне историјске аналогије и претпоставке јер имамо тушта и тма непосредних и посредних сазнања и сведочанстава о томе. Стога неће бити неопходна превелика историјска дистанца да јасно видимо оно што смо гледали и оно што се одиграва. Лако већ сада можемо закључити како изгледа мало измењени стари проверени образац пуча и ко су наши актери у његовој реализацији.

Шта је то ново у признању да је „Југославија била још једна од земаља где је СИС морао да ради са комунистима. Тамошњим покретом отпора доминирале су две међусобно супротстављене групе: партизани, које је предводио Јосип Броз Тито, предратни вођа југословенске Комунистичке партије; и загрижени антикомунистички четници, под заповедништвом ројалистичког генерала Драже Михаиловића. Иако су на почетку две групе сарађивале до извесне мере, а Михаиловића су подржавали Савезници, електронски обавештајни подаци и извештаји СОЕ у Југославији постепено су откривали да су четници све више сарађивали са Силама осовине против заједничког комунистичког непријатеља. Черчил је постао убеђен да је много вероватније да ће левичарски опредељени партизани бити ти који ће одвући немачке трупе са Запада и стога је у фебруару 1944. године, влада одлучила да повуче подршку Михаиловићу и подржи само Тита“.

Да ли се у „ударац астериода“ убраја откриће да је – због тога што су агенти СИС са седиштем у земљама иза Гвоздене завесе, остварили „уложен посебан труд да се продре у совјетски блок из суседних земаља“ у чему је „Југославија била посебан случај“.

За оне којима је јасно ко је у крви разбио Југославију, а нису били и остали заврбовани као „стари знанци“ страних служби, и који не понављају да је за то крив великосрпски хегемонизам и Слободан Милошевић, књига „МИ6“ пружа још један доказ: „Политичка ситуација у Југославији (после 1948) се стабилизовала и Тито је опстао да би следећих тридесет година био председник етнички неодрживе федерације“. За Британце, Југославија је била и остала „етнички неодржива федерација“ и само за њихове данашње обожаваоце и сараднике то може бити и јесте „ударац астероида“.

Опште су познати и покушаји ревизија историје по којој пресудну улогу у поразу Хитлерове Немачке и фашизма није одиграла Русија и Совјетски Савез него западни савезници.

Идеја о пресудној улози западних савезника у победи над нацизмом и Хитлером, као нека мање видљива и подразумевајућа нит и претпоставка, провлачи се кроз разне наизглед безазлене текстове. Тако се у једном хрватском недељнику може за овакве операције пронаћи очигледан и илустративан пример:

„Прије точно шездесет и девет година, у коловозу 1944. године, грађани Загреба уживали су у љетним празницима. Купали су се у Сави, бициклима одлазили у Подсусед, пењали се на Сљеме – заслужена доколица након напорне радне године. Точније, то је слика која се тих дана могла видјети у филмском журналу ‚Хрватски сликописни тједник‘, који се сваког тједна пунио новим пропагандним материјалом. Ипак државна (!) пропаганда била је једно, а истина нешто сасвим друго. Нити два мјесеца раније Савезничке снаге започеле су искрцавање и инвазију на (окупирану) француску обалу, чиме је задан посљедњи ударац силама Осовине, ударац од којег се више неће опоравити“.

Дакле, то што нико у НДХ није приметио Стаљинградску битку и погибију усташке црне легије под њим, те друге победе и напредовања Црвене армије, и коначно југословенских партизана и других припадника Покрета отпора, а поготово јасеновачке и друге покоље Срба и Јевреја, није могло нарушити летњу идилу у Загребу! Али непримећивање савезничког искрцавања после пет година од почетка Другог светског рата и три године од напада на Русију, према овом виђењу, представља неопростив пропуст и грешку.

Овај отужни и нешто модификовани пропагандистички слоган могао се чути и на поменутој промоцији: „Велика Британија је одиграла одлучујућу улогу у Другом светском рату, пре свега на основу обавештајних активности…“

Томе директно противрече констатације из Увода ове књиге, које одиста представљају праву новост и дају јој вредност и занимљивост: „Између два рата, совјетски комунизам је био главна мета… У раним и средњим 1930-им ресурси Службе, ограничени акутним мањком фондова, нису били усредсређени на нарастајућу опасност од нацистичке Немачке онолико колико су (уз признање накнадне памети) могли бити. И поред тога што је Служба ипак била ажурна у извештавању о немачком наоружавању, у Лондону је евидентно било мало интересовања за обавештајне податке у вези са немачком унутрашњом политиком. Тако, на пример, у архивама Службе (и из овог периода и за време Другог светског рата) нема готово ништа о прогону Јевреја генерално, нити о ‚Коначном решењу‘ (јеврејског питања)“!

 

Слутимо ли, после читања наведених редова, и да су и они из СИС-а за време рата уживали у „коловозним љетним празницима“ када су логори смрти у питању? Или је о нечему много озбиљнијем реч.

Реч је без сумње о још једном мрачном сведочанству, и по томе је ова књига важна, о цинизму великих сила, а посебно Енглеске. И посебно у односу на Балкан и Србију. Сумњамо да је то привукло пажњу уважене публике, промоторе овог издања, као и говорнике на овој промоцији.

Остаје и питање откуд оволико уважавање и признање за окрутно понашање ове тајне Службе у спровођењу империјалних интереса, а толика повика и мржња на властиту (нарочито некадашњу) Службу државне безбедности која је, превасходно, радила на заштити своје државе и њених интереса, и у много мањој мери користила методе које код нас, у делу јавности, данас изазивају толики респект.

Неће бити да је само реч о професионалној фасцинацији. Можда су се времена променила, па се смисао бриге за државну безбедност данас своди на искрену, нескривену, пожељну и беспоговорну сарадњу са западним тајним службама.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Pogledaj te na YouTobe dokumentarni film Milorada Bajica “Jadovno”.

  2. Kulak (Nemac) sablju pase i konja jase; sirotinja (Srbin) kozu ima i ona mu se oduzima.

  3. Mozete li uraditi intervju da profesorkom-istoricarem-istrazivacem Smiljom Avramovic. Ona sigurno ima puno toga znacajnog da kaze. Poslusajmo.

    • Уредништво

      Poštovani Zorane, nema smisla da po drugi ili treći put pominjete ime Smilja Avramović. To je uvredljivo jer je reč o profesoru doktoru Smilji Avramov, a ne Avramović, koja je po struci pravnik i koja je bila šef katedre za Međunarodno javno pravo na Pravnom fakultetu BU. Pored toga ona je od samog početka saradnik “Pečata”, bilo da je reč o velikom intervjuu ili drugim tekstovima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *