Почетна / Свет / Смрт западног самураја

Смрт западног самураја

Пише Филип Родић

Зашто је врхунски француски интелектуалац мислио да је спектакуларно жртвовање сопственог живота једини начин да сународницима скрене пажњу на неопходност активне заштите свог идентитета и традиције

Био је уторак поподне, 21. мај. Кроз редове туриста жељних да обиђу једну од најчувенијих катедрала на свету пробијао се проћелави старац кога наоко ништа не би учинило посебним и другачијим од остатка светине. Ништа сем његових мисли и малог пиштоља скривеног у џепу. По ко зна који пут овај стари Парижанин улази у Нотр Дам, цркву коју, како је сам написао, „поштује и којој се диви, јер је изграђена генијалношћу његових предака и јер је споменик прастарим коренима“ Француза. Пришао је олтару, ставио пиштољ себи у уста и удахнуо ваздух последњи пут у свом животу. Онима који су познавали његову личност или рад одмах је била јасна тежина тог геста, и објавили су да је Европа добила свог Мишиму (алудирајући на јапанског књижевника, филозофа и самураја који је починио сепуку после неуспелог државног удара 1970. године). За оне којима није било јасно, овај самурај Запада оставио је опроштајно писмо у којем је недвосмислено објаснио зашто је одлучио да оконча свој живот. Човек који је био оличење древног европског идеала витештва, идући истовремено и путем ратника (као добровољац ратовао је у Алжиру) и путем духа (другу половину свог живота посветио је писању и истраживачком раду), сматрао је да се „са речи мора прећи на дела“ и да свој револт против модерног света мора да крунише драстичним потезом. Управо то је и урадио. „У предвечерје свог живота, суочен с огромном опасношћу која се надвила над мојом француском и европском отаџбином, сматрам својом обавезом да делујем док још имам снаге. Верујем да је неопходно да се жртвујем да бих прекинуо летаргију која нас је захватила. Оно што ми је од живота остало поклањам овим задужбинарским гестом протеста“, написао је Доминик Венер пред смрт. „Док толики људи свој живот претварају у ропство, мој гест представља етику воље. Дајем себи смрт како бих тргао оне чија је савест успавана. Ја се буним против фатализма. Ја се буним против тровања душе и против личних страсти које освајају и уништавају корене нашег идентитета, пре свега породицу, интимно језгро наше, више хиљада година старе цивилизације. И док браним идентитет свих народа у њиховим домовинама, ја устајем против злочина замене наше популације“, додао је он.

 

УГРОЖЕНОСТ ГЛОБАЛИЗАЦИЈОМ О чему то говори овај човек? Каква је то ситуација која га је натерала да пошаље најдрастичнију могућу поруку? Управо ово су питања која је Венер желео да изазове у умовима не само својих сународника, него Европљана уопште, али и шире од континента који је сматрао својом отаџбином – код свих људи чији су култура, традиција и идентитет угрожени галопирајућом глобализацијом која пред собом руши све посебности и светско шаренило претвара у једноличје. Ако се загребе мало дубље и са дистанце погледа шта се дешава у европским земљама, пре свега Француској, одмах је јасно шта је то на шта је Венер желео да укаже. Кап која је прелила његову чашу била је одлука француских власти да легализују истополне бракове, чиме је у француском закону редефинисан читав појам породице и пола. Овиме се, како је веровао, уништава и први, али и последњи бастион друштва и искорењују вредности које су поштоване хиљадама година и које су од Европе и направиле то што она јесте. Веровао је да се тиме забија последњи клин у ковчег француског, али и европског идентитета, који је већ озбиљно разорен заменом вредносног система и становништва, како је то и сам рекао.

Доиста, у Француској је у 20. веку, а посебно у последњих двадесетак година, дошло до огромних промена. Редефинишу се сви сегменти живота. Од образовања, преко начина исхране, моралних вредности, вере и секуларности, до састава становништва. Чак ни основни постулат Француске револуције – слобода, једнакост, братство – који је био осовина сваког француског државног уређења од 1789. више нема своју тежину и важност у француском друштву. Само неколико, у океану примера, довољно је да се схвати куда се иде и шта је већ учињено.

„Најбољи начин да уништите један народ је да поричете и уништите његово разумевање сопствене историје“, рекао је Џорџ Орвел, а власти у Паризу су га добро чуле, разумеле и послушале. Уџбеници из историје у француским школама последњих година прилагођени су новом саставу ђака. Тако је, на пример, из уџбеника избачена лекција о бици код Поатјеа у којој је 732. године Карло Мартел до ногу потукао муслиманску маварску војску и зауставио ширење ислама по Западној Европи. Процењено је да због политичке коректности у овом тренутку није прикладно ђацима, међу којима је све више потомака маварских освајача, предавати о великој победи хришћанске војске. Уз званично образложење Министарства образовања, да је сада потребно више времена посветити „проучавању ваневропских цивилизација“, из уџбеника су од 2007. па до данас поред Карла Мартела избачени и Клодвиг, Иго Капет, Луј IX (познатији као Свети Луј), Франсоа I, Анри IV и Луј XIII, док су лекције о Лују XIV, па чак и Наполеону сведене на нужни минимум.

„Ово је педагошки и културолошки скандал“, оценио је историчар Димитри Касали, додајући да је оваква одлука „несхватљива“, јер је немогуће схватити рођење француске краљевине без помињања Клодвига, стварање државе без Луја IX, ренесансу без Франсоа I… Њихово место заузеле су лекције о Кини, Индији и афричким царствима, па данас само историја Подсахарске Африке заузима око 10 одсто наставног програма. „Познавање историја Кине, Индије или Африке је важно и занимљиво, посебно у време глобализације. Мора се, међутим, математички констатовати да се нова тематика у програме укључује науштрб кључних делова историје Француске или Европе“, навео је Касали, који је чак написао и уџбеник састављен од изостављених лекција.

[restrictedarea]

НЕПОЖЕЉНА СВИЊЕТИНА У великој већини француских школа данас је у кантинама немогуће наћи и свињетину, која је у последњих петнаестак година потпуно избачена из исхране ђака. Још почетком деведесетих година прошлог века, у случају да се служи оброк направљен од свињског меса ученици јеврејске или муслиманске вероисповести имали су могућност да узму јело направљено у складу са њиховим верским законима. Ту могућност, међутим, ђаци хришћани или атеисти данас немају. Немају је, штавише, ни војници, а према истраживањима спроведеним прошле године, велики број кланица у Француској (у региону Париза тај проценат износи 100 одсто) спроводи искључиво ритуалан начин клања животиња у складу са муслиманском вером, а део тако добијеног меса који није намењен исламским месарама није означен. Ово сазнање изазвало је револт код великог дела становништва – од хришћана (који сматрају да не би требало јести месо животиње која је практично принета на жртву у име друге вере), преко националиста (који у томе виде напад на своје традиционалне вредности) и бораца за права животиња (који муслимански начин клања сматрају непотребно суровим), до организација за заштиту потрошача (које инсистирају на томе да купац мора бити детаљно обавештен о производу који купују и који указују да код ритуалног клања постоји повећана опасност од бактеријске инфекције меса, пре свега ешерихијом коли). Колико се далеко иде да би се удовољило муслиманском делу становништва, а да се жеље већинског, аутохтоног француског становништва игноришу, можда понајбоље показује чињеница да је једини француски велики ланац ресторана брзе хране, „Квик“, од августа 2010. почео да служи искључиво халал храну. Ове појаве изазвале су оштру реакцију једног дела становништва, које сматра да је традиционална француска кухиња ствар на коју би требало бити поносан и коју треба сачувати по сваку цену. Тако је, на пример, организовано више великих коктела, међу којима је највећи био 18. јуна 2010. године (на 70. годишњицу Де Головог позива на отпор нацистичким окупаторима) код Тријумфалне капије у Паризу, на којима је служено искључиво црно вино и сува свињска кобасица.

Венер
Доминик Венер рођен је 1935. године у Паризу. Као младић добровољно се пријавио у војску и отишао да се бори у Алжиру. Демобилисан је 1956. и радио као уредник, писац и историчар. Објавио је 47 књига, углавном из историје, од којих је последња, „Самурај Запада“, објављена постхумно.

Значајан сегмент у потискивању француског идентитета представља и ударање на Католичку цркву (протестанти у Француској су врло малобројни и њихов број је већ сада мањи од броја муслимана у овој земљи), али истовремено и на секуларност која представља понос француске државе још од револуције 1789. Трећи фронт у овом домену представља појачана исламизација, и све веће присуство муслиманских правила у свакодневном животу Француза. Уништавање Католичке цркве илуструју два најуочљивија примера. По закону из 1905. године, све црквене зграде припадају држави, а Сенат је ове године идентификовао чак 2.800 цркава, међу којима су неке старе и више од 500 година, које би требало срушити, јер је њихово одржавање постало прескупо за државу. Са друге стране, све су учесталији напади разних атеистичких удружења и покрета на цркву – од вређања свештенства до скрнављења верских објеката. Најактивније у овоме су свакако припаднице феминистичке организације „Фемен“, које не пропуштају прилику да, због односа цркве према женама, врло агресивно и крајње увредљиво нападају цркву, док се муслиманских верских објеката клоне, иако је познато да је жена у исламу у далеко горем положају него што је то случај код католика. Истовремено са рушењем 2.800 цркава спроводи се сасвим супротан процес када је случај са џамијама. У целој Француској 1976. било је око 150 џамија, док их данас има више од 2.300, а додатних око 150 је у изградњи. И поред овако великог броја џамија, француски муслимани тврде да немају довољно места за молитву, па организују молитве на улицама свих већих француских градова и самим тим, током својих окупљања, онемогућавају употребу свих тих улица осталим грађанима Француске. Држава ове случајеве игнорише и оваква окупљања не забрањује.

У Француској се данас фаворизује и оно што противници овог тренда називају „заменом становништва“. Стопа незапослености је на веома високом нивоу – без сталног посла је око пет милиона људи, односно 18,5 одсто становништва (подаци ДАРЕС, агенције за статистику француског Министарства рада), док међу младима до 25 година износи 25,7 одсто (подаци Националног института за статистику и економске студије ИНСЕЕ). Упркос томе, Француска легално годишње прими између 150 и 200 хиљада имиграната. Ово често доводи до таквих апсурда да на улици као бескућници умиру људи који су се борили за Француску (на пример, бивши легионар Бернар, стар 59 година, који је умро од хладноће 27. октобра 2012. у Паризу), док се илегалним имигрантима обезбеђује смештај или да се из самачких хотела избацују француски радници да би у њих били примљени илегални имигранти (један од случајева је избацивање 12 француских радника из дома за младе раднике у градићу Лаон, 1. јула ове године). У овом смислу, у очи упада и појава која је у Француској добила назив „антибелачки расизам“. Напади, најчешће на старе и немоћне, који за једини мотив имају чињеницу да се ради о белцима и Французима, постали су уобичајена ствар у свим деловима земље са значајнијим имигрантским становништвом, пре свега оним из Магреба. Оваквих примера има безброј и неретко се заташкавају, али најинтересантнији је случај Мари Неж Сарден (35), власнице књижаре у париском предграђу Бурже, која је у последњих девет година преживела 33 озбиљна напада – оружану пљачку, групно силовање, дављење, прскање киселином… Већ огуглала, свакодневно вређање, застрашивање и малтретирање и не помиње. Све ово зато што је она Францускиња, која је одлучила да задржи књижару коју су њени родитељи отворили средином прошлог века у делу града у којем данас скоро у потпуности живе грађани пристигли из Африке. За петнаестак напада до сада је подносила кривичне пријаве полицији, али ниједан случај није окончан судском пресудом у њену корист, иако су починиоци били идентификовани. Њена борба за опстанак на родном тлу освојила је срца многих Француза, од којих је добила надимак „Она која је рекла ‚не‘“, што је и наслов књиге коју је написала о својој патњи. Живи потпуно забарикадирано и њена књижара је, вероватно, једина на свету у коју се може ући тек ако се позвони. Попут Срба из, рецимо, Ораховца или било које друге енклаве на Косову.

Ово су ствари које Доминик Венер није могао више да издржи, које није могао немо да посматра и због којих је одлучио да свој живот жртвује у нади да ће освестити своје сународнике и навести их на отпор уништавању своје земље и народа, пре него што буде касно…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *